Раде Јанковић: "Рупе за памћење"
недеља, 27 новембар 2016

 „…Прошлост је била избрисана,

чин брисања заборављен, и лаж је

постала истина.“ 

Џорџ Орвел

1.

Ово је теза на којој је саздан овај кратки дискурс: наша стварност више не живи у предворију Врлог новог света; ми смо чврсто загазили у Орвелову 1984. Могло би то да буде и наравоученије овог размишљања, упркос онима, литералним перфекционистима, који се буне: наравоученије, кажу, долази на крају басне а ми смо овде тек на почетку!

Они су свакако у праву али текст који следи  - није басна!

2.

Цивилизовани човек Новог Доба, култивисан псеудовредностима такозване „културе Запада“, више него голом силом, поробљен је – хедонизмом. Креатори Новог светског поретка, одавно су већ уочили ту кобну црту у карактеру човека: неограничену жељу за задовољствима. Овладати тим поривом по принципу условљавања – давања и узимања - могуће је тотално поробити човека њим самим. „Владати - каже Хаксли - значи седети. Влада се мозгом и задњицом, а не песницом.“ [1]

То је оно што смо својевремено дефинисали као тиранија баршунастог типа. [2] Владати, то данас значи: стварати задовољне робове. Што више! У што већем броју, будући да је то више заправо conditio sine qua non модерне демократије. Јер модерна демократија је игра великих бројева: што је више задовољних робова то је мање оних незадовољних који су опасни самим својим постојањем јер, хипотетички они би једнога дана ипак могли да постану већина. Зато „култура Запада“ систематски ствара и култивише задовољне робове: све док су у већини, задовољни робови су јемци да ће „демократска процедура“ бити очувана.

3.

Механизмом условљања уживање у задовољству се стално поспешује. Сва модерна „сретства информисања“, а телевизија пре свих, упиру се да корумпирају савременог човека задовољствима која му се намећу као највиши домет његове слободе. „Ја сам слободна. – каже Ленина, јунакиња Хакслијевог романа Врли нови свет - „Слободна да се дивно проводим.“ [3] Са њом, и све Ленине нашег Новог Доба. Слобода „да се проводим“ постала је нова мантра Новог Доба; глобална празноверица нашег „Глобалног села“.

Тако се тотална контрола човека одржава као робовање задовољствима које уживалац, међутим, кроз наметнуту сугестију доживљава као „слободу избора“. Али најмање су слободни они који верује да су слободни само зато што могу да бирају у мноштву задовољстава. То су, заправо, робови задовољства. Робови задовољства су најкроткији, јер своје ропство дожиљавају као задовољство избора. Зато креатори Новог светског поретка стално измишљају нова уживања и све баналнија задовољства. Врхунац обмане савременог човека: то је сугестија слободе у мноштву баналних уживања. 

4.

Права вера је утемељена на вечности - а хедонизам на пролазности.  Зато  се на хедонизму не може изградити никакво веровање нити морал. Из историје древног Рима, која би могла да буде поучна и данас, знамо: морал, као и вера, настају из трпљења, из подношења патње и бола - из стојицизма; епикурејско сладострашће, насладе и уживања рађају само неморал и безверје.  

Али то и јесте њихов крајњи циљ: искоренити сва веровања! „Ми морамо оборити сва веровања“ - каже невидљиви „Сионски мудрац“ Али узалуд! Јер Врли нови човек Новог Доба не верује у те „глупости“, и са индигнацијом одбацује све те „теорије завере“. Јер су му рекли, јер су му много пута поновили и коначно га убедили: Протоколи сионских мудраца су фалсификат! Какав је то фалсификат, господо, кад се данас, пред нашим очима, обистињује све оно што је обзнањено пре више од сто година?

Као што се зна, на почетку прошлог века Сергеј Нилус је разоткрио тајни план за преобликовање идентитета „гојских народа“ заснован на прогармираном забораву – „на сумирању прошлости у вези са садашњошћу“. Човек, дакле, треба да заборави шта јесте, шта је био и шта би требао да буде. Јер он би ипак могао да досегне истинску слободу идући уском стазом вере ка Богу, када не би било силе која га одвраћа на странпутицу - на широки булевар лажи и обмане. „Код такве вере – свесни су креатори Новог светског поретка – народ би био под управом и старњем својих парохија и ишао би смерно и кротко под руком свог духовног пастира, покоравајући се Божјем распореду на земљи. Ето зашто морамо неминовно поткопати веру, ишчупати из ума Гоја сами принцип Божанства и Духа и заменити све то аритметичким рачунима и матерјалним потребама.“ [4] И уместо истинске вере, човеку се нуди сурогат: поверење у сопстевно чулно искуство.      

