Да jе благословена свака ваша радња. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине ниjе, нит може злочином бити – говорили су капелани црно-жутим солдатима
Освиће 12. август 1914. године.
Иза удаљених врхова под jутарњом, треперавом измаглицом невисоке, плавичасте планине, иза Цера већ израња крваво-румени котур сунца. Сунчева светлост истога трена осветли и водоток и, ево, просветљаваjуће сени сванућа, са леве стране Дрине, обасjаваjу бивак воjни
Узнемирени коњи ржу. Коморџиjе их смируjу.
Будни су и воjници коjи су сву ноћ сан призивали, покушавали заспати у зградама или под шаторима, у шталама или колибама, па и у на брзину подигнутим склоништима, на земљи и грању, под пуном ратном опремом.
Солдат кревета нема. Може спавати и на ледини. Али сан jе, због узбуђења пред сутрашњи дан, био несаницом коjа им трепери изнад затворених очиjу. Час у полусну а час будни, мислили су шта ли их тамо, у тоj непознатоj земљи, чека. Ко ће спавати уочи покрета? Иако нису знали када ће прећи реку и ступити на тло Србиjе, ипак, по ужурбаним припремама, окупљањима старешина слутили су да ће се то, можда, збити са освитом.
У врбацима и топољацима са босанске стране Дрине, чак горе од Вишеграда па низ кривудави, брзи водоток све до ушћа реке у Саву, силна се воjска слегла jош од пролетњих маневара. Уз трупе коjе су пристигле, дотеране у Босну и Херцеговину током маjа и почетком jуна, за велике маневре, прикључило се током jула ново, jош броjниjе људство. Царско-краљевска jе воjска доведена и у Срем, са друге стране Саве, тако да су Шабац, Београд па и Смедерево били на нишану артиљериjских оруђа и са обала и са борбених чамаца и бродова.
Довођене су jединице са свих страна царства. Ипак, после састанка високих воjних часника у Загребу, где се већало да ли на Србиjу упућивати и jединице аустроугарске армаде састављене од словенског живља, те у некоj врсти закључка у излагању jедног генерала: „Нека се пси међу се кољу!“, део ударних снага чинили су људи из западних а главнину воjаци из jужнословенских провинциjа Аустроугарске.
Припреме су поjачане после Видовданског атентата у коjем jе припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, устрелио престолонаследника принца Фердинанда. После тога jе уследило протестно писмо, тачниjе, уцена српскоj влади, тако да jе, такорећи, Аустроугарска унапред обjавила рат Србиjи. Царско-краљевска влада се већ неколико година, jош од Царинскога рата, припрема за оружани поход на Србиjу. Сигурно би воjна избила и да студент Принцип ниjе упуцао принца и његову садружицу, грофицу Софиjу рођ. von Chotek. Племенита Хоенберг jе жртва jер jе Гаврило циљао поробљивача Поћорека. Чак поjедини историчари тврде како су неки кључни људи у влади и у воjсци Аустроугарске, као заговорници рата са Србиjом, и прижељкивали оваj атентат! Па и на Видовдан, у Сараjеву, иако са више страна, па и са српске, упозоравани на могућност атентата, Фердинанда возикаjу у парадноj униформи отвореним аутомобилом, такорећи као глиненог голуба.
Страх од непознате земље
Једно jе слушати ратне покличе, добоше и корачнице воjних оркестара. Ласно jе, чак и мило чути узвишене родољубне речи коjима се уз пиво маса лако запали, запенушане говоре о стварном изобиљу и познатоj, признатоj моћи Аустроугарске. А сасвим jе друго стаjати овде, у топољацима пред шумећом, брзом водом, од светлости Беча неколико стотина километара далеко. Док, опет, нешто jе треће прећи реку и ући у земљу непознату.
После атентата на Фердинанда ни стари цар Фрањо се ниjе могао више одупирати своjим ратовољним генералима, иза коjих су стаjале већма ратоборниjе немачке воjсковође.
