Константинопољски папизам
четвртак, 08 септембар 2016

 У документима усвојеним на Критском скупу, јасно је присутна и наметнута идеја константинопољског папизма, страна Православној Цркви.

 У тзв. Окружној посланици Критског скупа константинопољски патријарх се титулише са Његова Божанствена Свесветост Васељенски Патријарх, док се истовремено остали патријарси називају Блажењејши Предстојатељи Светих Православних Цркава. Из титуле Божанствена Свесветост произилази да је чин константинопољског патријарха већи од чина осталих „свјатјејших“ предстојатеља Помесних Цркава.

У истој посланици  наводи се само 14 Аутокефалних Цркава, признатих од Константинопоља, без Америчке Православне Цркве, којој је Руска Црква признала аутокефалију 1970. године. Испоставља се да Константинопољска патријаршија (у даљем тексту КП) игнорише одлуке других Помесних Цркава.

У Посланици православном народу предлаже се да „Свети“ и „Велики Сабор“ постане регуларни активни институт – уместо саборности покреће се нови глобални управљачки орган (транснационални Синод) на челу са константинопољским патријархом, коме се предлаже да фактички потчини остале Помесне Цркве.

У документу „Однос Православне Цркве с осталим хришћанским светом“ рекламира се екуменизам као важан апостолски задатак, насупрот речима Светог Апостала Павла да се, после покушаја њиховог уразумљења, јеретика треба клонити (ср. Тит. 3,10). У случају иступања Помесне Цркве из екуменистичког дијалога, прописује се обраћање Константинопољу, у чијим рукама се налази обезбеђивање даљег консензуса. Произилази да КП стиче право врховног арбитра.

У документу „Аутономија и начин њеног проглашења“ на неколико места свим Помесним Црквама прописује се обавештавање Константинопоља и обраћање њему као првостепеној судској инстанци.

У документу „Православна дијаспора“ председништво на епископским сабрањима даје се искључиво представнику КП, без обзира на старешинство епископа или величину дијаспоре.

Титула „васељенски“ (у грчком оригиналу „екуменски“) за архиепископа Константинопоља појавила се тек после Четвртог Васељенског Сабора, због политичких промена у Римској империји и означавала је јурисдикцију овог патријарха у читавој тадашњој икумени – православној Византијској империји. После пада Константинопоља 1453. године, ова титула је на територијама окупираним од стране Турака изгубила свој смисао. Она се сада -  ако је то и умесно, - може користити искључиво за патријарха новог православног царства – Свете Русије.  

Потпуно је неприхватљиво историјску титулу константинопољског патријарха третирати као васељенску јурисдикцију или лична пуномоћја над другим Помесним Црквама. У другој половини првог миленијума, православни патријарси често су ћутали када је римски папа своје првенство части третирао као првенство власти. Временом је то довело до великог раскола 1054. године – отпадању римокатолицизма од Православља. Ако ми будемо ћутали и саглашавали се са папским претензијама једног од патријараха – Константинопољског, који је још у време патријарха Мелетија Метаксакиса потпао под утицај извесних политичких сила, онда, као резултат тога, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква може пасти под непријатељски утицај и лишити се јединства (раскол), саборности (папизам) и чистоте апостолског вероучења.

Тим поводом сматрамо исправним предузимање следећих мера:

А. Отказ од учешћа у међуправославној сарадњи у формату предложеном на Критском скупу, који Помесним Црквама фактички одузима слободу у самосталном доношењу важних одлука. Затим, позвати Православне Цркве да прихвате само такве облике међусобне сарадње, који би, по разним питањима, били засновани на раније заузетим позицијама од стране Цркава, и који би подразумевали руковођење од стране свих Поглавара, у одсуству првенства власти. Руководство различитих међуправославних органа треба да буде изабрано на основу компетентности, или ротирајуће.

Б. Осуда било каквог „првенства власти“ у односима међу Црквама и надлежним епископима, као супротног канонском праву Православне Цркве и духу Православља.

В. Одрицање од употребе титуле „Васељенски Патријарх“ у Руској Православној Цркви.

 

По материјалу са: odigitria.by

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 08 септембар 2016 )