Каинов дан траје и данас - песник Матија Бећковић о трагедији једног народа
понедељак, 05 децембар 2016

Матија Бећковић је песник који је, већ одавно, постао глас једне епохе. Слављен као мајстор језика, тог „осветљења на путу ка битију“ (Хајдегер), доживљаван као стваралац који наставља тамо где је Његош, у „Лажном цару Шћепану Малом“ (спеву о пропасти Срба који су кренули за лажним месијом) стао, Бећковић је, зато што је формулисао реченице за памћење – а култура је памћење! – попут оне да је Косово најскупља србска реч, до дана данашњег на удару другосрбијанских јуришника. Они га проглашавају једним од главних криваца за „србски национализам“ и, да могу, трајно би га избрисали са обзорја наше културе. Но, не могу: Бећковићева поезија и беседништво вишеструко надилазе њихове нихилистичке потенцијале. И овај интервју, дат за стоти број „Геополитике“, доказ је да Бећковић види и даље и дубље од оних који га поричу.

ДЕБЕЛИ МРТВАЦ ГРОЗ

Неким чудним чудом, Његош је на насловну страну „Шћепана“ ставио да је књига штампана „У Југославији“, кад Југославије није било на видику. Онда је дошла Југославија, и појавио се човек кога је Шћепан Мали прасликовао – „дебели мртвац Гроз“( израз владике будимског Данила ), који нас и с оне стране гроба, до данас, стеже својом кошчатом шаком, и из чијег шињела је изашла сва Друга Србија. Кроз Броза као да је читава наша историја потекла уназад, одражавајући се у кривим огледалима наказне идеологије и још наказније праксе. Шта нам се десило у то доба, па се још мамурни тетурамо кроз стварност?Колико још сносимо последице братоубилачког рата?           

Истина полако испливава и не да се закопати ма колико дубоко била закопана.Одавно је време да се више не делимо и одузимамо него да се сабирамо и множимо.Народ одавно пева:“А мени је брата жао /Ма на којој страни пао!“    

Онај који се по свом закону сахранио испред туђе куће на главном брду главног града српског народа знао је шта ради. А нико од његових сабораца изгледа није знао ни шта он ради ни шта они раде.Када је преминуо, шифри коју је он знао и представљао одали су почаст готово сви лидери ондашњег света. Његов гроб заузима толики простор да би се на њему могли сахранити  стотине хиљада оних које он оставио без гроба.Тако би се  и Титов гроб могао претворити  у Титово гробље. Верујем да нема никога  ко не зна какав је данашњи положај Србије и српског народа. И да не мисли да би нешто ваљало предузети.Тешко је знати одакле би ваљало почети,али, одакле год да почнемо нећемо погрешити.   

Ове године је Владика Лаврентије у Белој Цркви поставио камену књигу на којој су исписане речи:“НИКАД ВИШЕ!“ Ја сам имао част да присуствујем том чину и изговорим ове речи. 

ОЧИНСТВО И ОЦЕУБИСТВО     

Распети смо између очинства и оцеубиства. Очинство Светог Саве је на почетак, а Грозово наређење из 1942, да партизану не сме рука да задрхти ако пуца на оца „издајника“, почетак краја. Где смо данас?            

Неколико година по завршетку Другог светског рата одређен је дан  кад је Србија подигла устанак против окупатора.Речено је да је то било 7.јула 1941.године у Белој Цркви. Тад је, на  дан рођења Јована Крститеља,на  Ивандањском вашару Србин убио Србина. Они који су одлучили да то убиство овенчају славом и прогласе почетком устанка против окупатора добро су знали шта раде.Знали су и шта је у Србији догодило у рату   и шта ће се догађати све док буде славила Каинов дан.Та одлука је далеко већи злочин од оног  на вашару у Белој Цркви.Да је остало на оном што се онда десило ,већ би се и заборавило.Убица и убијени  одавно би  једни другима пољубили ране,загрлили се и помирили.Али им нису они који су одлучили како су одлучили и тај злочин као херојско дело  окитили ловором  и унели у читанке.Та одлука је умногоме одредила правац, дала задатке и одлучила судбину српског народа. Зашто је одлучено како је одлучено није се тешко досетити,а да ли је то био устанак против окупатора или почетак грађанског,братоубилачког рата, лако је закључити.

НЕЗАВРШЕНИ ГРАЂАНСКИ РАТ          

Када се Милош Црњански враћао у Југославију из лондонског изгнанства, свратио је да поправи зубе код србског емигранта у Немачкој, Добривија Томића, чијег су оца, власника млина, ни кривог ни дужног, убили комунисти у Бољевцу чим су узели власт. Црњански је разговарао са Добривојевим сином Душаном, који је још био дечак. Питао га је шта је он – Србин или Немац. Дечак је одговорио да је Србин. „Е, онда ти неће бити лако“, закључи Црњански. То је онај Црњански који је, у Другој књизи Сеоба, рекао да нису само Срби несрећни, и да има несреће и другде у свету, али да они повремену одахну од несреће, а да нама није дато чак ни то. Код нас још увек, у медијима, међу јавним делатницима, траје вербални грађански рат четника и партизана. Зашто?

