Прича о обраћању једног језуите у православље. Гаврило Патачи, Мађар по народности, некада члана језуитског реда, прешао је из римокатолицизма у православну веру. Касније постаје професор на Православном институту Светог Сергија у Паризу. Наслов оригинала: On ne joue pas avec l‘ èternitè. Hièromoine Gabriel Patacsi. Paris, 1980.
Било је то једне суботе поподне 1954. године, када се Георгије, млади студент руског језика на Високој педагошкој школи у Будимпешти, упутио ка своме родитељском дому, који се налазио на Дунавској обали, у Будиму. И, уместо да пође према трамваској станици, одлучи да иде пешице, дуж реке. То је често чинио. У ствари сазнао је да је поподне, пре вечерње, Православна Саборна Црква, која се налази на тргу Петефиа, на обали, отворена за посетиоце.
Георгије убрза кораке и сав радостан, стигавши до Цркве уђе у њу. Велико здање, изнутра украшено позлаћеним иконостасом, од десетак метара, беше испуњено чудесним миомирисом, који је истовремено подсећао на мирис уља и тамјана. Све је овде прожето благоуханијем, јер су се у овом храму током два века вршила богослужења, најпре на грчком, а касније на мађарском језику. Млади студент се приближавао иконама. Оне су имале посебну чар и одисале старином, и у души гледалаца изазивале мисао о неизменивом и вечном, што није био случај код римокатоличких уметничких дела. Он одједном запази на столу за свеће и црквену штампу последњи број часописа „Хроника Цркве“. Купи један примерак, питајући се при томе да ли римокатолик може себи дозволити да чита овакву литературу.
У Будимпешти налази се такође једна мала руска капела. Георгије ју је једва пронашао, и то је за њега било право откривење, јер је ту могао да чује богослужења на језику који је личио на језик совјетских завојевача атеиста. Овде је била једна друга Русија. Русија коју Мађари тако мало познају, али која је тако стварна. Побожност и простосрдачно понашање руских верника било је упечативо, а једноставно, полифоно појање подсећало је Георгија, на ангелско појање. Старешина капеле, који је свој хлеб зарађивао грубим физичким радом, био је снажна духовна личност, и он би понекад измењао са њим понеку реч.
Георгију је дошао до руку молитвеник на црквенословенском одакле је преписао текст Евхаристије. Иако је тада његово познавање руског језика било почетничко, он је овај текст непрестано прочитвао, научивши га напамет. Био је позајмио српски катихизис, и чак научио неке милозвучне црквене песме старог византијског напева. Али је исто тако волео и једноставни руски напев који је умилно одзвањао у његовим ушима: „Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас“!
У своме одушевљену, када би се налазио у римокатоличким „црквама“ и када га нико није посматрао, он би често вршио метаније, православни начин поклона до земље, уместо латинског клечања.
Као да је од самог почетка био предодређен за свештенички позив, Георгије, рођен је на празник Телово, 1932. Међутим, његов родитељски дом био је лишен сваког религиозног духа. Ипак остаје чињеница да је Георгије већ у својој шестој години осетио у себи призив да постане свештеник. „Служио је „литургију“ код куће. Једна столовата чашица за „ровита јаја“ служила му је као путир, а један чајник као кадионица. Када је имао отприлике шеснаест година, Георгије је већ био одлучио да се одрекне породичног живота и да постане католички свештеник, нежења. Помисао на одрицање од свог потомства на земљи, причињавала му је свакако извесне проблеме. Да би умирио своју мајку, он тада учини нешто што ће значити преломни тренутак за његову будућу судбину: пошто је жеља његове мајке у почетку била да студира руски језик, уписао се на вечерњи течај руског језика, похађајући при томе и Богословски факултет. Почео је да учи нови језик, али у исто време, није могао да се не пита: „Шта ћу ја, као свештеник, са овим језиком?“ И заиста, чудно је, да је управо његова мајка била она, која је у њему пробудила интересовање за православни Исток. Разуме се да у то време он још није замишљао своју будућу улогу другачије него да ће бити католички мисионар у Русији.
И тако је и сам Георгије почео да се духовно опредељује. Изјутра, често би чекао да дође у храм свештеник, који је служио унијатску мису византијског обреда. Служба се одржавала у једној великој унијатској епархији, иначе већ веома полатињеној. Георгије је волео да служи по византијском обреду. Гајио је дубоку наклоност према лепоти источног обреда који га је задивљавао.
