Одакле Хочеварово мишљење о Светом Николају Жичком?
понедељак, 07 новембар 2016

 УВОДНА РЕЧ

За читаоце „Борбе за веру“доносимо чланак који је из усташког листа „Хрватски народ“ у свој „Католички тједник“ 1941. превео велики прославитељ Анте Павелића, сарајевски надбискуп Иван Еванђелиста Шарић (какво име за усташу!). Из овог текста се јасно види шта су Хрвати и римокатолички бојовници мислили и мисле о Светом Николају Жичком, тако да мишљење надбискупа Хочевара није нимало случајно.

+ + +

Katolički tjednik, Sarajevo, XVII.1941. br. 23.

На столици светог Саве – енглески агент

Загреб: "На столици светог Саве – енглески агент. Рекламирани лик епископа Николаја Велимировића, Жича, пријестолница св. Саве, као средиште енглеске пропаганде". Црна Рука и Св. Синод почињу борбу за Енглеску!"

Под горњим насловом доноси "Хрватски Народ" од 7.V следећи приказ о српском епископу др Николају Велимировићу:

"Несумњиво најзначајнија особа у хијерархији српско-православне цркве био је епископ жички др Николај Велимировић. Он је био одликован готово једногласним признањем његових вјерника, да је највећи говорник међу свим припадницима српске цркве, а у новије вријеме вјешто је сплитана у српском народу легенда о његову светаштву. Кад се измирио са патријархом Гаврилом и осталим епископима, београдска штампа је о томе писала као о догађају прворазредне важности; а, кад је др. Николај дошао у Београд, приређен му је дочек, какав се ријетко коме приређује. Једном ријечју, очи цијеле Србије биле су упрте у овог епископа. По свему судећи чини се, цио би се српски народ окупио око епископа Николаја и признао би га својим вођом и учитељем да се догађаји нису пребрзо развијали.

Занимљиво је стога установити, како је и зашто др Николај Велимировић постао тако популаран и омиљен у Србији баш у вријеме најжешћег рата сила осовине против Енглеске у вријеме, када је борба Хрвата за ослобођење од Србије била све ближе своме врхунцу. Шта је у то вријеме поставило овог епископа на чело српског народа и од куда му моћ, да он тај народ може тако ујединити и учинити му се духовним вођом?

Др Николај Велимировић је свршио англиканску богословију у Енглеској, и то је на његову каснију оријентацију имало великог утјецаја. Као млади теолог почео се истицати у књижевности, па га је поводом једне књиге др Јован Скерлић прогласио великим талентом. Као социјалист Скерлић је у овом младом писцу нашао своју посебну симпатију и у својој критици је истакао његов "западњачки дух" и одступање од "стереотипних традиција српске цркве". Са таквом свједоџбом водећег српског критичара Николај је брзо дошао на глас и стекао је велику популарност и у српском народу као говорник и међу српском интелигенцијом као писац.

За вријеме првог свјетског рата г. 1914.-1918. на челу српске пропаганде у Енглеској и у Америци налазио се Николај Велимировић. Он је писао чланке у новинама и држао проповједи у православним и англиканским црквама, агитирајући још онда, да се ове цркве на неки начин сједине и ускладе своје дјеловање. Послије рата он се враћа у Србију с ауреолом великог говорника, писца, теолога и борца за великосрпске планове. Његове бесједе по српским црквама и манастирима редовито доносе све српске новине, а тискају се посебно за народ у стотине тисућа примјерака.

Као један од циљева српске цркве он означује: ускрснуће Душанова царства и у стварању државе СХС види остварење тога циља. Његови говори постају на тај начин изразито шовинистичко-политичка пропаганда.

Међутим се догађа нешто неочекивано. На чело "уједињене српско-православне цркве" долази као патријарх београдски митрополита Димитрије, човјек старих назора, близак двору и противник "Црне Руке", па према тому присташа француске, а противник енглеске оријентације у Србији. Он једном одлуком забрањује епископу охридском др Николају да изван своје епископије држи проповједи. Од тада Николај готово и не судјелује више у раду православног синода у Карловцима, него се посвећује управљању својом епархијом и писању књига.

