Јован Пејин: Алојзије Степинац - балкански Томас де Торквемада
уторак, 13 септембар 2016

 Где је овде и шта се крије иза трагикомедије случај Старчевић и савремене драме Степинац светитељ?

Шта се крије иза бечке делатности на југу Монархије међу Србима, Шокцима, Влајима, Буњевцима и Хрватима и прозелитизма, бившег и савременог, ,,цркве у Хрвата”?

Шта се крије иза жеље загребачког Каптола да Хрвати добију свеца оснивача НДХ?

Шта стоји иза ,,вековне жеље хрватског народа”, феудално сталешке корпорације Загреба и Вараждина под надзором Беча?

Одговор је да светац Алојзије Степинац поставља границе Хрватске на свим територијама које никада нису биле у саставу средњевековне а још мање у оквирима Угарске, Аустрије и Аустро-Угарске. Ради се о још једној великохрватској превари са којом се слажу савремени Ватикан и Брисел!

+++

Вишегодишње, тачније, вишедеценијско најављивање старог-новог конфесионалног и националног култа Хрвата и Хрватске–Алојзије Степинац, загребачки надбискуп балкански Томас де Торкемада, светац, добио је завршни облик 2015. године најавом ,,цркве у Хрвата” да ће бити канонизован. За загребачки Каптол то је завршена ствар!

Балкански Томас де Торкемада Алојзије Степинац, био је много успешнији у својој ,,апостолској мисији” ширења вере огњем и мачем од оригинала са Иберијског полуострва који је само око десет а неки кажу и више од триста хиљада људи и жена послао на ломачу. Алојзије Степинац својим пастирским позивом Хрватима и осталим римокатолицима у Хрватској да подрже Хрватску сељачку странку и усташе поводом остварене ,,тисућљетне жеље” априла 1941, благословом НДХ помогао је да се милион Срба лише живота не само на ломачама које су често биле православне цркве или манастири, него ножем, маљем и ,,стројицом“ или бацањем у јаме безданице.

Стварање харизме око имена и ,,апостолског“ дела Алојзија Степинца као првог надбискупа Загреба у Независној држави Хрватској 1941-1945. године и канонизације за свеца утврдила би се вечна вредност геноцидне Хрватске настале иза леђа нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Светац Степинац разрешава прошлост Хрвата. Апостолским заборавом светац прикрива фалсификовање хрватских историографа и на нацифашистичкој основи поставља будућност нове европске Хрватске која је  почела терористичко-сепаратистичком побуном, НАТО агресијом, разбијањем Југославије 1991-1995. године и изгоном Срба.

Чином канонизације, позивање Хрвата на 1300 година историје и културе добија смисао а Хрвати постају историјски народ! Изједначавају се са Мађарима који имају Војтеха-Вајка-Сент Иштвана првог крштеног краља оснивача Угарске. Смисао је појачан чињеницом што надбискуп а потом кардинал Алојзије Степинац почива у Загребу у катедрали посвећене Богородици која носи име Сент Иштвана првог угарског апостолског краља.

Ово је важно да подвучемо. Хрватска од 1102. године није била међународно призната као држава, нити је имала представника код угарског краља а камоли да је Угарском управљао апостолски хрватско-угарски краљ. Ово је трајало до преузимања Угарске од Хабзбурга 1527, када су скромни остаци неугледног племенско-феудалног сталежа угарске провинције преко титуле угарског краља као краља Хрватске укључени у Хабзбуршку монархију. Ова провинција је поред краља добила и цара и тако таворили до распада Монархије 1918. године.

Сент Иштван, први угарски краљ признат од папе као апостолски, добио је задатак да врши апостолску мисију међу неверницима. Задатак је успешно вршио а његови наследници наставили да је врше по Славонији, како су странци звали простране равнице Карпатског басена, пре доласка туркијских племена у 9. веку, после којег је преименован у Турску. Да не запоставимо, име Славонија после стварања угарско-словенског племенског савеза северно од  реке Драве у 10-ом веку задржало се на територији у међуречју река Саве и Драве која је од 1091. ушла у састав Угарске а од 1094. године и у црквеном погледу.

,,Апостолски заборав“ нацифашизма ,,цркве у Хрвата“

Захваљујући Степинцу, усташе су 1941. године стекле невероватну моћ међу Хрватима и римокатолицима српског језика ,,новим Хрватима“, пошто се у ратној јавности НДХ појавио као чувар хрватских моралних вредности! Уствари, својим посланицама римокатоличкој пастви и позивима на лојалност хрватским нацистима и њиховом режиму придружио се апостолској мисији угарских краљева и постао злочинац у име вере исто као четири века раније шпански борац за веру велики инквизитор Томас де Торкемада, који није проглашен за свеца!

Балкански Томас де Торкемада, загребачки надбискуп, Алојзије Степинац у својој нетрпељивости према православљу, благословио је у Загребу пристигле усташке терористе априла 1941, још док је Југословенска војска пружала отпор агресору, а потом као војни викар НДХ оне који ће служећи ,,апостолску“ мисију то постати, на суђењу у Загребу октобра 1946. године се бранио ћутањем. 

Његов став на суђењу по тужби јавног тужиоца Јакова Блажевића да је учествовао у злочину геноцида је одраз његовог схватања да је међународна личност и док је папа Пачели на челу Римске цркве нико не може да му суди. Себе је гледао као надбискупа Загреба, што није било спорно, на челу ,,цркве у Хрвата“ који је само спроводио апостолску политику папе Пија XII.