Као искушеник у језуитском Удружењу „Христа Краља“, читајући летопис језуитског реда о православнима, Георгије би често налазио примедбе о томе да су се ови свим силама држали за своју литургију, свој пост, као и друга своја предања. Са друге стране прелиставајући списе неких других православних писаца, није могао а да не осети управо ону исту слободу у Христу коју је је некада проналазио у Патрологији Бертолда Алтанера. Зар није Православље продужетак првобитне Цркве? Једнога дана, он је случајно открио у Народном архиву, низ необјављених докумената, који су сведочили о дубокој одбојности православних у односу на римску „цркву“. Међу овим документима нашао је и један спис од изузетног значаја. Католички и православни писци нису се слагали по питању о томе да ли су године 1737. Румуни из околине града који се сада зове Орадеа Маре, били већ присаједињени римокатолицизму. Поменути документ који потиче из претходне године из пера латинског бискупа овога града, у потпуности је потврђивао истинитост православног става. „Нико међу Румунима, неће да чује за римског папу“, признаје бискуп у једном писму упућеном редовнику језуитског Удружења, „али они желе да избегну велике финансијске терете које им намеће месни шизматички (православни) епископ. Нека зависе од нас, у почетку финансијски; они су осетљиви на паре. А њихово право обраћање у католицизам, нема сумње, доћиће касније“. У ствари, то је био почетак стварања унијатске „цркве“ у тој области Румуније. Чудних ли пазара у римској „цркви“! Георгије се мучио да то схвати.
У јесен 1957., Георгије обрео се у Гринвалду, поред Минхена, где су питомци језуитског Удружења студирали филозофију. Студије су овде биле на високом нивоу. Није задуго остао ту, премештен је у Рим. Стигавши усред лета, посветио је нешто времена разгледању града, да би се затим вратио у Аквилу, са циљем да изучава италијански језик настанивши се на летовалишту Училишта Светог Јосифа, којем ће у будуће припадати. У сивилу овог предела, била га је обузела нека меланхолија. Ова меланхолија имала је своје корене такође и у празнини како духовним тако и интелектуалној, која је била карактеристична за већину његових будућих италијанских колега.
У јесен 1961. Георгије добија званичну дозволу од својих препостављених којом му се одобрава да са латинског обреда пређе на византијски. На Божић 1961. Георгије бива руколожен за ђакона. Годину дана касније, на Велику суботу, бискуп је дотаквши главу младог ђакона, дао му чин римокатоличког свештеника источног (византијског) обреда. Овде би се с правом могло поставити следеће питање: зашто је Георгије после толиких знамења која су га упућивала у Православље, и даље остајао у Римској „цркви“, уместо да ступи у Православну Цркву? Онај који познаје римокатолицизам изнутра лако ће одговорити на ово питање. Римска „црква“ намеће се човеку својом логиком сувише људском, сем тога, она личи на тоталитарне државе. По људској логици, коју прихвата већина римокатолика, црква је нека врста „друштва“, која, дакле, мора да има једног шефа, папу. Римска „црква“ личи на тоталитарне земље које су се оградиле бодљикавом жицом и минираним пољима. Овакав психолошки притисак тешко пада онима који желе да је напусте, јер то му дође као експлозија мине која може да повреди више лица. И зато је његово приближавање Православљу, морало да буде веома успорено и опрезно.
По завршетку својих студија теологије, и будући у сталној вези са својим пријатељима унијатима у Мађарској, одушевљен првим расправама Другог Ватиканског сабора и идејом о приближавању Православљу, Георгије се нашао побуђен да напише чланак. Овај чланак требало је да искаже идеолошку умереност како мађарских унијата, тако и свога аутора, с обзиром да је Георгије био одређен од стране претпостављених да ради међу Мађарима унијатима. Унијати су, према поменутом чланку морали поново да оживе „целокупно православно предање“, остајући при томе сједињени са Римом. Опасна обмана да се створи једно „друго Православље“, које би, по природи ствари, неизбежно постало такмац истинске Цркве Православне. Георгије није разумео да ова идеја представља главну клопку и мамац унијатизма. Самообмана да неко може истовремемо бити православни верник и остати сједињен са Римом, била је већ једном завела Георгија, у велики грех против Православља.
