Радован Пилиповић: Немачки поглед кроз тамнички прозор
понедељак, 21 новембар 2016

 Поштовани посетиоци,

Недавно је надбискуп београдски Хочевар, сасвим у складу са својим духовним стањем, упоредио Степинца и Светог владику Николаја. Ми смо већ објавили текст нашег сарадника Владимира Димитријевића о томе, али смо, у једном од старих бројева часописа удружења студената Свети Јустин Философ нашли и овај текст Радована Пилиповића, па га објављујемо, „ради знања и равнања“.

+ + +

Свети владика Николај у документима немачке службе безбедности

Преврат од 27. марта 1941. године и рушење Тројног пакта који је са тиме повезан није прошао мимо Српске православне цркве. Њена улога у овим догађајима оцењивана је у неколико историографских радова.1

Немачки војни обавештајци интересовали су се за стварну улогу српских архијереја у припреми пуча 27. марта. Патријарх Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић су саслушавани од стране официра Гестапоа 16. јуна и 17. јула 1941. године. Извештаји са ових саслушања послати су у Берлин.2 Патријарх Гаврило је ухапшен 23. априла у манастиру Острог, а 1. маја је доведен у манастир Раковицу. То је био почетак специјалног окупаторског третмана над њим.3 Владика Николај Велимировић је био хапшен 28. августа 1941. године у Крушевцу, од стране немачке фелджандармерије, али је након једнодневног притвора пуштен на слободу.4 Убрзо је интерниран у манастир Љубостињу. Идеја да се премести из Љубостиње у неки манастир близу Београда родила се у разговору вођеном 15. децембра између државног саветника Харалда Турнера и посланика Феликса Бенцлера. Тада је "државни саветник др Турнер саопштио надаље, да би епископ Николај имао бити смештен у једном православном манастиру у близини Београда."5 О пребацивању у Војловицу сведочи једна службена белешка од 18. децембра 1942. године. Из ње се види да је владика у манастир код Панчева интерниран 16. децембра исте године заједно са др Василијем Костићем, Јованом Велимировићем и манастирским послушником Живорадом Васићем.6

Као енглески агент поред владике Николаја са немачке стране био је сматран и епископ Иринеј Ђорђевић. Захваљујући хрватском денуцирању он је ухапшен 8. новембра 1941. године. Интерниран је у Италију, а све до 1943. (капитулације фашистичке Италије) био је заточен у близини Фиренце.7

Немачка служба безбедности имала је стручњаке који су се бавили питањем Српске православне цркве. Након успостављања потпуне немачке власти у Србији у Управи безбедности била је формирана посебна рефература задужена за прикупљање података о Српској цркви. То је била рефература III F, а њен референт је био SS поручник Георг Мајер (Georg Mayer). Он се овим послом бавио све до немачког повлачења из Београда, и то са типичним немачким начином приступања проблемима, предано и тачно.8 Једна његова службена белешка од 22. августа 1941. године започиње реченицом: "Православна црква Србије била је одувек кичма српске нације"9

Немци су свакако знали за контакте и везе које је Српска православна црква имала са Англиканцима. Епископ гибралтарски Бакстон је 1940. године посетио Краљевину Југославију. У Жичи је разговарао са Патријархом Гаврилом и владиком Николајем. Тада је рекао да је рат против Немачке "одбрана хришћанства".10 Кентенберијски архиепископ је једним писмом српском Патријарху најавио посету англиканске делегације. Из Румуније су у Београд дошли англикански епископи: Херман глостерски, Парсон Салокски и Бакстон гибралтарски са пратњом од неколицине свештеника. Након заједничке конференције одржане 7. маја 1940. године у југословенској престоници, гости су продужили за Бугарску, задржавши се краће у обиласку епархије нишке.11 Треба рећи да је владика Николај Велимировић имао срдачан пријатељски однос са епископом чичестерским Џорџом Белом.12