Томас де Торкемада радио је смишљено са предумишљајем. Алојзије Степинац је ћутао пред Павелићем са предумишљајем док су парохијски свештеници, редовници и часне сестре учествовали у масовном злочину над православним Србима у име онога који је дао десет божијих заповести од којих је једна: ,,Не убиј!“ Исти мотив га је навео да ћути пред Павелићем и пред Јаковом Блажевићем макар да ова двојица нису исто!

Његово дело подлеже само Христовом суду као дела Христовог намесника на земљи живог Бога–папе. Оно што је чинио у време НДХ, нашло се пред световним судом у Загребу 1946. године који је, надбискуп, гледао са презиром пошто је то, по њему, био комунистички и представљало суђење ономе шта  је Бог учинио! Другим речима по схватању надбискупа Алојзија Степинца, Бог се сложио са усташама и логорима смрти на: Пагу, у Госпићу, Јасеновцу, са крашким јамама по Лици, Далмацији, Херцеговини, бунарима у Славонији и другим стратиштима на којима су православни Срби убијани на зверски начин, којима су усташе прикључили и један број Срба муслимана.

Томас де Торкемада први велики инквизитор Шпаније, синоним верског фанатизма и злочина, живео је у 15-ом веку и послао у смрт спаљивањем око десет или триста хиљада људи и жена, није грешник. Тако по схватању елите ,,цркве у Хрвата“, која представља скуп циничних духовника и празноглавих, заслепљених конфесионалном и националном мржњом, интелектуалаца  који се ослањају на безосећајну масу крвожедних примитиваца као народа који их следи, није грешник ни Степинац. Алојзије Степинац није грешник, он је само благословио Хрватски сабор а потом као ратни викар хрватску војску и на тај начин помогао да се у смрт пошаље од 700 000 до милион и сто десет хиљада православних Срба у Јасеновц–што је богоугодно дело. 

За хрватске нацисте-усташе значио је више од од оног што је значио као загребачки надбискуп. Дао је моралну потпору њиховом делу изјавом да су то ,,добре душе католичке“! Каптол, загребачки, и хрватски медији истичу да је блажени Алојзије Степинац, загребачки надбискуп, ратни викар војске НДХ и кроатонациста усташа, својим пастирским радом 1941-1945, а потом гоњен од власти, самим тим и мучен од комуниста стекао услове да буде канонизован за свеца.

Писање хрватских католичких листова не чуди нас, али писање световне штампе, која се често текстовима поноси хрватским антифашизмом чуди! Пазите хрватски антифашизам 1941-1945!?

Хрвати сервирају небулозе о хрватском антифашизму! Једини народ у Европи, Хрвати, њихова елита и народ прогласили су улазак Вермахта и војске Италије у Хрватску за ослобођење! Генерали Вермахта били су изненађени топлином дочека у Загребу 9. априла 1941. године и другим хрватским градовима. Величањем Алојзија Степинца савремена хрватска духовна и световна елита практично се заједно залажу за нацизам и клеронацизам!

Хрватску су силе Осовине, после искуства са хрватским народом априла 1941, сматрале савезничком земљом, призанале су јој суверенитет и препустиле државну управу органима насталим у време формирања Бановине Хрватске после августа 1939. године. Хрватска сељачка странка заједно са пристиглим усташама  су ову организацију спровеле у дело. Чиновници и полицајци Хрвати остали су на својим местима док су Срби истерани с посла а који су имали среће протерани за Србију док је остатак побијен. Официри Југословенске војске Хрвати масовно су ступили у хрватско домобранство којег су организовали поново активирани домобрански официри из времена Аустро-Угарске.

Надбискуп а потом за заслуге у борби за веру и претрпљене патње од комуниста, кардинал Алојзије Степинац је личност ,,цркве у Хрвата” најодговорнија за учешће римокатоличког свештенства, редовништва и верујућег народа, ако су убице уопште верујуће, у злочину геноцида над Србима 1941-1945. Овај став постао је симбол односа римокатолика Хрвата као народа  према Србима, те Степинац загребачки надбискуп, потоњи кардинал и даље привлачи пажњу српске јавости.

Осуђени ратни злочинац треба да буде канонизован за свеца због претрпљеног страдања од комуниста! Да ли с комунисти криви што је Степинац био антикомуниста? Нису!

Као духовник с високим чином ,,цркве у Хрвата” Степинац је имао то право на основу свог васпитања, школовања и поглед на свет у духовном и световном смислу те му није суђено због антикомунизма него због подршке геноцида над православним Србима у НДХ који је ћутањем лично подржао и помагања усташких терориста који су деловали у земљи после 1945. године. Тероризам, било да је у ,,апостолској” мисији или не, кажњив је у свакој земљи па и у бившој Југославији без обзира што су је водили комунисти!