Узвикивало се тада по Бечу и већим градовима Аустроугарске: Serbien muss sterbien… Србиjа мора умрети!..
Након детаљно обављених припрема, депеша Бечу, договора, извиђања, провера, постављања три понтонска моста – воjска jе спремна за покрет. Пред њима jе Дрина. А одмах преко моћне, валовите реке, хладне и усред лета, равничарска села Мачве и присоjна села у долини Јадра, између коjих се, раздваjаjући ове две области, уздиже планина Цер.
Дрхте људи под jутарњом свежином, уплашени неизвесношћу – шта их чека у тоj земљи непознатоj. Ипак, та страшљива нелагода не влада сваким од походника. Јер, Аустроугарска jе организована држава, све се планира, о свему мисли, па и о домољубљу. Малоброjан али важан сегмент те воjне организациjе су пропагандисти задужени за распаљивање родољубља. Новинари-родољупци су снагу своjе државе увеличавали и неколико пута, а противничку приказивали слабиjом и лако освоjивом.
Истина, то и ниjе било далеко од истине!
Мањина солдата распаљена аустроугарском снагом и моћjу и не страхуjе од преласка Дрине. Неки од њих се присете Беча, светле престонице, свих оних одушевљења и поклика: Serbien muss sterbien! Serbien muss sterbien! Или бомбастих новинских написа о моћи Аустриjе. Солдати су из Виjене са цвећем, славолуцима, свечаним маршевима испраћени. Слична jе опроштаjна светковина уприличена и у другим главним, важниjим градовима Царевине, у Пешти и Загребу. Пук бана Јелачића испраћен jе, наравно, са Јелачића трга. Тако помпезног испраћаjа ниjе било у Прагу, али, свеjедно, и одатле су трупе кренуле у рат.
Главнина трупа, знатни делови две армиjе, са свом ратном опремом пребачена jе уз западну и северну границу са Краљевином Србиjом. Држе их уз свакодневни дрил, исцрпљуjући. Залегни, устаj, размакни се, трком у стрелце. У дворедове, четвороредове! Спремни, лези! Дик` се! У трк! Налево! Лези!… После напорних маршева и вежби солдати, напокон, добиjу физичко „на месту вољно!“ али се психо тортура наставља пропагандним говорима, шта да раде, како да се понашаjу када у Србиjу уђу. Слушаjу упутства, строге наредбе све док говорници не стигну и до читања Благослова папе Пиjа X. И jутрос, поново – поглавар Римокатоличке цркве благосиља воjнике Црно-жуте монархиjе у рату против Србиjе, даjући им сав опрост грехова. Броjно људство трупа одређених да прве нападну мрскога им неприjатеља, опет слушаjу проповед Римске куриjе разаслат свуда по великоме царству, па овде на приобаљу Дрине где разабираjу глас капелана:
… Да jе благословена свака ваша радња. Па и злочин. То и ниjе у нашем кршћанскоме смислу злочин, већ свети чин. Над Србима, ортодоксима, све што свети ратници Беча учине ниjе, нит може злочином бити. Јер ви Свету Католичку цркву браните. Свако ваше дело jе свето дело. Када се воjуjе за узвишену нашу веру, нема рђавога дела. Сваки jе чин коjим се уништава шизма Богу миломе угодан. А нашем Светом оцу мио. Ви сте ратници Ватикана и Беча. Виена jе браник Свете Столице. Стога, нека jе рука у коjоj стежете мач Ватикана, благословена. Примите на себе благослов Папе Пиjа X, Оца нашега…
Додуше, и таj jе благослов, док jе стигао до обала Дрине доста мењан, скраћиван и надопуњаван. Од jедног а потом разних пошиљалаца jер jе сваки од кардинала папино слово примао па и мењао изостављаjући неке општиjе, мирниjе делове, пооштраваjући друге. Па сличан пут од кардинала до капелана. И док стигне до солдата изгуби све мирне ниjансе а остане само оно ратоборство коjе воjаку уместо верског jедноумља у главу ставља назубљени главосjек у руке.
Извор: "Новости"