Морална начела и правила привређивања
субота, 17 децембар 2016

 УМЕСТО УВОДА

Наш јадни народ, вођен од утварних вођа у понор, већ четврт века грца у крвавом „периферијском капитализму“, који с човеком поступа као са скотом. А није морало, нити мора бити тако. Могуће је привређивање на хришћанској основи.  Овај текст сам превео још пре пет година, и сматрам да би он и данас могао и морао бити основа нашег размишљања о привреди.

+ + +

Усвојено на завршном пленарном заседању Осмог Светског руског народног сабора, одржаном у Гостинском комплексу „Даниловски“, 4. фебруара 2004. године                  

Овај збир моралних принципа и правила нуди се н добровољно усвајање руководиоцима предузећа и трговачких фирми, предузетницима и њиховим друштвима, синдикатима и свим другим учесницима економских процеса, међу којима су и државни органи и друштвене организације, које имају везе са привредом. Овај документ не понавља параграфе већ постојећих односних закона. Он се не бави ни техничком конкретизацијом економских односа, која је регулисана путем нарочитих државних установа и професионалних удружења.Ниже формулисана морална начела и правила заснивају се на десет Божјих заповести, као и на искуству заснованом на рецепцији истих у хришћанству и другим религијама, тредиционалним у Русији. Реч је надасве о тезама које проистичу из заповести Божјих схваћених у ширем смислу, као и из многовековног религиозно-моралног наслеђа, у чијем оквиру се налази и оно руско.Овај збир моралних начела и правила описује идеални модел привређивања, који сада не постоји, али чијем остварењу треба и мора да се стреми свакодневно. Могуће  је да стварност задуго неће одговарати датом документу. Али се не може унепред рећи да је циљ  кретања ка остварењу истог недостижан,  јер стремећи чистој савести и достојанственом животу човек може да корача и најтежим путевима, чак и ако се ствар тиче тако сложене области људског постојања каква је привреда.                                               

1. НЕ ЗАБОРАВЉАЈУЋИ НА ХЛЕБ НАСУШНИ, МОРАМО ПАМТИТИ И ДУХОВНИ СМИСАО ЖИВОТА. НЕ ЗАБОРАВЉАЈУЋИ ЛИЧНО ДОБРО, МОРАМО СЕ БРИНУТИ И О ДОБРУ БЛИЖЊЕГА, ДОБРУ ДРУШТВА И ДОБРУ ОТАЏБИНЕ.    

У историји Русије било је разноликих приступа питању о приоритету материјалног или духовног, личних или заједничких интереса. Духовни идеал је много пута жртвован зарад утилитарних интереса, и обратно. У извесним периодима друштвено је стављано изнад личног,а у другим лично изнад друштвеног.Тај проблем био је у средишту пажње расправе између „јосифоваца“ и „нестицатеља“, западњака и словенофила, друштвених делатника постсовјестког периода. Па ипак, сама чињеница да је таква дискусија постојала доказује да су лична и заједничка корист, духовно и материјално, неодузмљиви делови људског постојања.Управо због тога не сме се занемаривати ни духовни идеал, нити пак стремљење ка материјалном добру, нити корист ближњега и друштвене заједнице.

У историји, руска духовно-морална традиција углавном се окретала приоритету духовног над материјалним, идеалу саможртвовања личности ради добра народа. Међутим, крајности таквог избора често су водиле до страшних трагедија.Сећајући се тога, морамо да саздамо такав економски поредак, који ће моћи да складно оствари како духовна стремљења, тако и материјалне интересе личности и друштва. Таква хармонизација, као што показује историјско искуство, бива поспешивана правилима заснованим на библијским начелима.                 

2.БОГАТСТВО НИЈЕ ЦИЉ СЕБИ САМОМ. ОНО МОРА ДА СЛУЖИ ИЗГРАДЊИ ЖИВОТА КОЈИ ЈЕ ДОСТОЈАН ЧОВЕКА И НАРОДА.                                       

Култ богатства и моралност код човека су неспојиви. Однос према богатству као према идолу неизбежно разара економску и правну културу, рађа неправду приликом расподеле  плодова рада, социјални „рат свију против свакога“.Богаћење ради богаћења води у ћорсокак и личност, и посао, и националну економију.