,,Црква у Хрвата” никако да се суочи са прошлошћу, својом и своје пастве. Никако да постави питање сама себи о учешћу у злочину њених свештеника, редовника и редовница, убиствима и преверавањем православних Срба као и изгоном из завичаја. Никако да се суоче са својим свештенством и редовницима који су уместо крста као апостолске утваре носили ножеве, ,,самокресе” и ,,стројице”, а често је било довољно да климну главом па да маса Срба буде убијена. Загребачки Каптол сматра да је апостолски рад на повећању ,,стада” дужност, а надбискуп Степинац је ту дужност вршио ревносно. Са задовољством обавестио је папу Пија ХII 1942. године да се стадо повећало! Стадо се повећало а гробља нису! Злочинцима нису била потребна!

Убијени људи, жене, деца, старо и младо бацани су у реке, море или крашке јаме безданице. У овим последњим почивају и данас! Конгрегацији за проглашење светих у Ватикану предлог ,,цркве у Хрвата” је на столу. Одлуку Конгрегације о беатификацији Алојзија Степинца узвисиће геноцид над Србима као богоугодно дело Хрвата, као верујућег и неверујућег народа који након почињених злочина ликује! Ликовање изазива згражавање православних Срба а затим и гнев! Овај гнев покреће сећање не само на геноцид него и на агресивни режим СКЈ и СКХ који је спречио да се утврди мотив и домет геноцида проглашењем истраживања геноцида у великосрпску политику која нарушава солидне односе Срба и Хрвата и других народа и народности!

Покрет ,,цркве у Хрвата” из загребачког Каптола, усмерен је на Србе који су претрпели геноцид од Хрвата који је ушао у светске анале по свом обиму и свирепости. Срби задржавају право да мирно и без страсти говоре о Алојзију Степинцу на основу његових речи и дела како би утврдили његову стварну улогу у држави која је наводно хиљаду година била сан Хрвата–НДХ!

Ко су били антифашисти у Хрватској?

Срби ово хоће и желе да ураде као државотворни историјски народ који је својом државом, војском и дипломатијом створио прву државу јужних Словена а који су ову државу као антифашисти бранили а силом ратних прилика и у самој осовинској творевини НДХ од Хрвата који су, као што смо рекли, ову државу дочекали са одушевљењем и одмах укључили у Хитлеров ,,нови светски поредак” са хрватским расним и другим нацистичким законима!

Српски антифашисти у самој Хрватској и на окупираним српским територијама од НДХ бранили су државу Југославију и физички опстанак српског народа од кроатонациста, усташа и мачековаца као и од усташоидне сељачке руље вођене римокатоличким свештеницима, редовицима и официрима редовне хрватске војске–домобрана, њихових заштитника немачког Вермахта и италијанске војске. Због ове борбе, Срби, који су се нашли на територијама које је окупирала НДХ иза леђа војски Осовине-Босни и Херцеговини, Далмацији, Славонији, Лици, Банији, Кордуну, Срему и Дубровнику су антифашисти ратне и савремене Хрватске пред светом а ове антифашисте и њихове потомке савремена неонацистичка Хрватска, тамо одакле је могла протерала је 1995. године.

Хрватска антифашисте практично није имала. Комунистичка партија Хрватске коју је створио Броз 1937, године 1941, водила је преговоре да се легализује и укључи у политички живот усташке НДХ! Андрија Хебранг, генсек КПХ 1942-1944, после једне туче у затвору рекао је усташама робијашима, парафразираћемо поруку: ми се боримо за исто, мислећи на рушење Југославије само што сте ви фашисти а ми комунисти! Његов политички став изражен после туче објашњава зашто је са партијским пајташем Владимиром Бакарићем остварио везу после проглашења НДХ са Миланом Будаком, усташким идеологом и творцем идеје ,,трећине” - ,,Трећину Срба побити,трећину протерати, трећину покатоличити!”

Трећа трећина је најважнија! Због ове трећине колико треба Срба покатоличити балкански Томас де Торкемада је кандидат за хрватског светитеља! Прва трећина за балканског Торкемаду је само средство да се трећа трећина лакше изведе!

Томас де Торкемада је спалио око десет хиљада или више, људи и жена широм Шпаније док је балкански Торкемада одрадио свој апостолски просветитељски посао много темељније и успешније! Позивом пастви 1941, да прихвати НДХ као израз ,,повјесне тежње хрватског народа”, што је много касније поновио као ,,ђаволов шегрт” генерал ЈНА Фрањо Туђман, позвао је хрватски народ и друге католике на погром и геноцид. Убијено је само у логору Јасеновац око 700 000 Срба којима треба придружити Јевреје Ашкеназе из Хрватске и Славоније а потом Сефарде из Босне и Херцеговине и Дубровника. Цигане нису ни бројали када би стигли у Јасеновац али се рачуна на 80 хиљада душа.

Поменућемо изјаву Ивана Потрча који је у листу ,,Борба” од 8. маја 1945, објавио да је у Јасеновцу на зверски начин побијено 800 000 лица а Владимир Бакарић као председник владе Народне републике Хрватске је изјавио, непосредно после рата, да је до краја усташке владавине број убијених Срба укупно нарастао на 810 000!

Шта је са крашким јамама? Само у Шарановој јами измерен је стуб костију дебљи од 5 метара. Шта је са Јадовном, шта је са клањем људи на острву Пагу од чије крви је море било црвено?

