Светозар Поштић: Кратко размишљање о односу науке и вере у модерном свету
четвртак, 15 децембар 2016

 Може се слободно рећи да је наука у последњих неколико деценија постала неприкосновена религија у западном свету. Када научници нешто тврде, то се сматра врло озбиљним. Чак и хришћански верници, када, рецимо, прочитају вест о научном доказу да кад се неко прекрсти, то има позитиван утицај на тело, или да псовка квари воду и све што садржи воду, а молитва је одржава здравом, то их оснажује у вери.

Kада доказујемо постојање душе и њен загробни живот, најозбиљнији аргументи чине се они научни, рецимо да тело после смрти изгуби на тежини. Од када су људи, током ренесансне бојажљиво, а до краја деветнаестог века потпуно, почели разум да цене више од вере, и избацили интиуцију као безвредну способност, постојање неког бића или појаве искључиво се утврђује материјалним доказима, експериментима и на основу заједничког искуства.

Као што је познато, неки славни научници били су врло религиозни. Знамо да је Исак Њутн написао више теолошких него научних расправа. Алберт Ајнштајн је више пута потврдио своју веру у Бога. Али они, прво, нису били православни, а хришћанство је на Западу почело да се квари и пре 1053. године, и, друго, ти научници су науку потпуно одвојили од вере, као што би ми, рецимо, црквени живот одвојили од нашег хобија, прављења цветних колажа или макета авиона. У суштини, међутим, научни поглед на свет дијаметрално је супротан хришћанском јер узима пројаву Божије воље у свету као полазну тачку у изучавању узрока неке појаве, уместо обратног приступа. Наука је заинтересована за детаље и механизме функционисања Божије творевине, а не за спајање за извором и творцем живота, које након тог сједињења благодаћу открива све оно чиме се наука бави и чему од својих почетака тежи.

Верници често кажу да се постојање Бога не може рационално доказати, као што су то чинили схоластичари, на пример, јер се оно не може схватити разумом, већ срцем. Али, шта ако је постојање Бога већ научно доказано? Нажалост, то не доприноси човековом увиду у суштину света и његовог места у њему, јер он, чак ни након експеримената који то непосредно доказују, не доводи у питање Божију свеприсутност. Како иначе објаснити, рецимо, закључак твораца документарног филма "Хипотеза симулације" (The Simulation Hypothesis, 2015), који, из угла хришћанина, чак и присталице било које друге религије, очигледно наводи на закључак о беспоговорном постојању Бога. Решење за ову мистичну загонетку они виде у чињеници да живимо у "виртуалном свету". Експеримент из 1999. "Квантни брисач са одложеним избором", који је у центру пажње тог филма, објашњава да природа фотона који пролазе кроз двоструки прорез зависи искључиво од тога да ли их неко посматра или не. Ако их нико не посматра, они имају особине таласа, а ако их посматра, оне добијају све особине честица. Природа фотона не само да се мења у оном тренутку када неко почне да их гледа, него се она мења чак и уназад у времену, до тренутка када су пуштени, без обзира што их до тог тренутка нико није посматрао.

Овај научни експеримент без сумње даје одговор не само да стару филозофску загонетку да "дрво које падне у шуми не направи звук ако нема ко да га чује," већ и на то да ли  све зависи од нашег учешћа у догађају. Чињеница да чак и прошлост може да се промени у зависности од догађаја у садашњости показује не само Божију неограниченост временом и простором, него и, рецимо, како се тешки греси из прошлости могу опростити на основу садашњег покајања, скоро као да никада нису ни учињени. Творци документарног филма, међутим, све постављају у контекст материјалног и идеалистичког погледа на свет, и овиме потврђују да Платонове идеје или форме стварно постоје. То је наравно тачно, али чињеницу да живимо у "свету компјутерске симулације" они не доводе у везу са оним који тај свет одређује и води. Резултат овог чувеног експеримента њима служи само као повод да свет у коме живимо представе на мистериозан начин и учине га занимљивијим. О научницима да и не говоримо. Они последице открића квантне механике на свет у коме живимо ни не покушавају да објасне из угла философије или религије, већ у њима само виде нове могућности за прављење, на пример, квантних компјутера, остваривање давнашњег сна о телепортацији и слично. Ми беспрекидно откривамо нешто ново о свету у коме живимо -- углавном резонују научници -- и нормално је да нека од тих открића буду неочекивана. Чињеница да ће нека нова открића побити ранија само доприноси релативности наше представе о стварности.

Православни, хришћанима, наравно, нису потребни докази о постојању Бога. На крају крајева, они после оваквих филмова неће чак ни имати сатисфакцију да виде како неверници резултате нових опита виде у истом светлу. Па ипак, присуствовати томе како Бог све више открива начин на који делује у својој творевини још једном сведочи о величини његовог светог промисла.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 децембар 2016 )