Разговор са Марком Пејковићем, учитељем санскрита - тајне санскрита, језика живих
четвртак, 22 септембар 2016
          Марко Пејковић је рођен у Београду 27. маја 1985. године. У Београду је завршио основну школу и Пету београдску гимназију. Завршио основне и мастер студије на Факултету политичких наука. Тренутно ради докторат на истоименом факултету. Запослен као истраживач-сарадник на Институту за политичке студије из Београда. Објавио низ радова из области политикологије у земљи и иностранству. Санскрит је кренуо самостално да изучава још током прве године студија.

 Током лета 2012. године примљен је на летњу школу санскрита коју је организовао Јужноазијски институт чувеног Универзитета Рупрехт-Карл из Хајделберга у Немачкој, у класи проф. Садананде Даса. По повратку у Београд наставља са изучавањем санскрита и држањем курса класичног и разговорног санскрита. Активно говори санскрит, енглески и руски на високом нивоу, хинди, француски, грчки и латински на средњем нивоу, а немачки основно.

У издавачкој кући „Катена мунди“ изашао је Ваш „Речник санскрита“, који је, као што знамо, само срце индоевропског језичког блага. Већина мисли да је санскрит „мртав језик“, попут латинског и грчког. Међутим, није тако – читаве области у Индији и данас користе овај језик. Шта је његова прошлост, а шта будућност?

Да, рекао бих да је „Катена мунди“ је препознала не само важност него и актуелност теме. Санскрит је увек кроз историју био важан, али се последњих деценија, и нарочито година, он као феномен актуелизује у свим друштвеним сферама широм света. Не само да индијска влада и културне институције све јаче промовишу изучавање и употребу санскрита у сваком погледу, већ се томе придружују и разни европски, азијски и амерички универзитети. Тако данас имамо бројне радио и телевизијске програме на санскриту, дневне новине и недељнике, стрипове, књиге. На светским катедрама за индологију санскрит је врло често језик којим се једино комуницира. Санскрит је чак у индијској држави Утаракханд други службени језик, након хиндија, тако да је могуће обраћати се државним органима или се парничити на суду на санскриту. Према последњем попису десетак хиљада људи говори санскрит као матерњи, стотинак хиљада до пар милиона га активно говори као други језик, а неколико десетина милиона може пасивно да га разуме. Постоје наравно мале оазе око градова у виду колонија-села где живе заједнице индијских свештеника-брамана или обичних заљубљеника у санскрит, и где се свакодневни живот одвија само на санскриту. Али, све је чешћа ситуација да и у градовима породице најпре подижу децу на санскриту, а затим на хиндију или неком другом регионалном језику уз енглески.                     

О прошлости санскрита сведоче небројeнa дела  филозофије, епике, лирике, драме, медицине, политике, економије која су написана на санскриту. Многа од њих у целини или делимично још увек нису преведена, и будућност санскрита је свакако у даљем превођењу овог индијског блага и његовом изношењу на светлост дана. С друге стране, будућност санскрита је и у даљој популаризацији учења и конверзације на овом језику. Људи који говоре санскрит, слично као и старогрчки или латински,  захваљујући и морфологији и фонетици и синтакси и семантици ових језика, имају привилегију да заиста ''уграбе'' помало од оне древне учтивости, племенитости, достојанства која је красила антички интелектуални менталитет. То није решење за све проблеме савременог човечанства, поготово не религиозних дилема, али веза са овим језицима би свакако помогла да се опорави одавно трула интелектуална клима у друштву, и врати на колико-толико пристојан пиједестал.               

Индија је земља чудесне културе. У Вашој књизи, која није пуки речник, настојали сте да нам на ту културу укажете, раздвајајући Њу Ејџ паганизам, кроз који нам стижу идеје онога што Гита Мехта зове „карма -кола“, од аутентичне Индије, од које потиче много шта- од тзв. „арапских“ бројева и нуле до Платонових учења. Реците нам нешто о Индији коју треба упознати.    