 ,,Побољшавање“ прошлости Хрвата и ,,нових Хрвата“

Врло је неозбиљно од прелата да ,,црква у Хрвата” узурпира право и намеће свој суд о почињеним злочинима у НДХ од стране хрватског народа као народа, или дела народа, све једно, свештенства римокатоличке цркве, усташа и домобрана а све чињено после позива надбискупа загребачког Алојзија Степинца да прихвате НДХ и да се укључе у њену изградњу и безбедност! Овај акт, позив, који је први учинио надбискуп мимо усташке и партијске активности Хрватске сељачке странке, није само политичка глупост како би неко рекао, то је прозелитска манија у складу са учењем римокатоличке цркве да је ,,јединоспасавајућа хришћанска црква” а све остале су ван закона!

 Савремена духовна елита у Загребу са филијалама створеним после 1878. године у Босни и Херцеговини труди се да ,,побољша” прошлост Хрвата и ,,нових Хрвата”, Срба римокатолика ,,Латина”, босанских и Славонских ,,Шокаца” и личких Буњеваца, ,,Шкутора” или ,,Гркаћа” западне Херцеговине као и Дубровчана.  Међутим, Хрватима треба придодати и друге ,,нове Хрвате” кроатизоване Немце, Чехе, Словаке, Русине унијате, Пољаке, Италијане, Арбанасе католике и Мађаре и сав други насељени каундкаовски насељенички слој у Славонији, Хрватској, Далмацији али и бившем кондоминиону Беча и Пеште Босни и Херцеговини.

,,Побољшање” прошлости Хрвата као народа, односи се и на личност ,,блаженог” загребачког надбискупа, потоњег кардинала, из ината Ватикана, тобож комунизму, уствари православнима у бившој Југославији. Православни Срби  су демонстративно одбили конкордат 1937, апостолску активност и примат римокатоличке цркве у односу на православну.

Покољ православних Срба који је извршен од римокатоличких  верника вођених свештенством је апостолска мисија, богоугодно дело у складу са циљевима крсташких ратова угарских апостолских краљева од Сент Иштвана до Мохачке битке у 1526, а у складу  са мисијом фрањеваца и нововековном црквеном политиком ,,апостола Југословенства” Јосипа Јураја Штросмајера првог ,,новог Хрвата” пореклом из Салцбурга који је одредио: православни су Срби, а римокатолици српског језика су Хрвати. Свети Јероним је од Илира преименован у Хрвата, Примас српски и Србије из Бара више није Србин а муслимани српског језика свакако морају постати римокатолици! Муслимани су именовани за ,,цвијеће хрватског народа” и као такви послати на Источни фронт да их буде што мање а у славу хрватства! Њихова омладина слата је и на Србе у Босни и Херцеговини са истим циљем да их што мање остане.

Када извршимо анализу делатности надбискупа загребачког, а потоњег кардинала ,,страдалог за веру” од комуниста, заслужног за ширење вере према сопственом ненамерном признању упућеном папи Пачелију, видимо да је око 240 хиљада Срба у окружењу оних који су махали ножевима слободном вољом прихватили ,,јединоспасавајућу веру” 1941-1942. године. Да би лакше схватили ,,слободну вољу” коју наводи у овом   нехотичном признању злочина надбискуп Степинац напоменућемо пример Горњокарловачке дијацезе Српске православне цркве. Горњокаловачка дијацеза СПЦ пре уласка Југославије у одбрамбени рат против сила Осовине имала је под својом духовном јурисдикцијом око 460 000 православних Срба. Усташе, тачније Хрвати су убиле око 260 000, око 50.000 Срба је успело да се склони у збегове по околним планинама док је око 50 000 проотерано у Србију а око 80 000 је присилно покатоличено. 

Када на основу овог малог детаља размислимо о страдалништву надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца, духовника ,,цркве у Хрвата” чија паства се дисциплиновано постарала да физички уништи преко милион Срба доћи ћемо до закључка да су комунисти 1946. године претерали! Сваки православни Србин је могао слободном вољом да прихвати римокатоличанство. То је и учинило ,,дабровољно” под сенком ножа и Јасеновца 240 хиљада душа.

,,Расход“ логораша у Јасеновцу

Загребачки Каптол из петиних жила  настоји да оспори геноцид над Србима у НДХ 1941-1945. године, који је, подвлачимо још једном, забележен у светским аналима по својој свирепости. Једино су нацисти Рајха успели да надмаше по броју жртава кроатонацисте својим системом логора и ,,индустријом смрти” душегупкама и крематоријима. Поред Срба у НДХ, једино су Руси у Рајху живи спаљивани. За Србе Хрвати су имали јаме, бунаре, море и реке Саву, Дрину, Врбас и  неке мање. Гробаља нема, надри хришћани римокатолички прелати загребачког Каптола зато сматрају да геноцида није било! ,,Само” око 80 хиљада Жидова, Цигана и Срба је страдало у систему логора Јасеновац. Исти став има ,,ђавољи шегрт” врховник Фрањо Туђман, генерал ЈНА и кроатокомуниста који се вратио вери отаца и као такав угостио папу Војтилу у Загребу 1994. године.

Ово је истина о Јасеновцу загребачког Каптола, генерала Фрање Туђмана и нових кроатонациста, елите савремене Хрватске. Међутим, логораш из Јасеновца, Јован Живковић, родом из Винковаца који је видео преко сто хиљада убистава у овом логору, и био сведок на процесу у Загребу 1986. године министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу, приликом посете Архиву Србије, објаснио је аутору ових редова како је бележен број логораша. Обична црна табла, налик на школску била је постављена на једном зиду на којој је кредом уписивано стање, значи број придошлих, на броју и колико је у ,,расходу” логораша. Када се стање промени, бројеви су брисани мокром крпом. Нема имена логораша, нема године рођења нити датум доласка и одласка или смрти а нема ни гробља него су копане кречне гробне јаме, или, река Сава.