Послије смрти патријарха Димитрија изабран је за његова насљедника скопљански митрополита Варнава, те је његовим избором нађен компромис између дворске камариле и "Црне Руке". Варнава се истакао као организатор четништва и активни четник у Мацедонији, дакле као експонент тајне четничке организације, која је била у Србији, а касније остала и у Југославији свемоћна.

Николај сада опет почиње свој рад, али мора напустити Мацедонију. Зато добива епархију, у којој је сједиште Жича, некадањој пријестолници св. Саве. Култ његове нове столице имаде велико значење у духовном животу српског народа, јер је то у ствари светосавски култ. Главни чувар и носилац тог култа постаје сада др Николај, те тиме добива у руке најмоћније оружје у борби за остварење планова српске цркве и народа.

У пракси др Николај покушава остварити свој циљ у првом реду оснивањем једног опсежног богомољачког аскетског покрета, који се брзо шири по Србији. Његовим утјецајем српски синод ступа у тијесне везе са англиканском црквом и долази више пута до узајамних посјета појединих бискупа. Посебне мисије кршћанских заједница младих људи (YMCA) оснивају се по бившој Југославији, а њихови су чланови у првом реду православци. У Србији у појединим секцијама те организације судјелују активно и непокрштени жидови. Николај ступа у активну сурадњу са "Народном одбраном", која је у ствари легална организација тајне "Црне Руке", као што је била и прије првог свјетског рата. Он је национални и духовни идеолог ове пансрпске борбене организације, чији невидљиви људи управљају цијелим државним апаратом бивше Југославије. На територију Хрватске и Словеније оснивају се православне опћине и подижу цркве.

Циљ је, да се на овај начин постепено фаворизирањем и наметањем православља србизира цио териториј бивше Југославије. То је по др Николају један дио програма у раду на коначном ускрснућу Душанова царства.

У познатој борби против конкордата воде прву ријеч патријарх Варнава, епископ Николај и "Народна одбрана". Послије Варнавине смрти сви се епископи мире с владом др Стојадиновића, само се не мири др Николај. Он прекида односе са Св. Синодом, јер сматра, да је капитулирао у борби, допустивши, да се она ријеши компромисом с владом. Долази чак до познатог сукоба између њега и епископа Симеона, који га у цркви проглашује херетиком. Тек када је Француска сломљена, а остала још једино Енглеска у борби против сила осовине, долази до пуне преоријентације српског синода.

Св. Синод онда прилази др Николају, мири се с њим и слави то помирење као велики успјех. Шеф англиканске црквене пропаганде и главни равнатељ "YMCA" П. Х. Ситерс главни је посредник при овом измирењу, које је извршено симболички између патријарха Гаврила и др Николаја на гробу св. Саве у Жичи.

Од тада цијело водство српске цркве је само играчка у рукама енглеског епископата преко др Николаја. "Црна Рука", која се је од пропасти Француске држала углавном уз њу, сада приања уз Енглеску и ту налази најмоћнијег сурадника и инспиратора у синоду српске цркве. Чим је јављено, да ће Југославија приступити пакту сила осовине, тада је "Црна Рука" заједно са синодом српске цркве одлучила ставити се активно на страну Енглеске. По Београду се пјевају пјесме о оснивачу и вођи "Црне Руке" Драгутину Димитријевићу – Апису, кличе се Гаврилу и Николају, а у свету томе предњачи "Народна одбрана". То је дакле почетак Николајеве отворене борбе, која – како знадемо, – није дуго вођена, а знамо, како је свршила.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Усташки текст, пун лажи (рецимо: Николај није завршио никакву „англиканску богословију“, а он и патријарх Гаврило су се помирили у Каленићу, а не у Жичи) прави је пример како се систематски лагало међу непријатељима Цркве Светосавске, што траје све до данас. Зато ми, православни Срби, јасно и гласно поручујемо: ко год шурује с Ватиканом, нека Степинца себи узме за крсну славу, а нама нека остави Владику Николаја! 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 новембар 2016 )