5.

У Хакслијевом Врлом новом свету још постоје некакви остаци древних религија: ритуал који се одржава сваке друге недеље - „Миса солидарности“; ишчекивање „Највишег Бића“ и падање у транс кад се на степеницама зачују „Кораци Највишег Бића“. Све је посвећено чулима у тој „Миси солидарности“, али тако да се више осећа плексусом него што се чује ушима. Врхунац задовољства представљају „посвећене таблете соме“ којима се причешћују верници „Највишег Бића“. Сам чин причешћа Хаксли описује овако: „Путир пријатељства са сомом у сладоледу од малине, пође од руке до руке, и, уз обредне речи „пијем за своје уништење“, свих дванаест верника отпи по гутљај.“ [5]

Али у 1984. нема чак ни тих остатка. Нема соме, ни ритуала „причешћа“, ни „Највишег Бића“ – само гола идеологија, тајна полиција „Великог Брата“ и „Два минута мржње“ који се понављају свакога дана. Како се дошло до овога?                                    

Једнога дана, јунак Орвеловог романа Винстон Смит, угледа на зиду антикварнице слику неке старе зграде. „Неко време је била црква“ – објашњава му старац, антиквар. И Винстон Смит се присећа: „У тој згради се налазио музеј који се користио за разне врсте пропагандних изложби – макета ракетних бомби и пловећих тврђава, воштаних фигура које су представљале зверства непријатеља, и сличног.“ [6]

Од Хакслијевог „Врлог новог света“ до Орвелове 1984. долази се, дакле - брисањем прошлости!

Али погрешна је помисао да су Врли нови свет и 1984. два одвојена и супротна процеса. Време у коме живимо показује, заправо, да се ради о спрегу сила које читав процес гурају у истом смеру, као два погонска точка у механизму баршунасте тираније. Робовање задовољствима и брисање прошлости су као два камена у механизму жрвња, који читав процес Новог светског поретка покрећу у правцу: Једног владара светаослобођеног свих веровања! 

6.

Зато Орвелова „историјска машина“ – диктограф - већ ради пуном паром: прошлост се брише и преправља се по потреби садашњег тренутка. Али пре свега, шта је то диктограф?

То је машина на којој ради јунак Орвеловог романа Винстон Смит. Година је 1984. Винстон Смит ради у Одељењу документације које је подређено Министарству истине. До његове канцеларије долази се сплетом ходника дуж којих се на зидовима, са обе стране налазе на хиљаде ситних прореза за убацивање употребљених папира. “Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинално би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра...“ [7]

Винстон Смит обавља „комликован и одговоран посао“ - како каже Орвел. Он је задовољан својим послом, шта више, могло би се рећи да га обавља са уживањем и са извесним рафирманом. Управо га затичемо док седи испред диктографа, спајалицом се чеша по носу и спрема се за једну деликатну операцију.      

У чему се састоји његов посао? Винстон Смит преправља прошлост и усаглашава је са садашњошћу! Ако на пример нека чињеница из прошлости противречи, рецимо, савременим религијским стремљењима, задатак Винстона Смита би био да у „рупу за памћење“ убаци податак усаглашен прокламованом „дијалогу љубави“ и диктограф ће сам из прошлости избрисати све оно што потсећа да између расколника и нас никада није било „братске љубави.“ „Том поступку сталне измене – каже Орвел – биле су подвргнуте не само новине, него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије – све врсте књижевности и документације која би на било који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут.“ [8]

  „Свеукупна историја – каже Орвел – беше постала палимпсест са кога се онолико пута колико је било потребно гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано.“ [9] Резултат једне овакве, сложене и деликатне операције, био би потпуно измењена слика историјске стварности, са њом, и потпуно измењена свест човека који стварност покушава да разуме на основу историјске слике која му се намеће. 

7.

Оне ноћи, на аеродрому у Хавани, папа Франциско и патријарх Кирил свечано су пустили у рад нови, усавршени модел диктографа. Подигли су поклопац „најближе рупе за памћење“ и у њу убацили све оне сукобе, јереси и анатеме који су нагризали и мало по мало раздирали хришћанску екумену, од средине VI  до краја X века.

 „Сада ће све бити лакше“ – у праву је патријарх Кирил! Од сада ће „историјска машина“ – диктограф – све радити сама, аутоматски, по уграђеном екуменистичком програму. И неки православни језуита, који се можда неће звати Винстон Смит, али ће седети исто овако као и поменути Смит - негде у Москви, Београду или Константинопољу - и чешаће се спајалицом по носу, док буде спајао „диктографисане исправке“, пре но што их убаци у „рупу за памћење“. Биће то сложен и мукотрпан посао, али изазован - јер треба преправити читав један миленијум „хришћанског јединства“; треба прерадити све књиге и рукописе, писма и брошуре, који поричу то јединство и поново их издати али тако да нико не примети да су вршене исправке.