Богатство само по себи није ни благослов, ни казна. То је пре свега испит и одговорност. За моралног човека имовина није само средство за стицање користи, него и средство за служење идеалима добра и правде.

Имовина даје максимум управо онда када се користи ефикасно, а када се плодови њеног коришћења расподељују правично и одговорно, када се „улажу“ у стабилност друштва. Ако човек стиче материјална богатства искључиво за себе, своју породицу, своју социјалну групу, при томе занемарујући интересе других, - он крши морални закон и губи много у економском смислу. Што је већа имовина, то је већа власт човека над другим људима. Зато употреба имовине у области привређивања не сме да има уско-егоистички карактер, нити да противуречи општем интересу.

Поштено привређивање искључује богаћење на штету друштва. Благостање предузетника  и трудбеника  чисте савести            мора да одговара њиховом радном залагању, мора да буде последица стварања, брижљиве употребе и коришћење истог зарад увећања друштвено корисних добара.Дужност имућног човека  је да људима чини добро, не рачунајући увек притом на друштвено признање. И предузетник и држава морају, кад доносе економске одлуке, да полазе од начела праведности. Ниво потрошње и стандарди квалитета живљења морају да буду разумни и умерени, с обзиром на стање средине која нас окружује.             Новац  је само средство за постизање постављеног циља. Он мора да се стално креће и обрће. Прави посао, који обузима целог човека, то је истинско богатство предузетника. Одсуство култа новца човека ослобађа, чини га унутарње слободним.

Човеково сиромаштво или богатство сами по себи не говоре о човековој моралности или аморалности. Сиромах, који своје способности траћи  бескорисно или их користи за себичне циљеве, није мање неморалан од богаташа који одбија да део прихода жртвује за добро заједнице. Сиромаштво је испит, као и богатство. Сиромашан човек мора да се понаша достојанствено, да стреми ефективном раду, да подиже ниво своје професионалности, да би изашао из стања сиромаштва. Држава,друштво и бизнис морају му у томе помоћи.

3. КУЛТУРА ПОСЛОВНИХ ОДНОСА И ВЕРНОСТ ЗАДАТОЈ РЕЧИ ПОМАЖУ ДА БОЉИ ПОСТАНУ КАКО ЧОВЕК, ТАКО И ПРИВРЕДА.

Пословни односи морају да се граде на уважавању права и законитих интереса оних који у њима учествују. У привређивању се морају комбиновати начела праведности и ефикасности. Пошто има власт над материјалним средствима и људима, послодавац (и држава као послодавац), мора да осећа одговорност за донете економске  одлуке , за поступке својих запослених и за последице тих поступака.          

Часност и професионализам у односу према клијенту и пословном партнеру помажу задобијању поверења и оснажују привредни положај предузећа, док га „непоштена игра“ осуђује на неизбежну пропаст. Поштовање усмених и писмених договора темељ је складних односа у привреди. Насупрот томе, неизвршавање обавеза доводи до снижавања ауторитета пословног сталежа, као и ауторитета целе земље. Друштво мора да осуђује такву врсту понашања. Форме осуде могу бити разнолике (одбијање личног општења, јавни бојкот, искључивање из професионалних организација.) Таква правила треба примењивати и према несавесним радницима, који не извршавају оно што је предвиђено уговором о раду. Предузеће је кадро да успе само ако се унутар колектива поштују узајамно договорене обавезе.  

На радном месту и у пословним односима су недопустиви такви пороци какви су псовање, непристојно понашање према особама супротног пола, туча, пијанство, фамилијарност.

Не сме се користити углед своје фирме ради достизања личних циљева, стицање личне користи на штету заједничког пословања.          

Обмањивање купца у области услуга и трговине води губитку поверења и неретко банкроту предузећа. Просташтво, лењост, непажња и неокретност радника који долази у додир с клијентом истога одбија  и наноси штету пословању. Морално понашање у области привреде стога се изражава и учтивошћу и коректношћу, самоконтролом у свакој ситуацији, уважавањем туђег мишљења, чак и ако је оно погрешно. Није случајно у Русији главна крилатица пословних људи била:“Добит изнад свега, али част изнад добити“. Пословна репутација је дугорочна актива. Она се тешко стиче, а лако губи.        