У јесен 1964. у време заседања Другог Ватиканског сабора, Георгије преживљава збивања на овом сабору као да је у питању његова сопствена судбина. Он је од концила очекивао зближавање између римокатолика и православних, и надао се да ће овај сабор поспешити зближавање, па да ће доћи до њиховог глобалног сједињена. Тада би он сам био „сједињен са Православљем“, и његова мучна криза, око трагања за идентитетом би се прекратила. Догађаји су, међутим, кренули другим током.
Присуство присталица политике „сједињена“ са Римом, као и слушање предавања на Институту за унију са папством, и заједничко становање са професорима тог Инситута, још више су допринели да Георгије увиди како се папизам тешко огрешио о Православну Цркву. „Ми данас имамо нову методу“, објашњавао је за време предавања професор Габриел Савицки. Затим, погледавши око себе, настави: „Да ли је ваш православни колега присутан? Није. Онда могу потпуно искрено да вам кажем. Ми смо сада за екуменски метод, и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би се, дакле, ваш православни колега једног дана појавио и рекао ми је да је он убеђени римокатолик, ја бих први одбио да га сада примим у нашу цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хирерахије. И када се нађе на самом врху, тек тада би, по мом мишљењу, требало да постане католик са целокупним својим стадом“. Дакле, очигледно, за извесне људе у Ватикану, екуменизам је био само нови папистички метод за врбовање православних.
На конгресу у Луксембургу 1966., на коме је тема била Други Ватикански концил, Георгије је намеравао да у своме предавању јавно изнесе своје православне погледе. Тако је између осталог присутнима рекао и ово: „Што се тиче стиха из Евангелија, да ће Христос „на апостолу Петру саградити Цркву своју“… (Мат. 16, 18), треба га тумачити у контексту, уважавајући тумачења светих Отаца који су ми хронолошки много ближи. Црква је сазидана на камену вере у Христа, а не на личности „Каменка“ – Петра. Да ли знате да је чак и у западној цркви, један Кипријан, светитељ картагински, писао у 3. веку да није само епископ римски, него сваки епископ који верно исповеда Исуса Христа као Петар, наследник светога Петра?“ Георгије је тад осетио сву дубину истине код руског теолога Хомјакова, који је рекао: „Први протестант је био папа, јер је он почео да тумачи Свето Писмо не узимајући у обзир свето Предање.“ Ове речи су наишле на осуду његових професора и колега.
Током прве године Георгије је срео у Институту једног црнокосог младића, пријатног и продорног погледа који је зрачио умношћу и дубоком духовношћу. „Који језик говориш, италијански, француски, немачки, руски? Упитао га је Георгије? „Најбоље да засад говоримо руски. Ја сам новајлија, Србин, по народности, и зовем се Бранко Савић. Пријатељство је спонтано успостављено. Георгије осети велику радост што има за пријатеља истинског православца, коме у будуће може поверавати своје проблеме и стрепње у вези са дубоком носталгијом која га је водила ка Православљу. Бранко га није мазио слатким речима, чак је понекад био строг према своме пријатељу.
Савић је друговао са јеромонахом, својим земљаком, оцем Кирилом Драгомировићем, који је у то време живео и Атини, где је припремао свој докторат из теологије. Упркос његовој одбојности према римокатолицизму, јеромонах Кирило обрео се једнога дана у Риму да би се поклонио светињама из доба неподељене Цркве. Његова топлина, заједно са великом строгошћу у питањима догматике, беше очаравајућа.
После две године боравка у Риму, Бранко Савић је отпутовао за Атину, где је радио на своме докторату. После неколико година и сам Бранко је рукоположен за јеромонаха и добио монашко име Антоније. Дописао је се са својим пријатељом Георгијем и његове речи су утицале на даљи развој младог Георгија. „Чему све то? Зашто бежати од онога што ти већ одавно припада? Зашто не поћи тамо где се налази твоје право духовно огњиште и пунота твога бића? Извини, оче Георије, за отвореност и искреност мојих речи, али нисам могао а да ти ово не кажем. Није се играти са вечношћу.“ Ова порука беше она последња кап која је превршила пуну чашу.
Три године проведене у граду Коману биле су од изузетне користи за Георгија. Ту се он дао на изучавање списа светих Отаца. У томе манастиру нашао је неке томове из збирке „Извори хришћанства“, и остала издања светоотачких дела на грчком и латинском, могла су се наћи у библиотеци старе богословије у Лугану.
