ПОРОДИЦА: ТЕМЕЉ И КРОВ НАШЕ БУДУЋНОСТИДр Немања Зарић је лекар и специјализант опште хирургије. Као студент медицинског факултета Универзитета у Београду основао је Удружење православних медицинара које је окупљало православне студенте медицине, лекаре и остало медицинско особље.
Удружење се бавило организовањем трибина и предавања о биоетичким дилемама, као што су абортус, еутаназија, клонирање, репродуктивне технологије и издавало је сопствени часопис под именом Видар. Један од оснивача и генерални секретар Центра за заштиту породице, непрофитне организације посвећене реафирмацији природне породице, одбрани права родитеља и деце, промовисању мера за решавање демографске зиме и успостављања породичног модела друштва. Активно сарађује са организацијама и појединцима окупљеним у Светском конгресу породица на различитим про-породичним и про-лајф пројектима у преко 80 земаља света.
СВЕТСКИ КОНГРЕС ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ
Септембар је месец, и чека нас Регионална конференција Светског конгреса породица у Београду. О каквој организацији је реч?
Светски конгрес породица представља глобалну коалицију про-породичних организација из преко 80 држава које улажу напоре у одбрани природне породице и фундаменталних људских права и стварању породично оријентисаног друштва. Свој рад Конгрес темељи на дефиницији породице садржане у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација (члан 16, став 3), која гласи: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва.“ Ова дефиниција обавезује државе да унапреде положај породице, да креирају политику према потребама породица и да заштите породице од антипородичних идеја и идеологија.
Шта нам можете рећи о досадашњем раду ове организације и о „београдским темама“ сусрета?
Светски конгрес породица, неформална коалиција организација из преко 80 земаља посвећених одбрани и унапређењу права природне породице има свог представника у Уједињеним нацијама и до сада је организовано 10 глобалних сусрета про-породичних лидера и то у Прагу, Женеви, Мексико Ситију, Варшави, Амстердаму, Мадриду, Сиднеју, Москви, Солт Лејк Ситију и Тбилисију. Поред тога, одржан је велики број регионалних конференција широм света.Теме које ће бити презентоване на Регионалној конференцији која ће бити одржана у згради Народне скупштине Републике Србије 17. Септембра су: демографска зима у Србији и свету; стратегије и мере у борби против „Беле куге“; про-породична политика као политика будућности Србије; критичка анализа нацрта будућег Грађанског законика Србије; представљање Независног глобалног индекса о породици; про-породичне мере у земљама Европске уније и Руској федерацији.
До сада потврђени међународни предавачи по позиву ће бити представници Светског конгреса породица: Дон Федер, директор коалиција и регионалних конференција Светског конгреса породица; Лука Волонте, председник Фондације Novae Terrae из Италије, дугогодишњи народни посланик у Парламенту Италије и некадашњи председник Европске партије народа у Европском парламенту; Алексеј Комов, представник Светског конгреса породица за Руску федерацију; Леван Васадзе, оснивач и председник Грузијског демографског центра; Фабрис Сорлин, представник Светског конгреса породица за Француску.
Скуп ће отворити нови председник Светског конгреса породица, Брајан Браун. Поред међународних говорника, предвиђена су и предавања домаћих експерата у областима породичне и социјалне политике, демографа, социолога, психолога и представника невладиног сектора. Посебно бих издвојио представљање Независног глобалног индекса о породици који ће представити наш драги пријатељ гдин Лука Волонте из Италије. Овај Индекс рангира државе према бројним факторима који се односе на положај породице у друштву, узимајући притом културолошке разлике у обзир. Према овом сјајном истраживању Србија се налази на 40 месту, од укупно 46 испитиваних држава. Занимљиво је посматрати појединачне подиндексе према којима можемо видети да постоје државе у којима би људи желели да имају велике, вишедетне породице, али немају одговарајуће услове (Србија и Италија нпр), као и државе где би људи могли да имају вишедетне породице, али не желе (Норвешка, Данска итд).
ШТА ЈЕ ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ?
Ви сте на челу Центра за заштиту породице у Београду. Која су основна начела Ваше организације?