4. ЧОВЕК НИЈЕ „МЕХАНИЗАМ У СТАЛНОМ ПОГОНУ“. ЊЕМУ ЈЕ НЕОПХОДНО ВРЕМЕ ЗА ОДМОР, ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ, ЗА СТВАРАЛАЧКИ РАЗВОЈ. 

Сталан једноличлан посао, макар био и интелектуални, духовно сиромаши човека и води га деградацији. Ништа не може да оправда онемогућавање права човека на законско време за одмарање, слободне дане и  годишњи одмор какав доликује. Уз то, човек мора да има право да мења сфере и видове своје делатности.

Предузетници, власти и друштво морају да се старају о интелектуалном, духовном и физичком развоју сваке личности. Материјални и финансијски  капитал данас је немогуће створити, али ни задржати, без интелектуалног капитала – добровољног прилога који човек прилаже кроз  своје способности, знања и умења. Њему морају бити доступна знања и ризнице културе, могућност да се оствари путем образовања, научне и стваралачке делатности. Коришћење дела радног времена на то стоструко ће се исплатити. Далековиди послодавац бринуће се и о одмору запослених који помаже њиховом развоју. Јер  личност чији су потенцијал и таленти свестрано развијени доноси максималну корист како друштву у целини, тако и конкрентом послу у области привређивања.

5. ДРЖАВА, ДРУШТВО И БИЗНИС МОРАЈУ ДА СЕ ЗАЈЕДНИЧКИ СТАРАЈУ О ДОСТОЈАНСТВЕНОМ ЖИВОТУ ЗАПОСЛЕНИХ, А НАРОЧИТО ОНИХ КОЈИ НЕ МОГУ СЕБИ ДА ЗАРАДЕ ЗА ХЛЕБ. ПРИВРЕЂИВАЊЕ ЈЕ СОЦИЈАЛНО ОДГОВОРНА ДЕЛАТНОСТ.     

Национална економија се самоурушава без ефикасних мера социјалне заштите. Радник који нема перспективу да заради достојну пензију, лишен приступа образовању, медицинским услугама, социјалном осигурању – никад неће радити с радошћу и задовољством. Одуство социјалне обезбеђености ће га приморавати да тражи могућности допунске зараде са стране, што негативно утиче на ниво његове професионалности.Циљ рада таквог запосленог је социјално преживљавање, а не свесно и целисходно стваралаштво. За њега је губитак радне способности губитак свега. Насупрот  томе, човекова сигурност у сутрашњицу је претпоставка за професионални развој, и омогућава да се изгради дугорочна стратегија развоја предузећа.

Радницима предузећа мора бити омогућено да одговорно учестувују у управљању истим, у складу с њиховим професионалним нивоом и образовањем, да би могли да се осете као партнери који саучествују у судбини заједничког посла.

Послодавац (и држава као послодавац) мора да сноси јавну одговорност за своје учешће у програмима социјалног и пензијског осигурања. На држави лежи одговорност за очување живота, здравља и људског достојанства старијих људи, инвалида, сироте деце. Она не само да је дужна да помаже неспособнима за рад, него мора да ствара и услове за дела милосрђа која  чине предузећа, религиозне и друштвене организације, појединци. Степен благостања друштва непосредно зависи од његовог односа према неспособнима за рад и старима. Издвајање дела прихода за помоћ старима и болеснима, инвалдима и сиротој деци мора бити норма за свако рентабилно предузеће, као и за сваког добростојећег запосленог, као и најамног радника.    

Предузећа су позвана да посебну пажњу посвете пензионерима и инвалидима, који су свој труд уложили у развој истих. Када послодавац признаје садашње и прошле радне заслуге својих запослених то мири прошлост и будућност, и оснажује успех његовог посла.

6. РАД НЕ СМЕ ДА УБИЈА И САКАТИ ЧОВЕКА

 Стварање достојних услова рада, строго поштовање правила безбедности у производњи – то је област повишене одговорности послодавца, под којим се подразумева и држава. Међутим, и радник је дужан да се одговорно односи према захтевима безбедности, да не допушта немар и пијанчење, поготову кад је у питању рад с опасним техничким средствима. Он мора да схвати да својом неодговорношћу угрожава живот и здравље других људи.