Нема области људског сазнања, барем до Христове појаве на земљи, у којој Индија није ударила главни или један од главних печата. Индија се данас повезује са различитим  ''јога'' или ''њу-ејџ'' трендовима, али је она заиста много више од тога. Лично, у домену индијске религије, све само узимам к знању као информацију, али свакако не прихватам као део мог веровања, јер по мени, вечно спасење је могуће само дословним поштовањем догмата Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве. Но, ван те сфере, човек, макар он био и атеиста, може пронаћи низ суптилних и финих разлога и објашњења у санскритском наслеђу Индије о томе како да поправи свој онтички положај, бивствовање на овом свету. Било да се ради о филозофским дебатама и списима, било да се ради о обичним народним пословицама и причама, свако може да сазна зашто је добро и за њега као појединца и за цео свет да се даје милостиња, да се пости, да се поштују старији и родитељи, да се зауздава свој его, извршавају дужности и слично. Иако ништа од овога не даје вечне спасење, слеђење ових идеала свакако унапређује онтички хоризонт овога света, а нама који смо православни хришћани, упознавање овакве културе само потврђује колико је јака снага наших заповести које су нам дате од Бога, и мотивишу нас да онима који долазе из индијског културног круга наше метафизичке идеале, који леже само у Православљу, представимо као праву надоградњу свега онога што код њих ваља, и што им једино може омогућити вечни мир и бекство од онога што су Индијци звали реинкарнације (поновна рађања), тј. југе (вечито стварање космоса и света кроз четири цикличне епохе) и чему се свакако нису радовали.                                                

Питање санскрита нас узбуђује и као питање о сродности нашег језика са њим. Ви показујете те сличности, али и тврдите да и остали језици Индоевропљана личе на санскрит. О чему је реч?       

Одговор на то питање су дали многи ученији људи од мене и пре мене. Санскрит је језик који је имао претходницу у једном прото-индоевропском језику који је био корен свих данашњих индоевропских језика. До сада су се истраживања у том смеру одвијала на нивоу често контрадикторних хипотеза, услед велике историјске дистанце и недостатка материјалних доказа. Међутим, последњих година, нарочито услед напредовања генетике (утврђивање гена савремених популација и древних археолошких скелета и мумија), и све израженије мултидисциплинарности у истраживањима, усудио бих се да истакнем највероватнију: негде на линији Црно море - јужни Урал – средња Азија, настао је тај прото-језик кроз интеракцију три индоевропске генетичке скупине (протословенске, протокелтске и протогерманске). Касније се ово језгро полако раздвајло, и потом разлило по Европи спојивши се постепено са неолитским староседеоцима, али и по Ирану и Индији спојивши се постепено са тамошњим неолитским цивилизацијама и домороцима. Ипак, она струја која је отишла у Иран и Индију је била прото-словенска, јер данас у Индији у већем проценту од генетских хаплогрупа које су учесталије у Европи, затичемо само хаплогрупу Р1а, тј. ону која доминира код источноевропских народа, пре свега Руса, Украјинаца, балтичких народа, Пољака, Словака и Лужичких Срба. Иако нема још статистички релевантног узорка, ова хаплогрупа код данашњих Срба је, по свему судећи, на другом месту иза илирске И2а (која потиче од протогерманске И) уз друге хаплогрупе што показује да су Срби потомци не само прото-Словена (Р1а) и прото-Германа (И2а), већ и прото-Келта (Р1б), прото-Семита (Ј) и неолитских староседеоца (Г).        

Но, српски језик несумњиво вуче порекло од те прото-словенске гране прото-индевропског језика, којој је санскрит ближи, што потврђује и генетика, с обзиром да у Индији готово нема генетских хаплогрупа које доминирају у западној и северној Европи, па можда ту треба тражити објашњење зашто је у фонетском смислу, и у неким морфолошким особинама, санскрит ближи словенским језицима, без обзира што санскрит има сличности и са несловенским језицима. Рецимо, мени није познато да је слово р у још неком језику самогласник, осим у српском и санскриту.

Ево неколико примера из нашег Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

Ипак, енглеска реч за пут (path) је много ближа санскритској речи патхаха, него што је то српска реч пут. Или енглеска именица хикап(hickup) санскритској речи хикка од српске речи штуцање. Можемо узети и латински језик. Латински назив за број седам је септем, а на санскриту се седам каже сапта, док је на српском то удаљенија реч седам. Латинска реч за гнездо је нидус, а гнездо се на санскриту каже ниидам. На литванском језику овца је авис, а на санскриту авихи, док се на литванском стопало каже педа, а на санскриту паадаха. Иако је наше зима слично са химаа на санскриту, старогрчко хима је сличније.

Каква је будућност санскритологије у нас?

Да није неколико нас ентузијаста који се могу пребројати на прстима једне руке, и у своје име одговорно тврдим – мојих ученика који похађају моја предавања и иду на часове код мене, врло мрачна, нажалост.   

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у јулском броју „Геополитике“ 2016.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 22 септембар 2016 )