Зато поклањамо пуно поверење подацима Фрање Туђмана, официра ЈНА, или частника са пуно части и господина покојног Фрање Кухарића који се држао десет божијих заповести као представника елите ,,Цркве у Хрвата”. Не верујемо да се духовна елита загребачког Каптола бави аматерски историјом ,,цркве у Хрвата”. Не би предлагали канонизацију блаженог за свеца без да знају његове заслуге на духовном плану и апостолском раду ширења ,,праве вере” а ,,права вера” ширена је огњем и мачем а тамо где су прошли огањ и мач данас више нема физички присутних Срба.

На подручјима где су Срби пружили отпор ,,апостолској мисији” и негде извршили одмазду над злочинцима из сеоске руље вођене фанатизованим римокатоличким свештеницима и редовницима-то је био злочин геноцида четничко-партизанских банди или, одвојено, четника и партизана. Злочинци су у овим метежима били анонимни те се трагање за злочинцима претварало у одмазду. Одмазда је злочин ту се слажемо! Одбрана Срба од злочинаца за хрватску елиту је такође злочин! Одакле Србима право да се бране док им свећеници, редовници и усташе на челу примитивне и гладне усташоидне руље спасавају душу ножем, огњем и ,,стројницом”?

Тако су Срби у очају у којем су се нашли у НДХ проглашени за злочинце због одмазде а затим и фашисти јер су примењивали принцип колективне одговорности!

Колективна казна на завичајном нивоу са основом у колективној пресуди огорчених, увређених и ојађених Срба није извршена у име хришћанства већ у име колективне правде изречене локалној хрватској и католичкој заједници само на основу сумње да се, међу онима над којима се изршава ова правда, налазе лица извршиоци злочина над њиховим рођацима. Није вођена брига да се међу онима над којима је извршена одмазда налазе лица која немају никакве везе са злочинима усташоидне масе. Владао је принцип крвне освете!

Између осталих и ово је један од разлога да загребачки надбискуп, потоњи кардинал Алојзије Степинац који се бринуо и патио за паству, са блаженог статуса да канонизацијом пређе у светачко. Заслужио је! Задужио је европску цивилизацију а и светску благословом геноцида и не разликује се од његовог несвесног или свесног узора Томаса де Торкемаде. Заслужио је и зато што је 1946. године гоњен од комуниста. Кардинал Алојзије Степинац, балкански Томас де Торкемада, у свом прозелитском фанатизму, већ смо рекли, као војни викар НДХ благословио је терористе злочинце и оне који ће то тек постати, на суђењу у Загребу 1946. године  бранио се ћутањем. Ипак, био је довољно неопрезан да прекине ћутање и призна своје учешће у злочину над Србима!

Римокатолички свештеник Едуард Перичић, објавио је у Задру 2000. године ,,оду” ,,Алојзије Степинац у свјетлости крижа”. Незграпни стихови са пропратним текстом описују ,,мученика за веру” и ,,човека и духовника”, титуле коју је заслужио за смрт око милион Срба.  

,,Вјерски прелаз“

Четвртог дана расправе пред ,,комунистичким” судским већем 3. листопада 1946. године каже велечасни Едуард Перичић надбискуп је одржао свој говор! Надбискуп је рекао, како Едуард Перичић цитира судски записник: ,,На ове тужбе, које су овдје против мене изнесене, одговарам да је моја савјест мирна, макар се публика томе смијала. Сада се не каним бранити нити апелират против осуде. Ја сам за своје увјерење способан поднијети не само исмехивање, презир и понижење, него-јер ми је савјест чиста-приправан сам сваки час и умријети....

Уписује ми се у кривњи прекрштавање Срба. То је уопће неисправан назив, нетко ко је једном крштен, не треба га више прекрштавати, него се ради о вјерском прелазу. Ја о томе нећу опширније говорити него велим, да ми је савјет чиста, а повјест ће једном рећи о том суд...”

Балкански Томас де Торкемада, надбискуп Алојзије Степинац, којег је пратила послушна паства ,,цркве у Хрвата”, у својој апостолској мисији духом на челу усташке хорде, иако није био заклети усташа, на суђењу речима одбране које цитира велечасни Перичић признао је учешће у геноциду над Србима. Сцена на суду између судије и оптуженог Степинца иста је као у причи руског писца А. П. Чехова о суђењу сељаку који је извадио клин којим се закива шина за пружни праг јер му треба, који не схвата своју кривицу, јер је извадио само један клин из жељезничке пруге, а колико их има... Тако и Алојзије Степинац-па шта, они су крштени не могу се поново крстити по догми и само су потврђени сада као неофити. Ништа се Србима  није десило! Само више нису православни а нису више ни Срби!