 Рад је за најамног радника основни извор средстава за живот. Зато  неоснована отпуштања, ниска цена рада, неправовремена и непотпуна исплата зараде доводе запосленог на извицу егзистенције. Насупрот томе, брижљив однос послодавца према раду, здрављу и животу ближњега доносе добро како њему, тако и радницима. Послодавци се морају одрећи од противзаконитих метода вођења послова уз употребу насиља и претње силом. Стемљење ка успеху по било коју цену, презир према туђем животу и здрављу – грешно је и злочиначко.

7. ПОЛИТИЧКА ВЛАСТ И ВЛАСТ ЕКОНОМСКА МОРАЈУ БИТИ ОДВОЈЕНИ. УЧЕШЋЕ БИЗНИСА У ПОЛИТИЦИ И ЊЕГОВ УТИЦАЈ НА ЈАВНО МНЕЊЕ МОЖЕ БИТИ САМО ЈАВНО И ОТВОРЕНО.                   

Сва помоћ бизниса упућена политичким партијама, друштвеним организацијама, средствима масовног информисања мора бити општепозната и проверљива. Тајна помоћ те врсте треба да се подвргне јавној осуди. Приватна средства јавног информисања морају отворено да обавештавају о изворима, обиму и трошењу својих средстава. Производне и предузетничке структуре, које припадају држави, не смеју да имају политичке фаворите.            

У ЕКОНОМИЈИ НЕМА МЕСТА ЗА КОРУПЦИОНАШЕ И ДРУГЕ ВРСТЕ КРИМИНАЛАЦА.                       

Недопустиво је незаконито увлачење органа државне власти у конкурентску борбу и решавање економских спорова. Бизнис своје интересе пред влашћу мора да брани законитим средствима, отвореним за друштвену контролу.        

Лица и структуре криви за тешка криминална дела , нарочито она повезана  с корупцијом, морају постати неприхватљиви као пословни партнери и припадници предузетничке заједнице.Морално одговорни бизнис не може имати ничег заједничког са таквим појавама какве су трговина људима, проституција, порнографија, медицинско и духовно шарлатанство, незаконита трговина оружјем и наркотицима, политички и религиозни екстремизам.

8. ПРИСВАЈАЈУЋИ ТУЂУ ИМОВИНУ, ПРЕНЕБРЕГАВАЈУЋИ ЗАЈЕДНИЧКУ ИМОВИНУ, НЕ ПЛАЋАЈУЋИ ПОСАО РАДНИКУ, ОБМАЊУЈУЋИ ПАРТНЕРА, ЧОВЕК КРШИ МОРАЛНИ ЗАКОН, ШТЕТИ ДРУШТВУ И САМОМ СЕБИ.                                                                     

Држава, предузетник, радник и било који грађанин морају пажљиво да се односе према заједничкој и свакој другој имовини. Навика да се олако краде од државе, суседа или колектива, да се штети њиховој имовини мора бити осуђена и протерана из нашег живота. Онај ко из заједничког или туђег џепа краде мора бити изложен јавној срамоти. Отимање од партнера у бизнису , узимање истом  уговореног дела заједничке добити – мора постати познато свима и мора да доведе до санкција  заједнице предузетника. Једна од форми отимања је неправедна расподела плодова рада између партнера и радника. Друштво се не сме делити на супербогате и крајње бедне.           

Производња и сви други видови привређивања не смеју да наносе непоправљиву штету природи, која није својина само људи који данас живе на Земљи, него  и заједничко наслеђе  будућих поколења. Они природни ресурси који су човеку сада потребни, али који се не могу обновити у будућности, морају се користити са прорачуном на много столећа унапред и по могућности бити замењени обновљивим  ресурсима. Еколошка страна делатности свих привредних субјеката мора бити видљива за душтво, и отворена за друштвену контролу. Учешће у пројектима усмереним на заштиту животне средине, увођење ресурсочуварних и незагађујућих технологија најважнији је задатак сталежа предузетника.