Треба у „рупу за памћење“ убацити Марка Ефеског и полемику Григорија Паламе са Валамом; Светог Александра Невског и његову сјајну победу на Чудском језеру и све полемике цара Ивана Грозног са језуитима. Треба убацити, али исправљене, све древне рукописе против латинске јереси. Из Номоканона Светог Саве избрисати све догмате Светих васељенских сабора који, под претњом епитимије, забрањују свако општење са папистима – убацити у „рупу за памћење“ и диктограф ће сам, под дејством екуменистичког програма извршити све потребне измене. Треба уклонити и у „рупу за памћење“ убацити све што подстиче „верску нетрпељивост“ према „западно-хришћанској цркви“. Све књиге Светог Јована Кронштатског, Теофана Затворника, Сергеја Брјанчанинова; све књиге Светог Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Серафима Роуза треба очистити и добро испрати у малкој води „политичке коректности“, осушити док не избледе и тек тада убацити у „рупу за памћење“.

         Сва прошлост, дакле, мора да прође короз „рупу за памћење“ - да постане огледало садашњости; да све изгледа тако као да смо од увек били у „братској љубави“ и као да међу нама никаквих спорова никада није било.

8.

Православни језуита само треба да притисне одговарајуће дугме на тастатути и моћни електронски мозак диктографа покренуће прецизан екуменистички програм брисања и преправљања истине. И док на екрану брзином муње промичу светлуцави бројеви и слова видимо како православни језуита узима још једну „диктографисану исправку“, убацује у „рупу за памћење“ и задивљен, са поштовањем посматра како то чудо од екуменистичке технике лако и непогрешиво избацује преправљене доказе: да унија у Фиренци никада није ни била оспорена; да је преподобни Јустин Поповић запарво био екумениста, само погрешно схваћен; и да усташе нису клале православне Србе са благословом кардинала Степинца и Римског папе. Степинац је „светац“ - као што се зна!; а папа о том „наводном“ геноциду над Србима – ништа не зна!

А шта ради Врли нови човек Новог Доба док диктограф, вођен сигурном руком језуита, преправља прошлост и утемељује нову, екуменистичку истину? Као у Нојево доба, пред потоп, кад људи: „Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се...“; као у Лотово доба, пред „огањ и сумпор“ са неба, кад људи: „јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, свађаху, зидаху;...“ [10] – тако и људи Новог Доба, данас, пред појаву „сина чојечијег“: једу, пију, веселе се, тргују, џогирају, уживају, свађају се, убијају се, разводе се - блудниче. Суботом иду у шопинг, недељом у госте код тате и маме; увече тупо зуре у екран, гледају Фарму, Парове и Великог брата.

Двадесет четири сата забаве на телевизији: спорт, музика, филмови, рекламе, скројено је само за њих - јер њихово је право да уживају! Дресиран у ритму периодичног понављања задовољастава, у оброцима који се одмерено повећавају, човек Новог Доба прихватиће и „нову истину“ екуменизма као још једно задовољство – лако, као што прихвата нова кола, нову моду, нову љубавницу. Да „нова истина“ буде лака, пријемчива и лепушкаста; да буде подмукла и продорна, побринуће се тимови за пропаганду при „Министарству истине“ – CNN, BBC, DW, RT...

9.

Екуменизам постаје сома Новог Доба. Да би се опустили, релаксирали своја чула – „напунили батерије“ - сви говоре: о миру, о братству, о једнакости, о срећи, о слободи, о љубави, о демократији, о људским правима – о свему чега неће бити!

Једнога дана, тамо негде око 2054, баш на годишњицу раскола! – зашто да не, они воле округле цифре, миленијумске, згодне су за свечане декларације и карневале - објавиће urbi et orbi: да екуменизам никаквих противника – никада није имао; да никакав Јасеновац – никада није постојао; и да никавог раскола међу „хришћанским црквама“ – никада није било.!

Тек тада - када истина изгуби своје упориште у прошлости и разум свој разлог постојања у садашњости - моћи ће свечано да се зацари Антихрист у храму Уједињене светске религије. Изнад улаза у тај храм, на црној плочи, златним словима биће исписано:

   ЧОВЕК ЈЕ БОГ! - ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ЈЕРЕС! – ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА!

А сви који се буду опирали том тријумфу силе уједињења биће прокажени и гоњени.

10.