У времену када се фундаментална људска права и нарочито права која ужива породица потискују зарад промоције деструктивних антипородичних и антицивилизацијских идеологија принуђени смо да се вратимо на почетак и бранимо оно што је основно. Свако људско биће има право на живот од зачећа до тренутка природне смрти. Ово право произилази из принципа урођеног достојанства свих људских бића. Породица је фундаментална јединица друштва и има право на заштиту државе и друштва. Деца имају право да знају ко су им родитељи и право на њихово старање. Родитељи имају прече право, обавезу и одговорност да своју децу васпитавају и образују у складу са својим уверењима. Свако има право да слободно испољава своја религиозна уверења, како приватно, тако и јавно. Ово су фундаментална људска права без којих сва остала људска права губе свој смисао. Ипак, иако су ова права потврђена у већини међународних докумената о људским правима (Универзална декларација УН о људским правима, Повеља фундаменталних права Европске уније, Европска друштвена повеља, Конвенција о правима детета итд) и у домаћем законодавству сведоци смо да се она све више негирају у међународном и националним законодавствима ради промоције „нових људских права“. У ова правно неутемељена „људска права“ убрајамо „право на абортус“, „право на еутаназију“, „право на истополне бракове/заједнице“, „сексуална права“ итд. Иако ова права нису утемељена ни у једном међународном документу, наставља се неумитно са њиховом промоцијом политичким средствима, у мас-медијима и у систему образовања Србије. Последица промоције ових непостојећих “права” је постепено укидање основних људских права. Центар за заштиту породице дакле посвећује свој рад одбрани фундаменталних људских права и права родитеља, деце и породице у складу са природним законом, као и активностима против даље промоције нехуманих и антипородичних „нових људских права“.
А ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК?
Из рада ваше организације може се закључити да се противите одређеним предлозима садржаним у нацрту будућег Грађанског законика Србије. О чему је заправо реч?
У делу нацрта Грађанског законика који се односи на породичне односе, између осталог се покушава легализација сурогат материнства. Према аргументацији аутора и предлагача, сурогација нам је потребна као мера лечења неплодности, обзиром да је то један од озбиљних проблема са којима се наше друштво данас суочава. Овај аргумент је апсолутно нетачан обзиром да се у сурогацији нико нити лечи, нити може да се излечи. Даље, у било којим активностима које су усмерене ка деци морамо се руководити начелом најбољег интереса детета. У сурогацији дете представља предмет трговине. Идеја сурогације није у задовољењу потреба детета, већ искључиво у задовољењу потреба одраслих. Заговорници сурогат материнства често пореде ову нехуману праксу са усвајањем деце, али то је неупоредиво, обзиром да је основни мотив код усвајања поправљање несрећне ситуације у којој се дете налази, док се у сурогацији дете производи ради задовољења потреба других. Даље, злоупотребе сурогације су бројне и добро документоване. Сурогат мајка се своди на функцију њене материце, ште је недопустиво одузимање достојанства женама. Не чуди стога да је чак и Европски парламент у свом редовном извештају о стању људских права јасно осудио праксу сурогације. Наведено је само делић аргумената против легализације сурогације и на овом месту се не може све поменути. Центар за заштиту породице је публиковао критичку анализу поменутог предлога која је доступна на нашој интернет презентацији.
ПОСТОЈИ ЛИ „МИЛОСРДНА СМРТ“?
А шта ћемо са еутаназијом коју су неки у ЕУ већ увели? Куда нас то води?