Главна канцеларија безбедности Рајха већ је 22. маја 1941. године извештена о заплени архиве Српске православне цркве и о саслушавању Епископа Николаја Велимировића. У извештају је речено да је против њега нађено врло мало оптерећујућег материјала "пошто је архива спаљена по наређењу Епископа Николаја још приликом приближавања немачких трупа."13 У прибелешкама немачке специјалне полиције се вели: "Жича је после српског слома била и данас јесте центар црквене обавештајне службе уперене против Немаца. Овај манастир имао је своју сопствену штампарију у којој су штампани црквени и политички летци непријатељског садржаја према Немцима који су преко калуђера и свештеника растурани у народ."14

Немачки извештаји о предратној делатности владике Николаја отпочињу са подацима о његовој агитацији за српску народну ствар у Енглеској током Првог светског рата, а настављају се са његовим епископовањем у Жичи и Охриду. У њима се нарочито истиче његов проповедничко-пастирски рад, ангажман око Богомољачког покрета (Православне народне хришћанске заједнице), а све се крунише једном политичко-психолошком оценом: "Николај Велимировић је далеко више него Патријарх Гаврило прави представник проенглеске и противнемачке агитације. Он је тип подмуклог, лукавог и бруталног Балканца, који важи као црквени политичар."15

Однос и мишљење које је свети владика имао о Адолфу Хитлеру није био непознат немачкој обавештајној служби: "После победе националсоцијализма у Рајху Николај је био најтврдоглавији и најогорченији агитатор у смислу енглеско-црквене пропаганде против Немачке. Он је у својим проповедима Хитлера називао библијским Антихристом и прорицао је његову пропаст. Он је био врло добро информисан о фиреровим говорима, о његовом учењу и изражавању о црквеним стварима и о литератури националсоцијалистичког покрета."16

Није прошло ни месец дана од оснивања Независне државе Хрватске, а усташка штампа је доносила прве текстове против архијереја Српске православне цркве. Лист "Хрватски народ" од 6. маја 1941. године излази са чланком "На столици Св. Саве – енглески агент".17 Ово је био део опсежније медијске кампање уперене против Српске православне цркве као националне институције српског народа. Тако је, на пример, против Патријарха Гаврила Дожића говорио загребачки радио (круговал). Пропаганда усташа је ишла до те мере како су "Срби сви комунисти од сељака до Патријарха."18

План усташа је био да се Српска православна црква што више оцрни у очима Немаца, требало јој је натоварити на душу улогу око 27. марта, сарадњу са Енглеском, потпомагање Комунистичке партије, колико год ово последње било апсурдно и претерано.

Сачувао нам се концепт разговора који је вођен 27. новембра 1941. године између  пуковника Лудвига Тајхмана (Ludwig Teichman) и владике Николаја. "Том приликом Николај је апеловао на благост немачких власти ако већ немају намеру да српски народ једноставно униште."19 Овај пуковник, заповедник оперативне групе обавештајне службе нацистичке партије, владики је одговорио: "Немци немају намеру да униште Србе, јер да су то хтели, они би то одавно учинили. Напротив, немачке власти траже од српског народа да се повинује признавању новог стања и да се сходно томе сазнању уживи у новонасталу ситуацију. Немачки народ нема намеру да друге народе подјарми, него жели да сви народи Европе буду укључени у Нови поредак где ће имати могућност за слободан развитак на пољу привреде и цивилизације."20 Као епископ, човек сведочења и искуства Цркве, свети владика је пуковнику Тајхману упутио очински савет: "Немци греше што запостављају решавање питања своје цркве, јер они имају своју стару веру, стару хришћанску веру, која је од стране папа била приморавана на најгора и најсрамнија понижења. Немци имају стару германску – хришћанску цркву Св. Бонифатија.21

Неки немачки званичници понекад би били импресионирани архипастирским врлинама Светог владике Николаја. Сјај његовог беседничког дара нарочито је долазио до изражаја приликом проповеди. Један "фиреров изасланик из Берлина слушао је 14. новембра 1941. Николајеву проповед. Њена "тенденција је била уперена против комунизма", а том изасланику се "говор много допао."22