Уместо да је све заувек  остало  у Белој Цркви,Бела Црква се преселила у сваку српску кућу.Из кућа се преместила у душе и мозгове, а одатле у законе и судове,школе и уџбенике,новине и књиге. Да би све било кобније  нема у Србији ни једне куће која није била на обе стране и ни једног Србина кога не бисмо могли бројати у двојицу,пораженог и победника,а обојицу, у највећег губитника.Зато је Србија и данас једина у којој се грађански рат није завршио, једина у којој се држе овакви говори и одржавају овакви скупови. Да су живи они који су ратовали лакше би се помирили него њихови  потомци  израсли из ровова и јазова. Они ратују у миру несмањеном жестином  и за  то ратовање добијају подршку са многих страна.           

ИВАЊДАНСКИ ВЕНАЦ ЈЕ ТРНОВ ВЕНАЦ

Агресивни титоисти до данас воде борбу против покојног Драже, првог герилца Европе, који је упутио изазов Хитлеру много пре напада Немачке на СССР, када је КП Југославије позвала своје следбенике на устанак. Непризнавање истине о Југословенској војсци у Отаџбини темељ је великих подела у овом народу. Није случајно негдашњи партизански комесар, песник Танасије Младеновић, имао снаге да искрено призна, у интервјуу „Погледима“  новембра 1989: “Ми,српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“. До када ће то „ни до данас“ трајати?

Онај који је против Србије и Срба  ратовао око Беле Цркве,  на Церу и Сувобору, одлучио је да његову битку наставе Срби сами. И настављају је и куну му се да са његовог пута неће никад скренути.Они који су се против комунизма борили пре него што је пропао – још увек су прокажени. И још су неравноправни са онима који су против комунизма устали тек кад је пропао и измасакрирао Србију.Да је Србија уместо Такова за почетак Другог српског устанка изабрала Радовањски луг, а за прву пушку испаљену против Турака  прогласила секиру којом је убијен Карађорђе – да ли би то био почетак устанка или нестанка српског народа и да ли би јој донео слободу  или ропство.Оно што није учињено у Другом српском устанку учињено је у Другом светском рату.За разлику од других република  Србија није за почетак  устанка прогласила  неку битку против окупатора и туђина.Такав случај није забележен не само у Југославији него ни у читавом свету.Ивањдан је прекрштен у 7.јули, вашар у битку,братоубилаштво у јунаштво, Ивањдански венац у трнов венац.

ДА ЛИ СУ СРБИ БИЛИ ФАШИСТИ?

Другосрбијански неотитоизам стално оптужује наш народ као фашистички, иако је Херман Нојбахер, фиреров специјални изасланик за Балкан, у мемоарима тврдио да су само Срби и Грци у Другом светском рату били окупирани од стране Немачке, а сви остали су били немачки савезници. Како су Хитлерове жртве постале главни фашисти Балкана?    

Недавно смо читали како на паноу испред логора Дахау (у коме су били заточени патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић) пише да је патријарх Гаврило био “велики противник немачког фашизма и велики  присталица српског фашизма“. То једино може да значи  да су српски фашисти они који су се борили против немачког фашизма.        

Испоставило се да су то што су написали чули од неких српских историчара,што се једино од њих и могло чути.Једино су у Србији Немци стрељали „сараднике окупатора“.И једино су „српске фашисте“ усташе живе спаљивале у Јасеновцу.

Постављање  камене књиге  у Белој Цркви на којој пише: “Никад више!“ велики је чин за Србију. Није чудо што ту књигу поставља Српска православна  црква, тај једини кров који има српски народ.Шабачка епархија и њен  епископ Лаврентије већ су чинили велике подвиге за помирење и спас Србије.          

КОЛИКО ЈЕ СТПИНАЦ СВЕТАЦ, ТОЛИКО ЈЕ ДРАЖА ФАШИСТА

Дакле, министар војни у Влади Краљевине Југославије, која је била у савезу са САД, Великом Британијом и СССР-ом, антифашистиком коалицијом, водио је, по другосрбијанцима, војску фашиста.

   На суђењу генералу Михаиловићу једна од најтежих оптужби било је писмо које је генерал Михаиловић наводно писао кардиналу Степинцу.Тада је то био најгори податак о оптуженом да се као велики заштитник Срба дописивао са једним србомрцем за каквог је тада важио хрватски кардинал. После седамдесет година то писмо би било највећа увреда за кардинала Степинца. Ко би могао рећи нешто горе о једном свецу него да је имао икакве везе са једним овејаним зликовцем и фашистом да  како  у наше време зову генерала Михаиловића,чешће и жешће него 1945.године? То је само један пример какву је ко политику водио и води.     

Поодавно су пред законом изједначена два покрета  отпора у Србији,али у стварности као да је све остало по старом.Као да су и„страни фактор“ и сви њени душмани увидели су да је Титов рецепт најбољи за Србију.

ПЕСНИКОВА ОПОМЕНА

 Уважени господине Бећковићу, некада се певало: “У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Играло коло под Видин, пусти ме, мајко, да видим“. Било нас је од Беле Крајине до Солуна. Сад нас је, од пописа 2002. до пописа 2011, мање 400 хиљада. Неки су, као да је рат, отишли ван земље, а неки под земљу. Хелдерлин је рекао да „оно што остаје, утемељују песници“. Као песник друге половине 20. и првих деценија 21. века, и то песник који није био равнодушан према судбини свог народа, можете ли нам рећи – зашто наш полом још увек траје?

Сажаљења је достојан народ који диже руку на себе. А ко диже руку на себе, дигао је и од себе. “Порода ни рода немао онај који се радује рату у самом народу своме.“ 

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у 100. броју „Геополитике“

  

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 децембар 2016 )