Дакле, после сурогације, други проблем с којим се морамо борити је питање легализације еутаназије, или, како ову варварску праксу још називају њени предлагачи, „милосрдне смрти“. Проистекла из истог лонца људскоправашког тоталитаризма, еутаназија се никако не може сматрати људским правом, јер сам чин подразумева лишавање свих других људских права. По професији сам лекар и добро сам упознат са могућностима савремене палијативне медицине, те одговорно тврдим да нема те здравствене ситуације која се не може олакшати. Тамо где је еутаназија легализована она се примењује из баналних разлога. Тако се у Холандији и Белгију убијају људи који не могу психички да се носе са личним и породичним проблемима што је заправо право лице еутаназије. На овом таласу релативизације вредности људског живота пре неколико година је публикован рад у престижном биоетичком часопису под називом: Абортус након рођења – зашто да беба живи? Уз непрестане покушаје проглашења абортуса правом, све ширим индикацијама за еутаназију и релативизације основних вредности, не треба да нас зачуди када у блиској будућности напред наведени наслов рада постане и наша реалност. Поред тога, лекари су ти који треба да врше еутаназију што је неспојиво са лекарском етиком и заклетвом коју смо сви положили. Како рече један познати амерички биоетичар: Medicine cannot be both our healer and our killer! Срећом, Лекарска комора и Српско лекарско друштво се противе легализацији еутаназије, а нама остаје да се надамо да овај ужасан предлог неће проћи у Народној скупштини Републике Србије.
ДЕЦА И СЕКСУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ
Напади на породицу су нарочито усмерени на најрањивије, на нашу децу. Указивали сте на погубност програма сексуалног образовања који се предаје у Војводини. Многи ипак сматрају да нам је потребно сексуално образовање.
Сексуално образовање, односно образовање омладине о репродуктивном здрављу треба да буде веома важна друштвена брига. У земљи у којој се годишње обави преко 150.000 вештачких абортуса, у којој је половина бракова разведена, у којој велики број жена пати од стерилитета, у којој се у сексуалне односе ступа у све ранијем узрасту, да наведемо само неке од проблема, образовање о репродуктивном здрављу треба да буде обавезан предмет. И то није спорно. Споран је садржај таквог предмета.
Сексуално и репродуктивно образовање и васпитање би требало да садржи информације о репродуктивним органима, зачећу, трудноћи, пренаталном животу и рођењу. Даље, треба да информише омладину о сексуално преносивим болестима и избегавању ризичних сексуалних односа, померању старосне границе за ступање у сексуалне односе и да промовише идеал полног живота са вољеном особом, у моногамној вези, пре свега у браку у коме се рађају деца, наша будућност. Такво образовање треба да реафирмише принципе честитости, поштења и верности у вези и браку. Треба да промовише брачну заједницу и породицу као природну средину у којој се и сексуални односи оплемењују и добијају виши смисао. Све наведено је занемарено у уџбенику свеобухватног сексуалног образовања који се, ево већ три године предаје деци у средњим школама у Војводини. Кратак поглед на коришћене референце нам открива да се аутори позивају на публикације организација које су лидери у пружању абортуса у САД и широм света. Даље, подаци су непотпуни и намерно лажно представљени. Примера ради, у оригиналној верзији уџбеника, која је у међувремену делимично измењена, постојало је читаво поглавље о хомосексуалности које је обиловало ноторним лажима, док су се битне информације изостављале. Анални секс се посматра као сасвим нормална ствар, као уосталом и хомогентални контакт, а да се притом на наводи стопа неефикасности кондома у преношењу вируса ХИВ-а при аналном односу, као и да су управо хомосексуалци најчешће заражени. Према последњим подацима Центра за контролу болести у САД, 2% популације чине хомосексуалци, док се истовремено 55% оболелих од ХИВ инфекције налази у овог групи људи. Када овако озбиљан предмет подредите терору политичке коректности уместу научним чињеницама онда добијате овакав садржај, са чиме се не можемо помирити.
Посебно забрињава што је овакав приступ сексуалном образовању тобож „вредносно неутралан“, и што нимално не истиче позитивне и врлинске ставове. Тако се наводи да је могуће имати истовремено више партнера, без јасне осуде таквог понашања; или се наводи могућност абортуса без детаљног информисања ученика о потенцијално катастрофалним последицама ове интервенције. Детаљна анализа овог уџбеника је такође доступна на нашој интернет презентацији.
СРБИЈА УМИРЕ. ЗАШТО?
Докторе Зарићу, у Србији је од пописа 2002. до пописа 2011. мање 400 хиљада људи. Има ли наде за нас?
