Јеросхимонах Димитриј Зографски: О јереси екуменизма и питањима везаним за њега (1)
уторак, 06 децембар 2016

  Јеросхимонах Димитриј Зографски (даље: јсм. Димитриј),  сабрат је бугарског манастира ЗОГРАФ на Светој Гори и члан Зографског манастирског савета.  Одлуком овог савета 2014 године послат је у метох овог манастира, смештен у ближој околини Софије, где и данас служи. Магистрирао је на Богословском факултету у Софији, 2011. године, са одличним успехом, као један од најбољих студената и награђен златном медаљом.

Јсм. Димитриј је плодан Православни писац, изразити представник Православне Свето-отачке и Светогорске традиције. Велики је борац за чистоту Православне вере, нарочито против јереси екуменизма, али и других облика застрањивања у ово време бременито одпадништвом. У Бугарској (али и све шире Православном васељеном), он је познат и омиљен аутор више Православних књига, студија, чланака и интервјуа.

Половином 2016. године били смо сведоци „великог“ и “светог“ „свеправославног“ сабора на острву Криту. Из објављених саборских докумената, а посебно из документа „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом “,  кристално јасно је да се ради о покушају да се спроведу идеје супротне Православној еклесиологији и да се озваничи и утврди сасвим откривен курс Православне Цркве према јереси екуменизма.

Ове узнемирујуће чињенице биле су узрок да се у бугарској Православној литератури појави једна посебно драгоцена  књига. Објављена је са циљем, по речима аутора, да укаже на залудност напора “православних” екумениста да замене учење Православне Цркве својим људским измишљотинама, одн. да пружи, за ово наше време, преко потребан допринос спречавању замене Богом датих нам Православних догмата и канона јеретичким конструкцијама екумениста.

Књига носи наслов “ СВЕПРАВОСЛАВНИ САБОР ИЗ 2016. г. И ЕКУМЕНИЗАМ, У СВЕТЛУ БИБЛИЈСКЕ БУДУЋНОСТИ, (интервјуи, разговори, расправе) “ и њен аутор је јсм. Димитриј Зографски (Издање: сајт Всемирното Православие, Софија ). Из ове књиге сајт БОРБА ЗА ВЕРУ, у неколико наставака, пренеће духовно корисне поуке јсм. Димитрија.

Иначе, тема екуменизма није нова за овог аутора. Његова предходна књига “Кратка апологија Православног хришћанства од замки екуменистичког синкретизма “ (Зографски манастир, Света Гора, 2014. г.), исцрпно обрађује покушаје последњих деценија да изворно Православље буде замењено путем тзв. “дијалога љубави“, или “покрета екуменизма“. На ову књигу стигли су најразличитији одзиви. Показало се да има људи који су имали битне тешкоће са разумевањем у књизи коришћеног богословског приступа и језика, и нису успели да схвате сложену тематику. Управо зато аутор је одлучио да у форми “обичног разговора” са “обичним човеком”, што доступнијим језиком, одговори на више основних богословских питања, везаних за тему екуменизма. Овај „обичан разговор“ послужио је и као основ за припрему наших првих прилога за представљање, обзиром на време у којем живимо, исповедничких дела јсм. Димитрија.

Обрадио и посрбио: брат Бодуш

Софија, Бугарска 2016. г.

+ + +

Прилог 1.

Јеросхимонах Димитриј Зографски

ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА

(Духовна размишљања и поуке, које даље наводимо, изнео је јсм. Димитрије током разговора са г. Николајем Николовим из Софије, 2014. г.; питања г. Николова садржана су у наслову одговора).

 

Како да разликујемо истину од лажи?

Изнад свега, човек треба да поседује дубоку тежњу према Истини. Јер, уколико немамо реалну наклоност и жеђ за њом, него, противно томе, водимо безбрижан живот и не трепери нам срце за њом, онда ништа нећемо разумети и, на крају крајева, пашћемо у заблуду. Ето због чега у Старом Завету пише: “И тражићете Ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“ (срв. Јер. 29:13; напомена: превод Библије до краја прилога - Ђура Даничић, Вук Караџић).  Веома су важне речи “свим срцем својим“.

Према томе, није могуће да човек хладног срца и расејаног ума, оптерећен безначајним стварима, и који нема искрену, огњену жељу за истином - да је и нађе. Зато понављам: човек може да се не заблуди само у једном јединственом случају - када истину тражи “свим срцем својим“.

Обратите пажњу шта говори Господ Исус Христос Јудејима: “И познаћете истину, и истина ће вас избавити“ (Јован 8:32). А ови Господу одговарају: “Шта значи 'избавити' ? И без тога ми нисмо никоме робовали“. Само што им Христос не говори за обичне, свакодневне животне истине, него управо за ту једину и спасавајућу истину, која од Бога долази. Божја истина нас избавља, одн. чини нас слободним. Живећи изван истине Божје, човек се налази у стању заблуде и робује својим страстима и греховима.

Са друге стране, истина је да нас Бог никада неће оставити без Свога Промисла, али и ми морамо да гајимо  истинску тежњу према Њему. Иначе ћемо пасти у заблуду.

      

КАКО ЦРКВА ГОВОРИ О ЕКУМЕНИЗМУ

Када говоримо о гласу Христове Цркве неопходно је да на самом почетку истакнемо једну историјски неспорну чињеницу. Од настанка Цркве па све до данас, постојали су и сада постоје на разним нивоима црквене јерархије, високи па и највиши служитељи Цркве, који говоре или су говорили изопачено: према томе, овакви не представљају глас изворне Христове Цркве.

На сличне непријатне и жалосне појаве је упозоравао још Апостол Павле пре 2000 година, који јасно говори, да ће чак и међу епископима и презвитерима бити људи, који ће говорити изопачено и који ће за собом имати ученике. Управо за овакве лажучитеље и Сам Господ каже: “а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти “ (Мат. 15:14).

