Доследни антиекуменизам Грузијске Православне Цркве
уторак, 29 новембар 2016

 УМЕСТО УВОДА

Драга браћо и сестре, многи од нас се диве Грузијској Православној Цркви која је одлучно устала против скупа на Криту и његових екуменистичких ставова. Међутим, ово држање Свете Грузије, удела Мајке Божије, није од скора. Грузини су одавно напустили свејеретички „Светски савет цркава“, а 1998. одлучно одбацили сва лажна учења савременог екуменизма. У наставку доносимо одлуке Грузијске Цркве, у преводу једног нашег посетиоца, коме срдачно благодаримо и желимо од Бога награду.

Уредништво

+ + +

СИНОДСКА ОДЛУКА АПОСТОЛСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГРУЗИЈЕ ИЗ 1998.

УВОД

   Међу прекретницaма савремене Православне црквене историје, којe се тичу Њене борбе да очува „веру једном предату“ и своје веровање у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску  Цркву“, нарочито је значајна синодска одлука Апостолске Православне Цркве Грузије из 1998. Следујући ранијoj одлуци Руске Православне Заграничне Цркве из 1983. која је осудила јерес екуменизма, и осврћући се нарочито на „Теорију грана“, одлука Апостолске Цркве Грузије је ширег обима и односи се на шест различитих пројава инославних учења који потичу из савременог екуменистичког покрета и учешћа помесних Православних Цркава у екуменистичком покрету.

   Конкретно, ова одлука поименице одбацује:

- Шамбезијску и Баламандску декларацију,

- договор који је 1991. године Патријарх антиохијски потписао са Нехалкидонцима у Сирији,

- усвајање григоријанске Пасхалије са стране Финске Цркве под омофором Цариградске патријаршије,

- идеју да Свете Тајне постоје изван Цркве,

- различите пројаве „Теорије грана“, и

- заједничку молитву и учешће у Тајнама са инославнима.

Конкретност и широка природа ове одлуке увећавају њену важност и значај за читаву Цркву у погледу постизања свеправославне сагласности о јеретичкој природи синкретистичког екуменизма. Због тога је чињеница да ова одлука (колико знам) није до сада преведена на енглески, још више запањујућа.

   Потребно је напоменути следеће чињенице о Синодској одлуци, да би она била схваћена у одговарајућем историјском и црквеном кнтексту:

   Одлука Светог Синода је заснована на процени коју је израдила богословска комисија, коју је установио католикос и патријарх Илија II. Одлука да се формира комисија и да се процене поменутих шест тема је плод великог народног „устанка“ верујућих у Грузији, нарочито монашке заједнице. Дакле, опрезноист и догматска осетљивост, не само са стране јерархије, чак ни као покретача, него читаве плироме (пуноће -оп. преводиоца) верујућих, довела је до ове одлуке која представља прекретницу у корист Православне еклисиологије. Ова поента се не може пренагласити и  верујући народ свугде, у свакој помесној Цркви, треба да је озбиљно размотри, јер сваки верник носи свој део одговорности за очување ризнице Вере и изградњу Цркве.

   Коначно, потребно је нагласити да је процес којим ће се Црква коначно прочистити од јеретичких схватања и учења, попут оних које промовишу синкретистички екуменизам, првенствено као локални феномен. Како ствари стоје у савременом Православљу, помесне Цркве, једна по једна – клирици и мирјани - морају сагледати и одбацити инославље које се проповеда и промовише у синкретистичим екуменистичким круговима, пре него што  Христова Православна и Католичанска Црква коначно да крајњи суд на генералном сабору. Управо из овог разлога  је одлука Грузијске Цркве прекретница и представља велику наду за Цркву. Процес суочавања са екуменистичким провокацијама и формулисања Правослане вере у Једну, Недељиву и Католичанску Цркву, насупрот новотарској, синкретистичкој и екуменистичкој еклисиологији, озбиљно је обновљен овом одлуком Грузијске Цркве из 1998. (иако је она углавном непозната већини Православних). Овај процес је недавно настављен, пре и после Крита, од стране Синода Грузијске и Бугарске Цркве, кроз одлуку ове друге да одбаци Критски „Сабор“ нарочито због његовог екуменистичког еклисиолошког расположења. Имајући у виду ову одлуку из 1998, можда и најјаснију и најобимнију синодску одлуку која је икада издата против синкретистичког екуменизна, можемо очекивати да ће Свети Синод Грузијске Цркве наставити у истом правцу и одбацити Критски „сабор“.

   Нека ова одлука Грузијске Цркве коначно добије одговарајућу пажњу  коју заслужује од јерараха и верујућег народа помесних православних цркава, надахњујући их да следе њен узор и недвосмислено објаве Православну веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску  Цркву, против нове еклисиологије синкретистичког екуменизма коју је Критски „Сабор“ подржао и удахнуо јој живот. 

