БОРБА ЗА ВЕРУ - Под духовном окупацијом секти

Главни инспектор криминалистичке полиције МУП-а Србије Зоран Луковић, који се већ пуних 25 година бави сектама, упозорава у разговору за „Печат" на могућности погубног деловања секти у нашем друштву.

Ових дана медији се интензивно баве Законом о забрани дискриминације, питањима људских права, толеранције, организованим криминалом и економском кризом. Пажњу јавности истовремено је привукла прича о једанаестогодишњој девојчици С. Б. која је одлуком Центра за социјални рад у Раковици поверена на хранитељство породици из редова Јеховиних сведока, „верском заједницом" коју експерти из целог света сматрају сектом. Дакле, док на једној страни држава законом настоји да заштити мањине, њене институције на другој страни дискриминишу малолетну девојчицу која припада већинском православном народу, јер је противно вољи њене биолошке мајке дају на васпитање Јеховиним сведоцима.

Све је то, још једном, отворило веома озбиљно питање деловања секти у Србији и односа власти према овом нимало безначајном проблему. За „Печат" смо о томе разговарали са главним инспектором криминалистичке полиције МУП-а Србије Зораном Луковићем, који се пуних 25 година бави сектама и чију стручност су пријемом у своје чланство потврдиле најзначајније светске организације које прате делатности секти.

Незванично, у Србији делују „истурена одељења" многих секти. Можете ли то и званично да потврдите?

Одговорићу једном озбиљном шалом! Ако неко пита да ли у Србији постоје продавнице дроге, свако ће рећи да не постоје. Али, ако пита где она може да се купи, одговор је - у свакој другој улици. Слично је и са питањем има ли у Србији секти. Сви знају да су оне ту, с нама и око нас, али нико не зна где тачно, јер се оне не легитимишу. Ја тврдим да најмање нас неколико, који табанамо Србијом у намери да се изборимо са овом пошасти знамо и где су, и како делују! Знају то и многи грађани који су, на велику жалост, лично или посредно, били жртве секташког деловања.

Став је Европе да су сектна удружења, заправо, организације у којима су угрожена најосновнија права. У Србији, нажалост, праћење секти није институционализовано, и зависи од иницијативе појединаца какав је владика Порфирије, духовник Центра за антрополошке студије чији сам ја председник, и који је учешћем у РРА допринео забрани лажних видовњака. Постоји и Пастирски центар Епископије београдско-карловачке, где може да се потражи помоћ, а чији сам ја сарадник и Удружење граћана „Истина".

Могао бих да наведем много примера, али ћу да подсетим на случај из непосредне близине, и не тако давне прошлости. Једна секта ноторно терористичког садржаја била је активна у Србији од 2000. до 2003. године. Део њеног чланства, конкретно пет одсто, предвиђен је за бојеву обуку, са циљем да изврши чишћење „злочинаца". „Злочинци" су, наравно, грађани које они тако виде захваљујући Божјем дару. Криминалистичка полиција је информацију о овој секти под називом „Санатан", која је регистрована као Друштво за духовну науку, на време дала Окружном тужилаштву и тадашњем УБПОК-у, али једини политичар који је реаговао био је тадашњи министар за људска и мањинска права Расим Љајић. Сматрам да је његов чин укидања регистрације овој секти једини конкретан допринос сузбијању секташког деловања од стране државе. Било је то 2003. када је у полицијској акцији „Сабља" у оквиру проширених овлашћења приведено 12 хиљада људи, и када су свима уста била пуна тероризма. А десило се да је на делатност и постојање овакве групације, народ реаговао пре полиције. Активни чланови овог Друштва биле су и јавне личности - глумци, новинари, манекени.

Значи ли то да је Србија некритички толерантна држава, и да њене власти не региструју границу толеранције?

Управо тако! Јер, нигде у свету не постоји толаранција, у смислу законом заштићеног криминала, социјалне патологије, а посебно деструктивног сектног деловања. Нажалост, Србија по питању секташког деловања нема чак ни изграђен и артикулисан став. Лично се плашим да су обични грађани Србије жртве толеранције по сваку цену, која често легитимише самовлашће појединаца и група! У Европи је свака област друштвеног живота, чак и у случају разних видова алтернативе, најпре стандардизована и нормирана, потом обавезно транспарентна и доступна грађанима. Толеранција је она врста културе, понашања и степена подношљивости која долази иза тога. Грађанин увек зна шта му се нуди и на њему је да прихвати или одбије одређену методу, терапију или религију. Тамо где је то у колизији, држава реагује.

