Атентат на морал митрополита Јована Зизјуласа
среда, 17 август 2016
         У јеванђељу је записано да је Христос своје ученике упозорио да ће доћи време када ће они који их убију мислити да тиме служе Богу. Они ће, дакле, чинити зло, мислећи да чине добро, заведени од светских идеолога зла. Ти идеолози ће, наравно, злоупотребити неке добре идеје, као што су мир, слога, љубав, заједништво, борба за остваривање племенитих дела и уопште овоземаљског раја, за постизање својих злих циљева.

   Послужићемо се класификацијом људи данског религиозног мислиоца из деветнаестог века, Серена Кјеркегора, за коју мислимо да има исправне основе, да бисмо олакшали излагање проблема који обрађујемо. Наиме, Кјеркегор је поделио све људе на три категорије, зависно од њихових погледа на живот и свет. У првој категорији је естетски човек- који живи за тренутак, у другој категорији је етички човек- који побеђује кроз историју, и у трећој категорији је религиозни човек- коме припада вечност. Ове категорије су доста растегљиве и преплићу се, тако да некада није једноставно утврдити којој категорији неко заиста припада. Неко, такође, може, у разним фазама свог живота припадати различитим категоријама.

   Што се тиче Православне Цркве, требало би да се подразумева да су сви, или бар у великој већини, верни људи, у категорији оних религиозних, којима припада вечност. Да ли је то заиста тако? Црква је од апостолског времена па све до скоро, много полагала на морал, будући да је Христос својим ученицима пренео једно узвишено морално учење. Љуби Господа Бога свога свим срцем и душом, љуби ближњега свога као самог себе, љуби чак и непријатеље своје, не чини другоме оно што не желиш да други теби чини, буди милостив, не гневи се, опраштај грехове, буди целомудрен... У двадесетом веку, међутим, упоредо са развојем процеса екуменизма, јавио се и нови процес- аморализације религије.

   Најистакнутија личност овог процеса, титуларни митрополит пергамски из константинопољске патријаршије, Јован Зизјулас, прогласио је етику за највећег непријатеља Цркве и човековог спасења. Морал, дакле, као предмет бављења етике, иде упоредо са њом. На сцену је ступила теологија ослобађања од моралних стега. Она је стекла велики број присталица јер за врховни критеријум истине узима људску срећу и задовољство, за које се користи, у скоро магијском контексту- реч љубав.

   Ти имаш љубав- то значи, ти не гледаш грехе других нити друге прекореваш за било шта. Ни на своје личне грехе не гледаш строго јер, по „новом пророку”, није плата за грех- смрт, као што то каже апостол Павле, већ човек греши зато што је смртан, и онда ти је најбоље да прихватиш себе као смртног и грешног и да се помириш са самим собом, као и са свим осталим природним грешницима. А једини начин да победиш смрт јесте да се причешћујеш, и то што више- то боље.

А, ти немаш љубав- то значи да си некоме рекао да је погрешио, или си за некога рекао да је јеретик, или инсистираш на дисциплини за време Богослужења, а сам метанишеш и тако показујеш своју гордост, или средом и петком нећеш да се омрсиш када те нуде, а девојке које носе мараме на Богослужењима, оне не само да немају љубав, него су у опасној прелести.

Дуго је, дакле, у Цркви оно религиозно било повезано са оним етичким. Естетско је било ту, али се могло јавити и у негативном контексту, па се и у Светом писму опомињу жене да се украшавају врлинама а не хаљинама и плетеницама. Естетско је могло бити једна лепа форма кроз коју ће се пројавити оно етичко и религиозно, али је могло и, наизглед, одсуствовати, као у случају јуродивих људи. За религиозног човека је важило да је он- добар човек, моралан и у свему исправан. У њему се спајало религиозно и етичко са естетским. А онда је, у име људске слободе, извршен атентат на морал, као на нешто што је човеку наметнуто споља као норма која сама по себи нема способност да дарује вечни живот. Инсистирање на моралности се почело схватати као истицање праведности као онога што доноси спасење, па је закључено да, као такву, моралност треба укинути.

Шта се, међутим, дешава када се из живота верника искључи морал? Остају два од три наведена елемента- религија и естетика. Дубоко несхватање да религиозност своје корене има у моралности, па је тако и свети Григорије Ниски говорио да је једно исто- савршенство морала и поседовање Божанства, доводи до препуштања религије естетици као потпори и извору надахнућа. Будући да смо естетику схватили као форму кроз коју се суштина пројављује, а суштина су морал и религија, у одсуству морала, религија почиње да обраћа пажњу на облике, на изглед. Промовише се оно што је лепо а не оно што је добро.

Лепо изгледа (за ширу јавност) када се састану руски патријарх и римски папа и издају заједничку декларацију о миру, разумевању и заједничком деловању. Лепо изгледа када се православни епископи и свештеници сликају на инославним верским службама и када хвале и величају инославне свештенике. Лепо је и када се састају разне међурелигијске комисије и расправљају о питањима вере, или када се учествује на скуповима Светског савета цркава. То је све наизглед лепо, али није добро јер нарушава интегритет Цркве.