Протојереј Петар Хирс,

аутор студије „Еклисиолошка обнова II Ватиканског концила:

Православна процена римског екуменистичког богословља  о крштењу и Цркви

 

САБОРСКА ОДЛУКА

8. октобра 1998.

Белешке са седнице Светог Синода

Седница Светог Синода Грузијске Православне Цркве је одржана у сали за конференције резиденције Грузијског патријараха, дана 8. октобра 1998. Двадесет и четири архијереја (комплетан састав) Грузијске Православне Цркве су учествовалли на седници.

   Свјатјеши и Блажењејши Католикос и Патријарх све Грузије, Илија II је предеседавао седници. Епископ потијске епархије Григол Бербичашвили је именован за секретара на седници.

   Свети Синод је примио на знање информације које је обезбедила Богословска комисија, формирана у јулу 1997 по благослову Католикоса и Патријарха Илије II. Комисија је проучила питања која су постала скандал међу неким члановима Цркве.

   Богословска комисија је проучила следеће документе и питања: тзв. Шамбезијска и Баламандска декларација, предлог споразума између Антиохијске Православне Цркве и прехалкидонских (источњачких) цркава, који је израђен 1991, прослава Васкрса по григоријанској пасхалији, са стране Финске Православне Цркве, учење о постојању спасоносне благодати изван граница канонске Цркве, као и такозвана „теорија грана“

   Богословска комисија је контактирала Константинопољску, Антиохијску и Руску птријаршију  и уједно се распитала о мишљењу различитих Црква у односу на горе поменута питања.

   Потребно је нагласити да неколико Аутокефалних Цркава, међу њима и Грузијска, никада нису донеле коначну одлуку о горе поменутим питањима, кроз општесаборска окупљања. Штавише, неке Цркве су донеле негативано оцениле ова питања, уз нарочите синодске одлуке.

   Пошто ова питања дају повод за сумњу међу нашим верницима, Богословска комисија Грузијске патријаршије је испитала релевантне документе и објавила је своје закључке у три издања Информативног билтена.

   Свети Синод Грузијске Православне Цркве је упознат са закључцима Богословске комисије Грузијске патријаршије и усвојио их је. Став који је одређен у наставку је верско схватање Грузијске Православне Цркве одувек.

   Овај став је објављен, јасно поновљен, и као што следи Свети Синод Грузијске Православне Цркве је одлучио:

1. Документи Богословске комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава (такозвани Шамбезијски договори), објављени између 1990. и 1993, у Шамбезију (Швајцарска) су неприхватљиви.

2. Предлог прелиминарног договора између Антиохијске Православне Цркве  и Прехалкидонских (древноисточних) цркава, израђен 1991, је неприхватљив.

3. Документ: „Унијатство као метод сједињеа у прошлости и савремена потрага за јединством“ (такозвани „Баламандски договор“), који је усвојила Заједничка комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве у Баламанду (Либан), 23. јуна 1993, је неприхватљив.

4. Прослава Васкрса према григоријанској пасхалији, са стране Финске Аутономне Православне Цркве, није у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји, која се односи на дан прослављања Пасхе. Ипак, потребно је напоменути да ова чињеница представља канонски прекршај а не јерес, под претпоставком да (Финска Црква дели -оп. Преводиоца) генерално Православну позицију.

   У овом погледу, важно је да се Константионопољска Патријашршија (под чијом јурисдикцијом је Финска Аутономна Црква) негативно односи према наведеном канонском прекршају и сматра да  Васкрс треба да се слави у складу са одлуком Првог васељенског сабора у Никеји.  (погледати писмо Константинопољског патријарха бр. 1214/1997).

5. Јеретичко еклисиолошко учење, настало у дубинама инославног, модернистичког богословља, које се тиче постојања спасоносног блаженства (светотајинске благодати) изван канонских граница Цркве, и његова екстремна пројава – такозвана „Теорија грана“, према којој су различите хришћанске гране, које данас постоје, посматране као различите и једнаке гране Истините Христове Цркве, су неприхватљиви.

6. Коначно, заједничка молитва, као и примање Тајни са инославнима су подједнако неприхватљиви, као што је још једном потврђено у коначном тексту који је усвојио Синаксис свих канонских Православних Цркава (у Солуну, у Грчкој, од 29. априла до 2. маја 1998. Према члану 13. параграф б овог документа: „Православни делегати неће учествовати у екуменистичким службама, заједничкој молитви и богослужењу и другим верским свечаностима скупштине.“

   Детаљна анализа поменутих питања је дата у информативним билтенима (#1, #2, #3) Богословске комисије Грузијске патријаршије.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 новембар 2016 )