Како развијени свет, коме несумњиво тежимо, процењује елементе који неку скупину или појединца опредељују као секту?

У свим светским анализама деловања секти најпре се утврђује шта је њихово учење, какве су им дисциплине односно технике, а тек потом се утврђује форма и организација. Свако ко примењује окултне, шаманске, сатанистичке, езотеријске, магијске, спиритистичке, астралне, паганске и друге облике деловања сматра се носиоцем сектног деловања.

Шта је у томе спорно, с обзиром на то да је сваком човеку дато да буде слободан и да верује у шта хоће?

Морам да се вратим на питање толеранције, да бих објаснио зашто је то у Србији спорно а у уређеним државама није. Једноставно, човек може да верује у шта хоће, али чим то понуди другима његово деловање мора да буде подведено под некакве норме, што код нас није случај. Ја као појединац могу свакога дана да медитирам, да астрално летим, да прибегавам визуелизацији, али ако то неком другом нудим као избављење или излечење, онда сам већ у односу који се не тиче само мене, већ радње које предузимам морају да буду дефинисане од законодавца, сходно техникама које примењујем – као...

Руски научникАлександар Дворкин, један од водећих сектолога у све-ту, секте зове лоби групама. Можда у том контексту ваља посматрати чињеницу да је Џејмс Лајон, вођа Међународне кризне групе у Србији, који одлично говори српски, на ове просторе дошао још 80-их година као мормонски проповедник. Или, да је Џон Нејбор, познат по томе што је приведен на Ибарској магистрали пре неколико година због давања мита генералу Перишићу за одавање војних тајни, у исто време дугого-дишњи функционер ЦИА на Балкану и пентикостални проповедник.

...дозвољене, алтернативне, парадуховне, као верска или медицинска алтернатива. А када законодавац то дефинише, и дозволи, тек тада може да постоји обавеза онога ко спроводи одређене технике да пази шта ради и, наравно, толеранција према томе. Значи, не може грађанин да лечи крвни притисак, а да после примењене „терапије" постане јоги летач. Не може дете бесплатно да учи страни језик, а да заврши у култу који примењује проституцију. На који начин се европске државе односе према таквим проблемима? Највећи број земаља на старом континенту, па и оне које су далеко од нас, овакве проблеме решиле су одавно и без колебања. Напросто, према свему што је везано за манипулацију, било верску или терапијску, ове државе заузеле су став, најчешће у својим парламентима, а онда су проблем издигле на ниво решавања у оквиру кривичног законодавства, што даје и могућност прекршајног или кривичног кажњавања.

Да ли је, и како, у Србији регулисан проблем сектног деловања?

Нажалост, наша држава нема ни став о том проблему. Код нас се деловање секти највише испољава у верско-религијском и надритерапијском аспекту, Јер су следећи потребе људи, могуће манипулације слабостима које сви имамо. Поред тога, веома су распрострањене секте које се баве граничним областима науке, у смислу подизања менталних способности, квалитета живота и слично. А имамо и бројне комерцијалне култове, типа пирамидалних ланаца продаје, које се такође баве нашим несавршенствима, болестима, гојазношћу и истовремено нуде „прилику за запослење и високу зараду". Једном речју, баве се људским потребама. Дакле, промотери секти више нису само људи, већ и компјутери, Интернет, филмови, видео-игрице које носе сектне поруке. Захваљујући њима секте су успеле да људе добровољно доведу у ситуацију да раде „на себи", да буду здрави, лепи и паметни, да се друже, а то је велика потреба болесних, старих и младих, усамљених, незрелих и гладних... Посебно битна категорија су им млади људи, интересантни из више разлога, као што су тежња ка посебности, могућности афирмације, дружења, путовања.

Постоји ли нешто по чему смо ми у Србији посебно интересантни сектама?

Ми смо једно друштво, народ који, генерално гледано, иза себе има интензивно турбулентно време, које траје и не видимо му крај. У тој и таквој ситуацији народ је, логично, пријемчив за продавце илузија сваке врсте. Најпре треба рећи да су се одавно одомаћиле секте међународног карактера и глобалног програма, најмање њих петнаестак од бар 20 актуелних, и са Истока и са Запада, од Јапана и Кине, преко САД-а и ЕУ до Србије. Други ниво су неопаганистичке секте, са огромним бројем пророка, видовњака, исцелитеља, и како се већ све зову, које у својим комунама дневно или недељно окупљају на десетине и стотине следбеника или „пацијената" којима подижу интелектуалне и менталне способности, чисте ауру, заједно лете астрално, призивају духове, вештичаре. Та је појава најраспрострањенија у Србији, и то је наша „специјалност". Гарантујем да свако село и град у Србији имају бар по двадесетак Шојићевих Роски!