Владика је тешко подносио скучени начин живота који му је био наметнут интернацијом. Притискала га је и свенародна патња, братоубилачки грађански рат и велико страдање српског народа у Босни и Крајини од Павелићевог режима. Један од званица са владикине славе Никољдана, прослављеног скромно у Љубостињи, изјавио је 31. децембра 1941. године, да је "Епископ Николај болестан, разболео се од живаца због рушења Жиче и да врло нерадо прима посете јер га то подсећа на манастир Жичу."23 О тежини сужањства сведочи и службена белешка (aktenvermerk), поручника Георга Мајера о посети владики 29. јуна 1943. године. Он је записао да је владика "у врло тешком душевном психолошком стању."24 Неретко је и стража била груба према заточеном архијереју: "жалио се на поступак стражара Horvath-a и на поступак агента Живковића."25

Михаило Олћан, припадник "Збора" и министар индустрије и трговине у Недићевој влади покушао је у децембру 1941. године да од владике Николаја издејствује подршку Влади народног Спаса. Владикин став по немачком извештају био је: "Немци имаму све, али немају душу. Он хоће да спасава што се може спасити, да проповеда против комуниста, али неће да помаже владу Недића."26 О захладнелости између владике Николаја и Димитрија Љотића крајем 1942. године сведочи једна спис БдС-а по коме је владика изјавио да неће да чује више за Љотића.27

Извештај капетана Шолдера (Scholder) из окружне команде Крушевац (Kreiskommandantur Kruljevac) од 19. марта 1942. године даје уравнотежену и најтачнију слику о светом владици у току прве године рата: "Он је уздржан и потпуно је погрешно мишљење што се на њега сумња као на завереника. Исто тако било би погрешно мислити да је он пријатељ Немаца. Он је српски националиста који уме да добро оцени прилике и да се према њима управља у својим речима и у своме држању."28

Вест о посети Београду евенгелистичког епископа из Берлина Теодора Хекела (Theodor Heckel)  у марту 1942. године дошла је и до владике Николаја.29 Владика је желео да предочи немачким протестантима страдање Српске цркве од хрватског римокатоличког клерофашизма. Из извештаја SS – обершарфирера Ханса Бока (Hans Bock) од 21. марта 1942. године о обиласку Љубостиње дознајемо: "Никола је изразио жаљење што не може углавити састанак са изаслаником немачке евангелистичке цркве др Хекелом. Он је молио да се саопшти др Хекелу да има обавештења да су два Епископа и то митрополит Петар из Сарајева и Епископ Сава из Карловаца убијени, јер су били у логору."30

У годинама Другог светског рата владика Николај Велимировић је био немачки идеолошки и политички противник. Немцима је добро била позната његова улога у догађајима везаним за пуч 27. марта. Војно-окупациони режим је управо из тих разлога за владику Николаја одредио интернацију и строго је контролисано његово иступање у јавности.31

Фамозна реченица из 1934. године којом владика пореди Хитлера са Светим Савом није могла да олакша његов положај, чак ни онда када се Штафел (Staffel) из пропагандног одељења Југоисток (одсек за Србију) чудио што је Николај Велимировић "стављен на исту линију са патријархом Гаврилом Дожићем." Он у свом извештају од 1. јула 1944. године наводи цитат из владикиног предавања Национализам Светог Саве."32

Своја историософска схватања која је износио у међуратном периоду владика Николај је још јаче профилисао сагледавајући искуство и судбину српског народа непосредно после 1941. године Крајем фебруара 1942. године Василије Костић је дошао у Београд и донео посланицу владике Николаја у којој је између осталог писало: "Срби од културе са Запада немају ништа да науче... Материјализам има своје порекло на Западу. Нама Србима није потребно да прихватимо иностранство. Ми смо Срби и треба да останемо Срби, ми хоћемо да служимо нашим, а не туђим идеалима."33

Ово је основна нит свега онога што је Свети владика Николај сагледавајући слабљење аутентичне српске традиције поручивао своме народу "кроз тамнички прозор."     

_____________

1 Љубомир Дурковић Јакшић, Учешће патријарха Гаврила и Српске православне цркве у догађајима испред и за време 27. марта 1941. и њихово страдање у току рата, Београд 1980. Рад који је први обратио пажњу на улогу СПЦ око 27. марта 1941. године.

