Затире се потомство убица Цара Николаја - унуци Јакова Јуровског мистериозно гину
четвртак, 01 септембар 2016

 – Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке – каже Владимир, потомак нећаке Јакова Јуровског.

Јаков Михаилович Јуровски се родио у сибирском граду Томску, 19. јуна 1878. године као осмо од десеторо деце стаклара Михаила Јуровског и његове супруге, кројачице Јестире Мојсејевне.

Премда је његова породица била јеврејска, спорно је колико је била религиозна: можда је Јаков у детињску изучавао Талмуд, али се по свему судећи породица удаљила од јеврејских корена и прешла у православље, вероватно због погрома и предрасуда према Јеврејима које су владале у Царској Русији.

 Десно: Јаков Јуровски. Лево: цар Николај Други са царицом Александром и ћеркама.
Фото: Wikimedia/Public domain

Јаков је био часовничар по струци, и кратко је живео Немачком царству 1904. године, након чега се вратио у Руску империју да би учествовао у пропалој Руској револуцији 1905. Тада је приступио бољшевицима, који су тада увек били само фракција унутар Руске социјалдемократске радничке партије, и више је пута наредних година хапшен и затваран.

Прича се и да је пре тога био у Бунду, односно Јеврејском радном савезу, социјалистичкој партији која је у Русији окупљала припаднике овог народа, те да је у бољшевички табор приступио на наговор свог пријатеља и имењака Свердлова, који ће касније постати де факто шеф државе Совјетске Русије.

Углавном, након што је пропала његова илегална штампарија, из које је излазила забрањена марксистичка литература, побегао је у Берлин са супругом и троје деце, и тамо се конвертовао у лутеранско протестантско хришћанство.

1912. се илегално вратио у Русији, али је био примећен од стране царске тајне полиције Охране, па је прогнан из Томска. Сместио се у Јекатеринбург где је отворио фотографску радионицу, непрестано на оку полиције, која га је чак терала да фотографише сумњива лица; утолико је комичнија чињеница да у истој радионици кривотворио пасоше за бољшевике.

Након Фебруарске револуције 1917. постао је депутат у Совјету радника и војника за област Урала, а активно је суделовао и у Октобарској револуцији, односно, у њеној примени у Јекатеринбургу. Када је царска породица пребачена у тај град, он је као припадник Чеке (совјетске комисије за борбу против контрареволуције) добио дужност командира куће Ипатијевих у којој су Романови били смештени.

У ноћи 17. јула 1918. године чекисти на челу са Јаковом Јуровским одводе Романове (а то значи: цара Николаја Другог, царицу Александру, њиховог сина и престолонаследника, 14-годишњег царевића Алексеја, те њихове ћерке, велике кнегиње 23-годишњу Олгу, 21-годишњу Татјану, 19-годишњу Марију и 17-годишњу Анастасију) у подрум куће Ипатијевих, заједно са четири члана империјалног домаћинства и псима: Татјаниним француским булдогом Ортином, Анастасијиним шпанијелом Џимијем и Алексејевим шпанијелом Џојом.

 Петар Ермаков, један од људи који су стрељали Романове, око 1920. године на месту на коме су царску породицу сахранили. Ермаков је на полеђини слике написао: “Стојим на царевом гробу”.
Фото: Wikimedia Commons/searchfoundationinc.org

Царској породици је првобитно речено да силазе у подрум због своје безбедности, јер су монархистичке трупе (већ је буктео грађански рат) напредовале ка граду, али када су се нашли у подруму Јуровски им је казао да су осуђени на смрт.

Цар је у неверици упитао: “Шта? Шта?”, и окренуо се ка породици, у ком је тренутку Јуровски издао наређење да се пуца. Царица Александра и велика кнегиња Олга су покушале да се прекрсте, али нису успеле. Јуровски је лично пуцао цару у груди и лично пуцао у главу царевићу Алексеју, изблиза, иза уха. Он је такође био и особа која је убила Татјану.

Чланови империјалног домаћинства, послуга и гувернанте, су такође ликвидирани, као и царске куце зато што нису хтеле да престану да завијају од туге; наводно је само Џој царевића Алексеја извукао живу главу.

У напуштеном руднику сви су исецкани на комаде, натопљени са 550 литара бензина и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у 200 литара сумпорне киселине; лобање су им дробили кундацима. Остатке су сахранили у шуми; Алексеј и једна његова сестра, Марија или Анастасија, сахрањене су петнаестак метара даље од осталих како би збунили онога ко би можда нашао остатке.

Наводно је Јуровски касније тврдио да је добио телеграм из Москве у коме се налазило наређење за ликвидацију цара Николаја ИИ, потписано од стране Јакова Свердлова; наређење није помињало остале чланове породице, али је он побио све, под утицајем Уралског совјета.

Иницијатива је, наводно је тврдио Јуровски, потекла од Лењина, а примио ју је и проследио њему – Филип Голошчекин, војни комесар Уралског совјета (који ће касније одиграти кључну улогу у совјетизацији Казахстана, која ће довести до велике глади 1932-33. године и до смрти између између једног и два милиона људи, због чега то зову Голошчекинов геноцид).

Џелати су били: поменути Јаков Јуровски, Г. П. Никулин, М. А. Медведев, Петар Ермаков, С. П Ваганов, А. Г. Кабанов, П. С. Медведев, В. Н. Нетребин и Ј. М. Целмс. Два или три стражара су одбила да учествују у ликвидацији.

Након што се Руски грађански рат завршио победом бољшевика, Јуровски је радио као шеф Чеке у Москви, а потом и у Јекатеринбургу. Радио је и друге послове. Преминуо је 1938. године од чира на дванаестопалачном цреву.

За собом је оставио жену, два сина и ћерку.

Оставио.

 Јаков Јуровски, убица Романових, на фотографији снимљеној 30. јула 1925. године.
Фото: Wikimedia Commons/Ma Este

2008. године руска новинска агенција “Интерфакс” пренела је невероватну причу.

Скоро сви унуци Јакова Јуровског су трагично преминули, а скоро све његове унуке умрле у раном добу. Његов праунук Владимир каже да је у питању невоља коју је на породицу навукао сам Јаков.

Једно дете Јаковљеве вољене ћерке Риме је погинуло у пожару, други син је пао с крова, трећи се отровао печуркама, четврти се обесио, пети је погинуо у саобраћајној несрећи. Рима је скончала у гулагу.

Сам Владимир који то прича није директни потомак Јаковљев, већ потомак његове нећаке Марије која ни сама није добро прошла: побегла је с неким припадником ромске националности који ју је оставио саму са сином Борисом, који је морао да се стара и да сам сахрањује браћу и сестре које су његовој мајци правили разни људи, а који су – браћа и сестре – редом умирали од глади и хладноће. Осим њега, Бориса, који је родио Владимира који то прича.

– Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке.

Извор: "Телеграф" / "Србин инфо"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 01 септембар 2016 )