Може ли се рећи да секте делују глобално? Који је њихов циљ?

Да, ове секте међународног карактера делују у целом свету, а циљеви се могу најлакше представити геслом аустроугарске војске састављене од двадесетак нација: марширајмо одвојено, дејствујмо заједно! Зато многе државе у односу на њих пре свега прокламују једну велику истину, а то је да питање секти више није питање помесних цркава, него државно питање „пар екселанс", због тога што су оне и безбедносно питање. У свету се питањем секти баве мултидисциплинарни тимови државних институција, састављени од лекара, психолога, социолога, полицајаца, новинара. Индикативно је да данас, када говоримо о организованом криминалу, о људским правима, дискриминацији, тероризму и другим пошастима, у Србији нико и не поставља питање секти. Јесмо ли заборавили шестоструко убиство војника у Врању 1993. године и још неколико стравичних злочина инспирисаних сатанизмом? Памтимо ли монструозни злочин у Бановцима од пре скоро две године. Јавност је њима била ужасно потресена, али је упркос томе њихова сатанистичка позадина свесно или несвесно прикривена.

Шта нам ваља чинити да бисмо се заштитили од погубних секти?

Најпре је неопходно изградити став, после је лакше. Као што је лекару лакше да одреди терапију када утврди дијагнозу. Чињеница је да секте постоје, као што постоје вируси од којих неко од нас с времена на време оболи, а неотпорни најчешће. Међутим, као што постоји и оптика којом се вируси идентификују, а онда одређује терапија за њихово превенирање и лечење, тако мора да постоји и оптика државних институција да се појава сектног деловања констатује, а онда пронађу адекватни начини заштите народа. Да бих илустровао ситуацију, често подсећам да је један од темељних закона око којег су се државе ЕУ усагласиле Закон о заштити потрошача. Ако желимо да примењујемо вредности и стандарде ЕУ, треба да знамо да је регулатива о деловању секти у Европи проистекла из овог закона. Дакле, не мора грађанин да зна како се прави мармелада, али он мора да буде заштићен од њених могућих штетних састојака декларацијом на производу. Ми, нажалост, појаве секташтва често не видимо, а онај ко види бива оптуживан, што ми се лично догодило због наводног узнемиравања јавности, а тужен сам и за „говор мржње".

1. Да ли се ико од званичника у Србији пита зашто вође комерцијалних култова (пирамидалних ланаца продаје) не плаћају доприносе запосленима и држави?

2. Да ли раелијанци, који пропагирају клонирање деце и који су Србији понудили тај метод као решење за„белу кугу", заиста верују у ванземаљце?

3. Да ли следбеници Брама Кумарис знају да припадништвом дотичној заједници свесно или несвесно подржавају глобални план поделе друштва на касте?

4. Да ли икога у Србији интересује постојање више од 100 шаманских иницијаната (неофита), самим тим и самопроглашених духовника и исцелитеља са могућношћу да иницирају друге и приведу у шаманизам, па чак и да лече све врсте болести, до оних најтежих, као што је епилепсија код деце?

5. Занима ли икога зашто у Србији постоји Удружење вештица које има своју структуру, логистику, мисионарску мрежу и своју председницу...?

6. Да ли је неко у Србији чуо за нову методу неуробик, технику вежбања психичких и менталних способности путем окултних радњи?

7. Интересује ли некога у Србији податак да се иза разних агенција крије квази верски и интелектуални штит, звани гностицизам, и да хиљаде и хиљаде људи у жељи да подигну свој интелект или реше психозе, или друге проблеме пролазе степене иницијације несвесно се доводећи до аутодеструкције, односно психичког обољења?

8. Да ли неко жели да сазна истину о секти под називом „Фамилија" која делује у избегличким камповима у Србији, а своју мисију односно врбовање реализује класичном проституцијом, а прикрива се хуманитарним радом и забрањена је у свим земљама Америке и Европе?

9. Знају ли наши Роми да су прилажењем Декади Рома управо они најчешћа мета сектног деловања?

10. Да ли икога интересује да је нарконон, метода за лечење наркомана, изум сајентологије, која се сматра мајком свих секти?