На личном плану се од верника тражи учествовање у форми Цркве, и та форма се проглашава за једино спасавајућу. Тело Христово се схвата као један облик а не као заједница Духа. Христос је рекао да ће доћи време када ће се истински верници молити Богу у Духу и Истини, а не у Јерусалиму нити на гори у Самарији. Он сам је овим истакао предност суштине над формом, односно чињеницу да се једна иста суштина (Богопоклоњење) може пројављивати кроз више резличитих форми. Ми додајемо да форма може бити само маска за нешто скверно и непожељно. На пример, неко може ићи у Цркву али зато малтретирати своје ближње, или бити блудник, пијаница, пушач, или хомосексуалац, и, наравно, не желети да се мења јер је себе прихватио таквог какав јесте. Или исповедати неправославну веру, а да га нико званично није осудио...

Важно је, дакле, да је све формално у реду и да споља изгледа лепо, а није битно да ли је добро и истинито. Због неморала нико неће бити позван на одговорност. Или хоће ако тај неморал не буде деловао лепо пред лицем јавности, или ће бити искоришћен ако дотична особа буде почела некоме да смета, као повод за њено уклањање. Генерално, ипак, оно што је у свему томе важно јесте естетика а не етика, па чак, у суштини, ни религија. Из естетских разлога могу бити чак и измишљени нечији етички преступи ако се установи да није лепо да тај неко више буде на положају на ком је до тада био.

Шта је „нови пророк” ставио као замену за уклоњену етику? То је нешто што је назвао итос (уместо етоса = етика) а објаснио га је као неетичну етику односно неморални морал, уз коју иде и нелогична логика. Шта је то? То је када пророк Илија убије на стотине паганских жречева, или када Авраам подигне нож да би жртвовао сина, или када Христос ради суботом иако је то забрањено. На први поглед то се коси са етичким нормама, али је то по вољи Божјој и зато је добро. Такав модел понашања се онда нуди вернима као пожељан, а не води се рачуна о томе да је Христос Бог, а да су Илија и Авраам и други који су се тако понашали, изабрани Божји људи који су од Бога примали заповести и по њима поступали. Да ли би од обичних верника требало очекивати то исто? Приближило би се монтанистичким схватањима када би се претпоставило да сваки човек добија посебно надахнуће Светог Духа независно од Божјих заповести датих свим људима кроз Свето писмо, Свето предање и тумачење Цркве.

Будући да је јасно да овај итос не може бити општи модел понашања, а пошто се морал, заједно са канонима, посматра као највећи непријатељ Цркве, онда се људима оставља слобода од моралних норми, уз један услов- да дођу на Литургију, причесте се, и тако испуне услов за спасење. Тај њихов чин се сматра за врхунску пројаву љубави, уз неосуђивање. Неосуђивање је битно јер морал није битан. У том случају је грех врло релативан, дискутабилан и, у крајњој линији, небитан, јер, као што смо већ навели, човек греши по својој смртној (створеној) природи, и то није ништа необично нити страшно.

А шта се заправо очекује од верних људи по светоотачкој науци. Очекује се морално усавршавање и стицање врлина, јер нас Христос позива да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески, и да непрестано напредујемо у духовном смислу, из славе у славу, док не достигнемо у духовну меру раста висине Христове. То напредовање и усавршавање захтева праву веру, сарадњу са Богом кроз светотајински живот, лични труд и подвиг. Будући да Црква представља један организам- Тело Христово, то смо сви упућени једни на друге, да се старамо једни о другима, али и да оне којима је то потребно, опомињемо и поправљамо. Апостол Павле набраја више пута у својим посланицама неморална дела- грехове, који људе одвајају од Бога и изопштавају из Царства небеског. У посланици Јеврејима он каже да за оног који свесно греши и после познања истине, више нема утехе у Христовој искупитељској жртви, већ га очекује страшни суд и огањ који ће прогутати противнике Христове науке. Па зар препустити грешнике огњу, а да не покушамо све што је у нашој моћи ради њиховог спасења?

Атентатом на морал митрополита Јована З., данас имамо архијереје који не покушавају да се истичу својим врлинама већ су себе прогласили за иконе Христове, а Христос, да се подсетимо, спада у категорију неетичне етике, па тако и они. И како их позвати на одговорност по некаквим канонима, које они каче мачку о реп, или црквеним уставима, када су они изнад тога и, по учењу које промовишу, саставни су део „Духотока” којим се благодат Божја излива на верне људе, а, по некима, они су „врата кроз која се стиже до Царства небеског”, што бисмо све назвали великом заблудом. Имамо и свештенике који живе световним животом и имају световна интересовања (нису ретки пушачи ни они који користе алкохол у већој мери, а о другим неподобностима да не говоримо), а у Цркви су запослени и одрађују своје дужности не бринући се за морално стање своје пастве.

Стање јесте доста тешко и наша вера је на проби. Наше надање не би ни требало да буде у каноне, већ у самога Бога који уразумљује све верне који нису гордошћу затворили своје срце и ум за познање истине, па тако и свештенике и епископе. Спас је у молитви. Пођимо од себе, будимо морални, будимо верни, разумни (логични- јер логика је од Логоса Божјег) и молитвени и Господ ће нам подарити љубав и друге дарове у изобиљу и Цркву ће сачувати од искушења. А ако се њена форма и буде променила у односу на оно што имамо данас, суштина се неће променити. И сам Христос је Цркву назвао „Мало стадо”.   

Православ Спасић

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 август 2016 )