Обзиром на речено, проблем је у томе како да препознајемо глас истинске Христове Цркве, који се нажалост данас јако слабо чује и није у потребној мери одлучан, како је то био у прошлости, на пример у време Васељенских Сабора и великих Светих Отаца. И управо ово је и темељни узрок, који нас сада подстиче да гласно и јасно одређено говоримо у име Христове Цркве, која је вечни ступ и тврђа истине (1. Тим. 3:15).

Е, а сада, зашто је било потребно да наш одговор започнемо тврдњом да постоје служитељи Цркве који говоре једно, и други који о истом говоре друго, а ипак - истина је само једна?! Проблем у томе што највише постављени служитељи Цркве, нарочито последњи патријарси Константинопоља, очигледно мењају Свето Предање Цркве. Ово, разуме се, није нешто што се по први пут догађа тек у 20. или 21. веку. Ето, Несторије, који је такође био патријарх константинопољски и живео у 5. веку, био је не само јеретик, него и јересијарх (т.ј. предводник јереси). Аријани, монофизити и монотелити били су не само обични људи, већ и више њих патријарси.

Тако, рецимо, св. Максим Исповедник, живео у 7. веку, при крају свог живота, није био у црквеном општењу нити са једним од њему савремених главешина цркве. Патријарха јеретика - иконобораца, било је и током 8. и 9. века, и овакви су били, пре свега, патријарси Константинопоља. Такође и Лионска унија са римокатолицима 1274. г., и Флорентинска унија 1439. г., биле су закључене или подржане од патријарха-унијата из Константинопоља.

А опет папа римски, који је некада био први по части међу Православним црквеним главешинама, након 1054. г. заправо се показао и као упоран предводник јереси. Он је такав све до данас.

Титуле “патријарх“ или “митрополит“ су висока духовна звања али, без обзира на то, оне саме по себи не гарантују  непогрешивост.  Односно, човек може да је патријарх, али и поред тога да је у заблуди. И тачно на овом месту настају трагедије: јер, обзиром на углед и утицај свог највишег положаја, патријарх би требало да је најдуховнији учитељ и најблагодатнији носитељ Истине. И када такав човек почне да говори изопачено, настаје огроман ризик за оне који га следе да се нађу одељени од истине.

Питате ме како Црква говори о екуменизму? Ето, наша Бугарска Православна Црква, 1998. године, изашла је из екуменистичког покрета и из Светског савета цркава,  тако што је изричито навела да у том Савету види неправду. И ово је био, слава Богу, један исповеднички чин против екуменизма. Али паралелно са овим виђамо да и сада постоје бугарски митрополити, свештеници и богослови, који настављају да посећују екуменистичке сусрете, говоре и делују екуменистички, хвале пређашње активисте овог покрета. Опште речено, они говоре изопачено, и чак бих рекао, много изопачено.

Али најгори пример у овом погледу даје садашњи константинопољски патријарх Вартоломеј, који откривено објављује да је анатема скинута са римокатолика 1965. године, и да се сви ми крећемо ка пуном евхаристијском општењу! Притом прећуткује оно најважније - да римокатолици најпре треба да се покају за своје јереси, и да се врате вери какву смо имали до пре 1000 година. Ми треба да имамо општење  у оној Истини, коју нам је оставио Христос, и којој су нас научили Свети Апостоли и Свети Оци.

 А какав аманет оставља, пре 1000 година, свети Јован Рилски Чудотворац (записан у његовом делу “Завет“), Православном бугарском народу и његовим ученицима: “Пре свега пазите веру, која нам је дата од Апостола и од Светих отаца, пазите је непромењеном!“ А Свети Јован Рилски међу Светим Оцима никако није усамљен. А и много Отаца последњих времена, као нпр. св. Анатолиј Оптински (+1922), кажу да је у последњем времену најважније да очувамо Православну веру. Чак се и истиче да ће нам за спасење, и без икаквих других врлина, бити довољно само да очувамо свету Православну веру!

Помислите шта значе речи Господове: Али Син човечији, кад дође хоће ли наћи веру на земљи?“ ( Лука, 18:8 ). Међутим, данас, много њих олако и површно говоре: “ја сам верујући“ , или “ми смо верујући“. И екуменисти, користећи ово, кажу: “Ето зашто сви ми треба да се ујединимо“. Могуће је да се надају да ће на овај начин хришћанска вера да ојача и процвета. Али интересантно је зашто тада Господ каже да: “... кад дође хоће ли наћи веру на земљи? “.

Која вера је у питању? Коју веру Он жели да нађе? Бог жели да затекне тачно ону веру коју је Он и оставио. И сада, разумете ли огромну противречност  између савремених екумениста, који већ цео свет заливају некаквом замагљеном “општехришћанском“ вером, и тужним речима Господњим, Који говори да “... кад дође хоће ли наћи веру на земљи?!“

Управо Православна је вера, коју је Христос оставио и која је изнедрила такве свеце као што су св. Седмочисленици, св. Јован Рилски Чудотвоац, наших Зографских 26 Преподобномученика, Св. Георгија Победоносца, Св. Димитрија Мироточивог... Православна је вера, коју је Он оставио и која очигледно рађа људе за вечност.  Ова вера не ствара неке пролазне, брзо исчезавајуће појаве, звезде светске славе, него искључиво људе за вечност. И тачно ову веру ми треба да чувамо.  Овде је и место да истакнемо оно што су понављали Свети Оци: само у Православној Цркви је спасење.  У свим осталим заједницама, како год се оне звале, нема спасења.

Наставиће се...

Софија, Бзгарска, дец. 2016.г.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 06 децембар 2016 )