Ђе се као закони спроводе,
И цијене људске се слободе.
Да манастир Морача се топи,
То изгледа ваља и Европи.
Да га водом потопе због бране,
У језеро њега да сахране,
Да не звоне звона манастира,
Да у њега не буде пастира,
Да у њега не долазе овце,
Но из бране да извлаче новце,
Да се благо на гомиле слаже,
То је неком од светиње драже.
Да је ледна вода над звоником,
Да ли ће се обратити иком,
Овај народ смушени и луди,
Те се свему што догоди ћуди,
А не диже ка Господу гласе,
Бог да дође и да људе спасе,
Ове наше посматрам пастире,
Шта год буде са тиме се мире,
Па ће као цркву Грачаницу,
Да потопе у ону тамницу,
У то ледно језеро без душе,
И о Божији да се закон глуше,
И да гнијев призивају Бога,
На страдање рода хришћанскога.
Бог убио те безумне људе,
Који да се потопе је труде,
Зар светињу што државу брани,
У језеро ледно да сахрани,
Зар да свету литурђију поју,
У локале у државу моју,
Да манастир томе намјењени,
Неки локал брана замијени.
Видјели су како сви су прошли,
Што манастир потопише прошли,
У Ваљево Грачаницу свету,
Зар то има иђе на свијету,
Да се цркве потапају старе,
Да добију проклете се паре.
Шта ће паре страдалима горе,
Кад их Господ ко папир изгоре,
А они се сломише на суду,
Потапање би им узалуду,
Јер сви они земљу пољубише,
И животе своје погубише.
Шта ће сад им проклети животи,
Кад се свако од њих осрамоти,
Не чините и не скрнавите,
И немојте да брану правите,
То је брана што одбија Бога,
И спасење рода хришћанскога,
У памет се браћо моја мила,
То би права трагедија била,
Да још један манастир потоне,
И да звона његова не звоне.
Бојан Горановић
Никшић