Нека говоре чињенице. Процењен број становника у Републици Србији износи 7 095 383 у 2015. години. Број живорођених је 65657, док број умрлих износи 103678 лица. Природни прираштај је минус 38021. Од последњих 11 година (2005-2015), претходна година је имала убедљиво најнижи природни прираштај. Просечни природни прираштај у овом периоду је износио минус 34859.Стопа природног прираштаја у Републици Србији износи минус 5,3‰. Стопа природног прираштаја је разлика између стопе наталитета и стопе морталитета. Статистички, нема значајније разлике у стопи природног прираштаја у последњих 10 година. Простим израчунавањем долазимо до резултата да је у периоду 2005-2015. године Србија изгубила око 383.000 становника. Највећи број деце рађају мајке старости 25‒29 година (20 129 живорођења) и 30‒34 године (19 695), а просечна старост мајке је 29,5 година. У градским насељима, просечна старост мајке је 30,3 година, а у осталим насељима 27,6 година. Жене у Србији се све касније одлучују на рађање првог детета. Узроци су сигурно бројни, а један од најважнијих је несигурност у будућност. Тај фактор, уз изразито анти-породичне културолошке трендове, огроман, ауто-геноцидни број вештачких прекида трудноће и лоше економске услове и услове за стицање породичног дома доводе до убрзане депопулације.Од укупног број општина-градова (169) у Републици Србији, стопа природног прираштаја у 2015. години позитивна је у само седам општина-градова (Сурчин, Петроварадин, Нови Сад, Сјеница, Прешево, Нови Пазар и Тутин.Удео младог становништва (0-14 година) износи свега 14,4%, док је удео старог становништва (преко 65 година) чак 18,7%. Старење становништва представља озбиљну социо-економску претњу одрживом развоју. Сасвим је јасно да ће даља депопулација, удружена са старењем становништва, довести до немогућности државе да из буџетских средстава одржава стабилан економски систем, а о економском развоју неће бити ни говора.
УЗРОЦИ БЕЛЕ КУГЕ У НАС
Шта су узроци наше демографске пропасти?
Узроци опадајућег фертилитета и депопулације су бројни. Међу културолошке узроке убрајамо културу атомског индивидуализма, убрзану дезинтеграцију брака и престанак веровања у брачне вредности, обезвређивање деце, агресивни феминизам, последице сексуалне револуције, изражени секуларизам и глобални рат против прокреације. У економске узроке убрајамо пре свега непрепознавање проблема депопулације од стране државе и самим тим одсуство про-породичних стратегија и мера у сфери економије, као што су мере директне финансијске подршке породицама са децом, пореске олакшице за вишедетне породице, субвенције при покретању породичног бизниса, субвенције при куповини породичног дома итд.
ПРИМЕРИ ИЗ СВЕТА
Очито је, од кукања нема вајде. Може ли се шта учинити да се ова демографска слика поправи?
Наравно да може. Кад се већ толико позивамо на Европску унију, вреди погледати тамошње трендове. Просечна издвајања држава Европске уније за директну и индиректну финансијску подршку породици износи 2,6% БДП-а. Неке државе при том значајно одскачу, као што су Аустрија (3%) и нарочито Мађарска(4%). Према планираном буџету за 2017. годину, Мађарска намерава да издвоји око 890 милиона евра за финансијску подршку породици, а планирају да тај износ 2019. премаши милијарду евра. Мађарска такође омогућава породицама неповратна средства до износа од скоро 32.000 евра при куповини породичног дома, а поред тога породицама са троје и више деце држава такође одобрава кредите са ниским каматним стопама у истом износу.
Од када је Русија увидела да је проблем депопулације приоритетан национални проблем уведене су бројне мере за подстицај рађања, те је Русија не само успела да заустави погубне трендове, већ и да први пут у својој новијој историји оствари природни пораст броја становника. Поређења ради, укупни расходи за новчану социјалну помоћ породицама у Србији је у 2012. години износио 0,3% БДП-а.
Потребно је, дакле, да се сви посветимо борби за права породице, за побољшање економског положаја породице, за довођење породице у центар националне политике, истовремено се одупирући најезди анти-породичних идеологија. Ако не одбранимо породицу, не можемо се надати решењу проблема Беле куге.
РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Објављено у „Печату“ 8. септембра 2016.