Предузетник мора да буде свестан да неплаћање пореза одређених по закону јесте отимање од сиротиње, стараца, инвалида и других најнезаштићенијих. Давање у виду пореза дела својих прихода за друштвене потребе мора да се претвори из тешке обавезе, која се извршава невољно, а некад се чак ни не извршава, у уважавани чин, који је достојан друштвене захвалности. Скривање прихода и незаконито пребацивање капитала у иностранство исто је што и поткрадање сопствених земљака.      

Своје раднике поткрадају и они који им не исплаћују плате какве заслужују, чиме људе осуђују на беду и огорченост, лишавајући их радости у раду. Када се одређује размера награде за рад и онај део прихода који иде на плате, треба се руководити начелом праведности, не гледајући стандарде тешке прошлости ни примере најсиромашнијих земаља. Не сме се злоупотребљавати очајање људи који пристају на ниску плату ради насушног хлеба.                         

Рад се не сме плаћати испод минимума неопходног за живот. Он мора бити плаћен тако да омогућава човеку не само да се квалитетно храни, него и да може да набави робу неопходну за свакодневну егзистенцију, да гаји децу, да себи обезбеди становање.Они који људима не исплаћују плату, или редовно касне , држећи је на нивоу испод животног минимума-  заслужују друштвену осуду.

Држава која живи од народних средстава мора сразмерно да одређује свој удео у друштвеном богатству. Неоптерећујући порези једна су од основа ефикасне и моралне економије, у чијем оквиру грађани могу да , без сувишних напора, плаћају држави дажбине.

9.У КОНКУРЕНТСКОЈ БОРБИ СЕ НЕ СМЕЈУ КОРИСТИТИ ЛАЖИ И УВРЕДЕ, НИТИ КОРИСТИТИ ПОРОЦИ И ИНСТИНКТИ

Конкуренција је један од покретача економије. Монополизам је исто што и конзервација и заосталост. Резулати савесне конкуренције служе интересима друштва, доводе његове чланове у једнаке услове, дају им право избора. Конкуренција је достојна и морално оправдана, ако не разара пословне односе.                 

Најпоузданији пословни партнер је онај који је уверен у примерност свог колеге. Што је веће поверење у твој посао, то брже расте доходак. Часност је инвестирање у будућност. Приликом конкурентске борбе не треба се служити морално недопустивим средствима. На пример, предузетник не сме да јавно вређа конкуренцију, нити да шири очито лажну или непроверену иформацију о својим пословним партнерима.   

Реклама, која садржи отворену обману, која експлоатише полни нагон, подстиче човека на пијанство и пушење, користи душевну незрелост деце и омладине  - мора се сматрати неморалном и заједница предузетника је не сме подржавати. У реклами се не смеју  вређати религиозна и национална осећања људи.

10. МОРА СЕ УВАЖАВАТИ УСТАНОВА СВОЈИНЕ, ПРАВО ДА СЕ ПОСЕДУЈЕ И УПРАВЉА ИМОВИНОМ. НЕМОРАЛНО ЈЕ ЗАВИДЕТИ БЛИЖЊЕМ НА ЊЕГОВОМ БЛАГОСТАЊУ, КАО И НАСРТАТИ НА ЊЕГОВУ ИМОВИНУ.

Неосновано одузимање имовине подрива економску стабилност и руши поверење људи у правду. Национализација приватне својине морално је оправдана само онда кад њено коришћење очито иде насупрот интереса друштва, када угрожава безбедност и живот људи. У било ком случају одузимање имовине мора се спроводити строго по закону и под условом праведне надокнаде. То се подједнако односи и на процесе отуђивања државне и друштвене имовине. Незаконито присвајање исте по правилу бива праћено разарањем националне економије и страдањем милиона људи.

Приватизација није циљ самој себи. Морално је оправдана она  предаја друштвене своијине у приватне руке која доводи до реалног побољшања квалитета робе и услуга, снижавања цена, ојачања привреде, изградње динамичног, праведног друштва које се хармонично развија.

Незаконита прерасподела имовине је увек злочин према друштву и кршење моралног закона. Појединац који је обманом дошао до имовине нема морално и јуридичко право да се назива сопствеником. У таквом случају држава је позвана да васпостави правду, у складу са законом и моралном дужношћу.