2 Миодраг Близанац – Вељко Ђурић Мишина, Патријарх Гаврило Дожић, Београд 1997. стр. 128.

3 Миодраг Близанац – Вељко Ђурић Мишина, наведено дело, стр. 60-61.

4 Историјски архив Београда, БдС (Служба безбедности), Н-65 (Епископ Николај Велимировић) стр. 3, (Даље: ИАБ, БдС, Н.-65...)

5 ИАБ, БдС, Ј-62 (Епископ нишки Јован), стр. 8.

6 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 11.

7 Вељко Ђ. Ђурић, наведено дело стр. 139. "Извештај о наведеној делатности Ђорђевића потиче од једног повереника, који ради у хрватском посланству у Риму" (ИАБ, БдеС, Д-9 (Епископ Иринеј Ђорђевић) стр. 5. Телеграм СС мајора Бајснера из Загреба пуковнику Лудвигу Тајхману у Београд од 10. јануара 1942.)

8 Рефература  III F бавила се црквеним питањима, а Одељење III  имало је још III А (право и администрација) III В (национална питања и здравство), III С (наука, култура, уметност, штампа), IIID (привреда). Постојала је рефература  III  Е (питање мањина и миграција), али је убрзо спојена са III В. Види: Nemačka obaveštajna služba  IV, Beograd, 1959, стр. 418.

9 Nemačka obaveštajna služba VIII/IX Beograd 1956. стр. 985. Вељко Ђ. Ђурић, наведено дело, стр. 427.

10 Вељко Ђ. Ђурић, наведено дело стр. 32.

11 Исто.

12 О томе постоји лепа књига: Мјуриел Хепел, Џорџ Бел и Николај Велимировић – прича о једном

13 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 1. Реч је о делу архива епархије Жичке.

14 Исто.

15 Овај суд о владики Николају је донео SS-потпоручник Нојхаус изасланик Главне канцеларије безбедности Рајха у Србији. Има други превод: "Тип подмукле, препредене и бруталне Балканчине." (Уп. Nemačka obaveštajna služba IV, Beograd 1959., str. 725).

16 Исто. Хитлер је крајем 1933. године у присуству Хермана Раушнинга изговорио следеће: "Уместо крви свог досадашњег Искупитеља, они ће прослављати чисту крв нашег народа; примаће плодове немачких поља као свети дар и јести га као симбол вечне народне заједнице, као што су досад уживали у телу свог Бога." Види: H. Rausching, Razgovori s Hitlerom, Zagreb 1998, стр. 62. Овакво Хитлерово учење о "евхаристији" изазвало је код Хермана Раушнинга "унутрашње одвраћање од национал-социјализма." За светог владику оно је било светогрђе.

17 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 7.

18 Патријарх српски Гаврило, Мемоари, Париз 1974. Чак и средином 1944. године неки службени извештаји немачких обавештајних органа патријарха Гаврила Дожића етикетирају као "присталицу бољшевизма" (ИАБ, БдС, Н-65, стр. 14.) Изгледа да су ове усташке клевете имале дубљег одјека.

19 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 5.

20 Исто.

21 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 6.

22 Исто.

23 ИАБС, БдС, Н-65, стр. 7.

24 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 13.

25 Исто.

26 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 8.

27 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 11.

28 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 8-9.

29 О његовој посети писала је штампа. Види: Ново време" бр. 262. од 10. марта 1942. (Исечак у досијеу В-141 (Bernhard Borniköl), евангелистички пастор који је у више наврата боравио у Србији у току рата.

30 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 9.

31 Пуковник Лудвиг Тајхман је новембра 1941. године телефонским путем скренуо пажњу крајскомаданту у Крушевцу да владика Николај нема одобрење за држање проповеди". (Nemačka obaveštajna služba IV, Beograd 1959., str. 611-6123)

32 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 14.

33 ИАБ, БдС, Н-65, стр. 8.

 


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 новембар 2016 )