Да је изнета теза тачна види се из меморандума упућеног папи Пију ХII, 18. марта 1943. године, у којем је изнео ,,апостолски” план усташког режима за масовни прелаз православних Срба на римокатолицизам у намери да се ојача римокатоличка црква. У наставку текста меморандума објашњава папи да би нестанак НДХ значио губитак његове пастве пошто су ,,новопреведени католици, импровизовани католици”. Није изоставио да у меморандуму помене хрватски мит о Србима-да би  победа великосрпске идеологије значило разарање католицизма северозападног Балкана а то је хрватске државе. Подвукао је улогу фрањеваца у обнови католицизма у Бугарској и Албанији и вољу римокатоличког свештенства да ће радије дати своје животе него да ризикују да изгубе 240 хиљада новопреведених католика, сада бивших Срба, заједно са њиховим црквама  и манастирима.

На суђењу у Загребу 1946. године Алојзије Степинац се понашао као последња разбојничка лопужа свесне кривице  и у очекивању тешке казне те се брани циничним ћутањем. Његово ћутање поред свести о кривици значило је и: не можете ми ништа, убити ме не смете, направићете мученика од мене, пустите ли ме ослободићете ме кривице. Цео процес за јавног тужиоца, Јакова Блажевића, свео се на народну причу: ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се!

Поводом реченог меморандума Степинца упућеног папи Пију ХII огласио се званични лист Ватикана ,,Осерваторе Романо” 10. октобра 1946. године текстом и покушао да демантује да такав докуменат уопште постоји у архиву папиног државног секретара. Деманти гласила Ватикана није успео, будући да су сачувана друга документа чији садржај потврђује да је надбискуп Алојзије Степинац написао меморандум папи. Једно сведочење потиче од министра иностраних послова НДХ Ервина Лобковича а друго од папског легата у Загребу опата Ђузепеа Рамира Марконеа.

Поводом судског процеса у Загребу, који је привукао пажњу јавности у католичко-протестантском свету огласио се један британски посматрач, члан војне мисије у Југославији, 25. октобра 1946, у листу New Statesman and Nation. Британски официр док је био на дужности у Југославији анализирао је текстове хрватских медија и емисије загребачког радија у којима су се појављивале поруке Алојзија Степинца хрватском народу да пруже отпор савезничким војскама. Када је неколико недеља после истеривања усташа дошао у Загреб затекао је надбискупа Алојзија Степинца још увек на челу ,,цркве у Хрвата”. Британац је посетио надбискупа и провео са њим цео сат у разговору. Надбискуп му је рекао да је рат схватио као борбу нацизма против комунизма, да је одобравао нацизам и да је прилаз Британцима оставио за касније. У даљем разговору напао је Србе и предложио да Запад употреби атомске бомбе против комуниста Москве и Београда. Док је одлазио од Степинца, Британац се питао колико дуго ће надбискуп остати на челу духовног вођства ,,цркве у Хрвата”.

Ортаклук ,,Балканског Химлера“ и ,,Балканског Томаса де Торкемаде“

О улози надбискупа Алојзија Степинца у НДХ добро сведочанство оставио је његов секретар језуита Стјепан Лацковић који је побегао у САД где је водио борбу да ,,хрватски Химлер” Андрија Артуковић не буде изручен Југославији. Поред тезе да је ,,хрватски Химлер” Андрија Артуковић био водећи државник НДХ, Лацковић је подвукао чињеницу да је Артуковић представљао глас Алојзија Степинца и да се пре преузимања било какве акције против Срба министар консултовао са надбискупом. Лацковић је на овај начин објаснио таласе злочина усташа. На терену усташе су се умарале од злочина и долазило је до затишја, али увек када би стали стизао је нови подстрек из Загреба. Овим консултовањем Андрије Артуковића са надбискупом и добијањем благослова за све мере које је као министар унутрашњих послова НДХ предузимао против Срба посредно је учествовао у злочину геноцида на исти начин као што је Томас де Торкемада неколико векова раније пре њега спаљивао људе и жене у Шпанији. Степинац је ипак надмашио Томаса де Торкемада. Говори се о 700 хиљада убијених људи, жена и деце у Јасеновцу. Међутим др Радомир Булатовић је покушао да утврди тачан број убијених Срба у Јасеновцу и резултат истраживања саопштио је у књизи: Концентрациони логор Јасеновац, коју је објавио у Сарајеву.

Ради у утврђивања тачног броја страдалих од усташа у НДХ др Радомир Булатовић користио је математичку методу уз анализу антрополошке грађе и разних других докумената. На основу приступачних докумената, анализе антрополошких материјала и површина гробница тврди да је у Јасеновцу убијено милион и сто десет хиљада мушкараца, жена и деце.

Шта је могло толико да веже ,,балканског Химлера” и ,,балканског Томаса де Торкемада”? Пријатељство терористе Андрије Артуковића и духовног оца загребачке надбискупије и ,,цркве у Хрвата” Алојзија Степинца? Одговор на питање је једини могућ: мржња према Србима! Можда је подстрек овом пријатељству био говор Андрије Артуковића на загребачком ,,круговалу” априла  1941. године када је поручио слушаоцима да ће Хрвати побити све Србе у Хрватској, чиновнике и официре и чак децу у мајчиној утроби! 