                                                                           -----                                                                               СТАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ НЕПОСРЕДНО ЗАВИСИ ОД ДУХОВНОГ И МОРАЛНОГ СТАЊА ЛИЧНОСТИ. САМО ЧОВЕК ДОБРА СРЦА И ЧИСТА УМА, ДУХОВНО ЗРЕО , ТРУДОЉУБИВ И ОДГОВОРАН – МОЖЕ СЕБЕ ДА ОБЕЗБЕДИ, ДОНОСЕЋИ КОРИСТ СВОЈИМ БЛИЖЊИМА И СВОМЕ НАРОДУ. НЕКА ТАКО БУДЕ У РУСИЈИ, КОЈА ЈЕ СТУПИЛА У 21. ВЕК.

   Са руског превео: Владимир Димитријевић    

НАПОМЕНА УЗ ОВАЈ ПРЕВОД

Руска Православна Црква је, почетком 21. века, објавила низ друштвено значајних докумената, која разрађују основне поставке њене социјалне доктрине, усвојене на свечаном Архијерејском Сабору 2000. године у Храму Христа Спаситеља у Москви. Међу њима је од нарочитог значаја документ о људским правима и слободама, који су „Двери“ објавиле у свом часопису, у броју посвећеном породици. Пред читаоцима је сада текст о моралним основама привређивања, који није званичан документ Руске Цркве, али га је усвојио Руски светски народни сабор 2004. године – а то је организација коју подржава управо Црква. Циљ овог мудрог и одмереног текста  је да понуди хришћански идеал привређивања које неће штетити ни појединцу, ни заједници, него ће допринети хармоничном развоју личности и друштва. Да се овај документ у Русији схвата озбиљно, доказ је конференција за штампу Клуба православних предузетника, основаног 1996. године. Конференција одржана у прес клубу РИА Новости 9. фебруара 2011, под насловом „Дошло је време патриотизма. Јосифовски пројекат основних вредности модернизације“.На конференцији су говорили председник клуба, директор Института за економску стратегију и академик Руске академије економских наука, Александар Иванович Агејев, као и секретар клуба,  у исти мах и секретар Савета „Економија и етика“ при Патријарху московском и све Русије, Павел Александрович Шашкин. Обојица су истакли да је циљ Клуба православних предузетника очување свих вредних традиција привредног живота како предреволуционарне Русије, тако и Русије совјетске епохе. Један од приоритетних задатака Клуба, који је благословио и патријарх Кирил, јесте развој савременог стандарда социјалне и духовне одговорности бизниса , на основи новог међународног стандарда ИСО 26000 и традиција Светог Јосифа Волоцког, угледног руског свеца из доба Московске Русије,који је сматрао да руски манастири морају имати и имања и монахе – трудбенике, да би могли да помажу друштву и свима потребитима. Представници Клуба већ воде преговоре са парламентарним партијама ради усвајања основног кодекса социјално одговорне привреде, али на ДОБРОВОЉНОЈ БАЗИ.  Савет „Економија и етика“ при Московском патријарху  је објавио „Јосифовски манифест“ под насловом „Социјални патриотизам. Идејна платформа руског препорода“.  Циљ пројекта је „консолидација око вредности руске цивлизације и лидера кадрих да , ослањајући се на те вредности,чврстом руком Русију воде напред, до историјске победе“. Основне вредности које православни предузетници нуде су ВЕРА, РОДИНА, СЛОБОДА, ПРАВДА И СОЛИДАРНОСТ, а мото покрета би могао бити исказ да „У ЗДРАВОМ ДРУШТВУ СОЦИЈАЛНА ТРАДИЦИЈА И ПОЛИТИКА ОДРЕЂУЈУ ЕКОНОМИЈУ, А НЕ ОБРАТНО“.

Шта би Срби овоме могли да додају? По мишљењу преводиоца овог документа, довољно би било сетити се „средњег система Владике Николаја, и , ослањајући се на овај документ и речи нашег  Новог Златоуста, кренути ка моралном препороду који би значио и препород економије. Прегаоцу Бог даје махове, каже Његош. Време је за размах!