Пролеће 1971. у Атини. Отац Антоније Србин био је ту изузетно користан и енергичан водич Георгију. Овај га је с муком следио, јер је он био у стању да га води у четири манастира на четири краја хеленске престонице, у току једног јединог дана. Ипак, једног дана дошло је до несугласице између оца Антонија и Георгија. Овај му је испричао како једна српска породица већ одавно, још пре његовог доласка у Команово, долази редовито на богослужења у унијатски манастир и да се тамо причешћује. „Али шта ти чиниш од њих? Дајући им римокатоличко причешће, ти их претвараш у римокатолике, рече о. Антоније. „Признајем да је ситуација апсурдна, али шта сам могао да урадим? Да их отерам као јеретике? Ја их не сматрам таквима, а са друге стране, у том крају он не би нашли ниједног православног свештеника. Једино код нас могу наћи црквени живот сличан њиховом предању. Признајем да није добро што их причешћујем, али не могу да их разуверим. Без те „цркве“ у Коману, они би били изгубљени за веру. Антоније и његов друг остадоше на свом. Георгије није требало да даје папско причешће тој православној породици. Том приликом један унијатски свештеник Георгије се суочио са карактеристичном непопустивошћу православног монаха.
Другом приликом, Георгије и његов домаћин попели су се на безводну камениту планину, да би обишли старца Симона, веома чувеног духовника, који је живео у манастиру на врху те планине. Отац Симон им је рекао да је велики део човенчаства залутао али благодарећи присустности „соли“ (Мат. 5, 13), то је јест неколицине праведника, већина човечанства ће се ипак спасти. „Видиш отац Симеон је већи оптимиста од тебе, рече отац Антоније. „Њему је лако да буде оптимиста, јер он није провео десет година у Риму, одбруси Георгије, што је изазвало грохотан смех код православне публике.
На Светој Гори,. Георгије је срео монахе уравнотежених погледа, али и неколико либерала, као и тврдих зилота. Један игуман, који је говорио француски, повери му ово: „Патријарх Атинагора има извесне православне црте. Али он чини недопустиве ствари на екуменском плану, и због тога смо престали да га помињемо на литургији. На тај начин Црква реагује против једног јеретика патријарха.“
У лето 1972., отац Георгије почео је да се интересује за могућност преласка у Православну Цркву. Он се тада сетио јеромонаха Кирила Драгомировића, кога је упознао у Риму, и написао му је писмо. Отац Кирило је био један од најисправнијих теолога православних и најревноснији присталица ствари Цркве, кога је Георгије икада познавао. Он је се великим жаром прионуо на тај посао, чинећи све што је могао за оца Георгија. Убеђен у исправност овог прелаза, он се заузео да Георгија прими један православни епископ. Уз то му је дао неку врсту теолошке припреме за прелаз у Православље. Затим је нашао манастир за њега, где је овај могао да у миру размишља о овом свом великом кораку.
И тако, Георгије је обавестио своје пријатеље о своме наступајућем пралазу у Православну Цркву. Крајем августа месеца, стигао је са малим кофером у манастир који му је отац Кирило одредио. Налазио се у Цркви за време служења бденија пред празник Успеније Богоматере, када му је предато препоручено писмо. Био је то одговор несрећног унијатског бискупа под чијом јуридисдикцијом се налазио Георгије у току последњих година. Писмо је написано непријатним тоном и патило је од унутрашње противречности. Са једне стране тврдио је да унијатски бискупи источног обреда уживају сада наводно потпуну аутономију а са друге стране, постављао је питање да ли је Георгије обавестио о својој одлуци надлежни суд у Римској курији.
2. септембра 1972. када му је било четрдесет година, Георгије се појавио пред својим православним епископом, и почео дрхтавом руком да чита молбу за пријем у Православље. Неки су сматрали да је ово ступање оца Георгија у православну Цркву било више „прелазак“ него преобраћење. Због тога је морао у више махова „да удара песницом у сто“, доказујући супротно. Две године после ступања у Православље – био је пострижен у први степен монаштва, поставши расофорни јеромонах Гаврило. Могло би се још много тога писати о увођењу у Православље, али речи јеромонаха Кирила најбоље изражавају ово његово откриће живе вере усред невоља овога света, о којој Православље најбоље сведочи. Овај Божји човек написао је Георгију као одговор на његову молбу да буде примљен у Православље: „Крст Православља није лак, али он доноси радост спасења“.
Са француског превела: Јелисавета Вујковић
Извор: „Глас са Цера“, број 19, о Савиндану Лета Господњег 2011.