Ову поруку два ортака, терориста и апостолски мисионар, у великој мери су успели да отелотворе! Зато ћутање Ватикана о проблему геноцида над Србима у Другом светском рату који је извршила ни мање ни више ,,црква у Хрвата” радом њеног свештенства и редовништва у служби државне идеологије Независне државе Хрватске са народом треба да прекине. Уколико и даље опстане тишина у Ватикану у вези балканског Томаса де Торкемада, не само што ће бити канонизован злочинац за свеца него ће постати светац фра Мирослав Филиповић, због вештине и начина клања људи прозван Мајсторовић и фра Сотона, а са њим фрањевац Силвије Франковић, који се прославио клањем Срба и реченицом: ,,Стварно је лоше што прво нисмо ликвидирали муслимане па потом Србе!”, или свештеници Бранимир Жупанић из Рогоља који је убио 400 Срба, Еуген Гујић из Бусоваче који је убио православног свештеника Ђорђа Скобића, двојица свештеника из Грубишиног поља Петар Сивјановић и Јакоб Марјановић који су организовали злочин.

Листа ,,светаца” правих апостолских мисионара ,,цркве у Хрвата”  је дуга око 1200 имена а неки тврде да се продужава до 1700 свештеника и редовника са камом, пиштољем и ,,стројницом”! Негде смо нашли запис: ,,Алојзије Степинац: горостас вјере и устрајности. Свједок какав нам управо данас треба: до краја у опредњељењу за вјечне вриједности, кроз ријеч и дјело, кроз живот пастора, учитеља и мученика.” Прави  апостолски мисионар!

+++

,,Апостолска мисија“ покоља и покрштавања

Геноцид над Србима у НДХ 1941-1945. године, у Хрватској и на српским територијама које је ова држава окупирала под заштитом сила Осовине, једноставно речено био је табу тема у југословенској федерацији. Очајници, ,,остатак покланог народа” који су изгубили своје најмилије пресељени су као заслужни ,,борци за данашњицу”, партизани у Србију на њен север где су причали своја страдања. Причали су сами себи јер тамошњи Срби нису желели да их слушају због бруталног односа комунистичких власти коју су ови пресељеници подржавали и на разне начине учествовали у њој. Временом су борци-партизани старили и умирали као одани чланови Партије. Са сваким умрлим борцем или чланом његове породице умро је један сведок и изгорео један архив, а злочин бледео!

Било је међу овим пресељеницима трезвених људи, али мало или готово ништа нису успели да покрену у име истине о страдању у крајевима у којима су рођени, одрасли и које су бранили од хрватских и усташких злочинаца!

Геноцид је највише погодио територије бивше Војне крајине где је била сконцентрисана велика маса Срба а затим Далмацију и Херцеговину. У западна Босни, поред поднетих великих жртава, захваљујући ,,четничко-партизанским бандама”, према званичној терминологији државних органа НДХ, успели су Срби после првог изненађења да организују територијалну одбрану и да се одрже. У источној Босни захваљујући брзој организацији ЈВуО страдања су била нешто мања. 

Славонија је посебно била изложена ,,апостолској мисији”-покрштавања и покољу, док је Срем после првог таласа насиља практично био издвојен из НДХ успостављањем неке врсте аутономије фолксдојчера који нису дозволили због своје безбедности Шокцима-новим Хрватим, да нападају Србе те се стање од 1942, некако стабилизовало али  убиства, логорисања и друге врсте насиља нису сасвим престала. Хрвати једноставно су дозволили себи да ,,црква у Хрвата” заједно са кроатонацистима и њихова каква-таква ратна држава али која је израз њихове ,,повјесне тежње” да се уништавају Срби као народ заједно са њиховим споменицима културе покретним и непокретним.

Ортаклук Павелића и Броза

Да подсетимо, избијање мржње међу Хрватима и кроатизованом становништву као новим Хрватима за време Априлског рата 1941, била је немерљива. Усавршена је потом на државном нивоу после формирања и проглашења НДХ  коју су створили Хрватска сељачка странка уз помоћ бивших официра и чиновника Каундка монархије, франковаца и усташа.  НДХ је уживала прећутну сагласност КП Хрватске коју је створио августа 1937, Броз и на чије чело је поставио 1942 године за генсека Андрију Хебранга који се по схватању Југославије није разликовао од Анте Павелића. У овој ,,пролетерској солидарности” прећутно није изостао кроатокомунистички врх КПЈ. НДХ  је тиме била легална последица политике Загреба, грађанског и пролетерског, према Југославији!

Не можемо рећи унапред да су сви Хрвати били против Југославије и антисрби, али огромна већина је била. Најбоља потврда је поменути дочек Вермахта у Загребу 9. априла 1941. године. Треба поменути и Вараждин али не смемо заборавити Сарајево где су ,,нови Хрвати” некадашњи ,,Латини” предвођени остацима каундка културтрегера са немачким, пољским, мађарским и другим презименима такође као ,,нови Хрвати” поздравили Вермахт. Њима су се придружили један број муслимана на дочеку уз поклике: ,,Швабо наш бабо!”