 „Много је касније него што мислимо: Апокалипса је сада!!!“ – упозорава нас отац Серафим Роуз. [11]

Да ли још делује „онај који сада задржава“ или је Бог већ подигао завесу? Да ли је почео завршни чин ове тужне представе?

У тој представи видећете ратове, преврате и револуције; видећете како пропадају државе и културе, читави народи, језици и писма; и како ишчезавају свети појмови: брак, родитељи, браћа и сестре.

Видећете страшне изопачености: властодршце који тлаче и убијају своје поданике; научнике који поробљавају душу и разум човека; лекаре који трују, уместо да лече; настраности које постају модел пожељног понашања.

Видећете како нараста дух отпадништва, саможивости и похлепе; како се човек претвара у звер или у плен; како нестају љубав, милосрђе и богобојажљивост.           

Видећете опсенарство уместо истинске духовности, и духовнике који сведоче мантијом уместо делима...

Свашта ћете видети али режисера ове представе нећете видети! Он седи у мраку, дубоко у позадини сцене и чека дан када ће се попети на бљештаву позорницу да прими награду – „Оскара“ за своје животно дело. Тада ће сви устати да га поздраве громким апалузом.

И пљескаће му одушевљено и дуго, дуго - док им руке не отпадну!

11.

А шта ако су се они о свему већ договорили? - не само о Украини, о Сирији и нама на Балкану - него о преуређењу читавог света и успостављању нове равнотеже али тако да политика балансирања буде подржана духовном еквилибристиком као окултном инверзијом истинске духовности?

Онда се пред будућност истинског православља отвара суморна перспектива. „Више се не поставља питање да ли си „добар“ или „лош“ православац; питање је: да ли ће наша вера уопште преживети“ [12]

Овога пута, можда неће бити формалне уније, утолико ће бити теже препознати апостазију. Све ће се одигравати по већ опробаном моделу: „ми никада нећемо признати Косово“. Ми никада нећемо признати првенство папе, говориће вам православни језити, али ће се лизати са папом и чиниће све што подупире то првенство.

Православље ће умирати у загрљају „братске љубави“. Исисаваће полако али постојано живу душу православља док од њега не остане само шупља љуштура.

А тада ће да одбаце и веру, и екуменизам, и православне екуменисте. Јер, њима не треба „јединство вера“ него - Један владар света без икакве вере!

12.

Сасвим извесно, они су све ближе циљу.  Као и Винстон Смит, тако ће и Врли нови човек Новог Доба прекасно схавтити да је запарво био само играчка у рукама Тајне полиције „Великог брата“; да је и његов отпор, какав-такав, ако га уопште и буде, унапред програмиран као неуспех  и као такав укалкулисан у агенду Новог светског поредка.

Као и побуна Винстона Смита, и побуна против тираније баршунастог типа осуђена је на неуспех, све док се не схвати:  Нови светски поредак поробљава човека навиком а не силом! Зато је надолазећа тиранија Новог светског поретка моћнија и опаснија од свега до сада виђеног: она може успешно да амортизује сваки ударац споља - будући да не поробљава човека силом наметнутом споља него силом навике која је произведена у њему самом.

Роб који је навикнут на уживање у баналним чулним задовољствима никада се неће ослободити ропства – јер се никада неће побунити! Како да се побуни против онога што га чини „задовољним“? И зашто би се ослобађао од онога што га чини „срећним“?  

Ствари су, као што видите, отишле предалеко и стварност је много гора него што изгледа. Они су уложили много труда, времена и новца у свој пројекат и неће допустити да се њихов пројекат осујети.

Као једини излаз, човеку је остављена само лепа смрт. И једна нова мартирологија која ће израсти из крви новомученика.     

Па срећна вам „Нова 1984“!  

Преузето са сајта „Словенског друштва“



[1] Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 2001, стр.53

[2] У вези са овом темом -  тиранија баршунастог типа - читаоца упућујем на моју књигу Глуво доба, издање Духовни луг –Крагујевеац, 2015, посебно на део под насловом: Рефлексија о границама делотворности модерне државе – где се детаљније говорио о том феномену тираније баршунастог типа и начину на који тај механизам поробљавања фунционише.

[3]Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 2001, стр.95

[4] Протоколи сионских мудраца – Београд, 2001, стр..31, 40 и 81

[5] Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 2001, стр.82-85

[6] Џорџ Орвел: 1984. –  Београд, 2012, стр.31

[7] Исто, 32

[8] Исто, 33

[9] Исто, 33

[10] Јеванђеље по Луци: 17; 27, 28

[11] Серафим Роуз: Православно схватање света; знаци краја http://borbazaveru.info/content/view/905/28/

[12] Исто.

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 27 новембар 2016 )