,,Случај“ Старчевић

Антисрпство, као идеологија национална и ,,државотворна”, Хрвата, изашла је из само конфесионалних оквира и уобличена је у световном смислу крајем 19. века. Најбољи показатељ овог изласка из црквених кругова је ћакнути Анте Старчевић који је обликовао националну мржњу као политички програм, иначе човек без заокружене националне свести! Као дете у личкој забити у околини Госпића слушао је уз гусле песме о подвизима Милоша и Марка и зидању задужбина Немањића. Епске песме Хрвати нису имали! Поред православних Срба, Власи и Буњевци из Војне границе који су говорили српски и певали су српске јуначке песме, јер за друге нису знали. Исто важи и за римокатолике ,,Латине” у Босни и ,,Шкуторе” и ,,Гркаће” у Херцеговини који и данас гуслају прерађене српске епске песме. Добили су, Хрвати, пургери, епске песме после окупације Босне и Херцеговине када је започела кроатизација тамошњих римокатолика од стране бечког чиновништа и аустријског генералштаба. Аустријски обавештајни полицијски и војни органи пажљиво су проучили ментални склоп личких и далматинских Влаха или Влаја и Буњеваца који су говорили српски и ишли у детаље до хигијенских навика и њиховог сексуалног живота. На основу добијених резултата покренули су у Загребу и Вараждину у интелектулним круговима кроатизованих Немаца распаљене романтичарске свести да се штампају ,,хрватске” епске песме, што је учињено те су Вукове збирке песама добиле ,,хрватски” облик када су штампане латиницом. То је било једно од средстава да се ,,Латини”, ,,Шкутори”, ,,Гркаћи” и ,,Шокци” одвоје од православних Срба. Тако су Милош и Марко и славна династија ,,Немањићах” постали Хрвати.

Много раније млади Старчевић, када је завршио основну школу, збркао је у глави појмове шта је шта, шта је епско наслеђе, шта је вера и језик. Пре одласка у Загреб, на даље школовање младог Анту у селу су прво отребили од вашака и окупали пошто излази из средине у којима су хигијенске прилике тешке где се није купало по девет месеци, према извештајима каундка војних лекара, а вашке биле уобичајене. После хигијенског третмана млади Анте се осетио врло лепо  и великим а онда  му је велечасни рекао да није само Влај него да је Хрват! Тако очишћен од вашака и свеже опран, постао је Хрват у свој својој величини те не чуди што га је његов савременик Иларион Руварац, Сремац, српски историчар који је добро знао шта су Влаји, Буњевци и Шокци, сматрао ћакнутим!

Руварац је добро знао проблем католичења православних Срба у 17, и 18. веку и касније на подручју Славоније, Срема и Барање и ,,Шокачење” али и Далмације и неких делова Војне крајине. Зато је поред солидног познавања историјских процеса на подручјима Угарске могао да каже да је Анте Старчевић - ћакнут. Ћакнутост је вредносни суд о свести Анте Старчевића, његовој примитивној и празној горштачкој понесености које ни образовање које је стекао у Пешти није могло да наведе на рационално размишљање и суочавање са истином.

Где је овде и шта се крије иза трагикомедије случај Старчевић и савремене драме Степинац светитељ? Шта се крије иза бечке делатности на југу Монархије међу Србима, Шокцима, Влајима, Буњевцима и Хрватима и прозелитизма, бившег и савременог, ,,цркве у Хрвата”? Шта се крије иза жеље загребачког Каптола да Хрвати добију свеца оснивача НДХ? Шта стоји иза ,,вековне жеље хрватског народа”, феудално сталешке корпорације Загреба и Вараждина под надзором Беча? Одговор је да светац Алојзије Степинац поставља границе Хрватске на свим територијама које никада нису биле у саставу средњевековне а још мање у оквирима Угарске, Аустрије и Аустро-Угарске. Ради се о још једној великохрватској превари са којом се слажу савремени Ватикан и Брисел!

Благослов проливању крви невиних

Докази да је Алојзије Степинац морална личност која је својим духом достигла висину да буде канонизован за светитеља ,,свеопће Цркве” су мали и чак ништавни. Прво лажов је, а друго учествовао је у злочину геноцида његовим прећуткивањем и  благословом оружја и војника који су проливали крв и  убијали невине! Његово понашање као моралне личности разјашњава савременицима сцена римокатоличког лицемерја из филма ,,Кум”, крштење новорођенчета када се дон Карлеоне млађи одриче сотоне три пута а за то време његови ,,војници породице” по његовом наређењу уништавају противнике!

Антикомунизам Алојзија Степинца, тада надбискупа, није био основни мотив суђења пред световним судом у Загребу 1946. године. Мотив суђења је помагање терористичких група које су илегално ушле у земљу ради помогања њихове акције и њиховог одржања а невољно геноцид над народом друге конфесије и расе што подлеже судским мерама у свакој држави. Зар суђење нацистичким ратним злочинцима у Нирнбергу 1946. године није мерило? Зар суђење Адолфу Ајхману 1961. године у Израелу за организовање злочина и истребљење јеврејског народа у Европи није мерило?

Политика ,,цркве у Хрвата” у НДХ, у којој је био најутицајнији загребачки надбискуп Алојзије Степинац, према Србима није руковођена мудрошћу и хришћанском љубави која је основа хришћанства него пакост, мржња и слоган ,,Сад или никад да их уништимо!”

У понашању Степинца на суду нема мудрости ни трага а у његовој речи када се обратио судском већу још мање хришћанске етике и просвећености која је да подвучемо стигла из Цариграда после његовог пада 1453, у Рим и раширила по Европи. За њега је време стало негде у 12-13. веку или у време верских ратова у Европи и Вартоломејске ноћи 24. августа 1572. године! Ни мало као хришћанин није зашао у догму и каноне, чак ни Божију заповест: ,,Не убиј!”, него се отиснуо ван хришћанства у варварство!

Извор: "Лестве"