Миодраг Лукић: Аутошовинизам Душана Гојкова
субота, 24 децембар 2016
          Имам навику да своја електронска писма потпишем, умјесто именом и презименом, реченицом из неког мог књижевног дјела, а у последњих неколико дана умјесто потписа користим моју једину пјесму. Не сматрам себе пјесником нити пјесму, која је у ствари саставни дио трагикомедије Одлагање живота, сматрам врхунском пјесничким достигнућем, али је се и не стидим поготову што кроз њу шаљем јасну антиголбалистичку поруку, наравно за оне који могу да је разумију.

Десило се, не знам како, да сам у адресару имао адресу Балканског књижевног гласника те сам у циркуларном писму послао један мој текст који срећом нису добили, да јесу можда би ме на крст разапели, него сам добио одговор да је адреса промијењена и нову адресу коју сам копирао и послао пробно писмо, не размишљајући да ће пјесма из мог потписа изазвати гађење код Душана Гојкова уредника и оснивача тог часописа.

Зачудио сам се да ми је човјек написао да не знам ћирилицу као ни историју и да се „они“ гаде па ме моле да им се више не јављам. Погледао сам своје писмо да видим чиме сам их увриједио и тек тад схватио да је мој потпис (пјесма) изазвало гађење код ове „књижевне громаде“.

Да буде јасно о чему говорим ево како изгледа моја пјесма, односно потпис у електронским писмима.

 

НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

 

Не спавам,

уморне очи не затварам,

не дам сну да крилима заборава

додирне моје очне капке.

 

Будан сам јер знам,

да они који причају

успаванке за народе,

мом памћењу о глави раде.

 

У мени живе сјећања

На Косово и прије Косова,

На славу и цареве

На буне и ратове

 

У мени звоне звона грачаничка

Кроз мене тече Бистрица,

На прстима носим земљу с Косова

У њедрима срце Облића.

 

Не дам забораву да ми донесе мир,

не дам ни једно моје сјећање,

ни један ожиљак са моје душе

за сва блага њихова.

 

Ако бих дао,

да ми украду памћење,

звоњава да ми утихне,

Бистрица пресахне,

 

прах земље косовске

с’ прстију да спадне,

стало би ми срце у њедрима,

душа би нестала из мене.

 

И не бих био ја,

нестао бих у каљузи сивила

међу милионима сивих лица

која пристају на заборав.

 

Не дам, јер ја јесам

потомак Милошев, Лазарев, Ђорђев,

Не дам, јер не могу и нећу да будем

Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

 

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,

укинути право на парче неба,

ако не заборавим ко сам

И зашто сам то што јесам.

 

А ја не дам забораву,

Да помути моје памћење

Да избрише моја сјећања

Да угуши куцање у њедрима

 

Не дам по цијени да останем сам,

да се борим са нељудима - научио сам.

да робујем још пет вијекова,

али ћу да останем ја.

 

Као што сам напоменуо не сматрам своју једину пјесму, а нисам пјесник, врхунским књижевним дјелом, али је волим у тој мјери да је користим као потпис, што наравно не значи да ће ме наљутити ако неко критикује ово моје несавршено дјело. Ипак реакција „великог“ књижевника Душана Гојкова није била критика него бљување жучи.

Знам да човјек не треба да се расправља са притимивцем јер га примитивац спусти на свој ниво и онда дотуче искуством, ипак сам се неопрезно упустио у дискусију са Гојковим надајући се да ће његов здрав разум бити јачи од његовог аутошовинизма. Погријешио сам. Дотукао ме човјек искуством. Нисам одговорио на његове увреде јер нема смисла продубљивати конверзацију са човјеком чија мржња према свему што је српско надилази ону која мучи срца најгорих српских непријатеља.

Душан Гојков мене сматра Србоидом (не знам ко је аутор израза, али га користе „напредни“ другосрбијанци“, националистом и шовинистом, а све то на основу прочитане моје једине пјесем. Да је нешто прочитао моје новије текстове, као што је нпр., Политичка коректност:

 

http://www.vidovdan.org/2016/12/15/miodrag-lukic-politicka-korektnost/

 

Вјероватно би ме овај грађанин свијета прогласио Хитлером.

 

 

 

Ако бих ја био шовиниста као што мисли Гојков, по дефиницији би то изгледало овако:

Национални или етнички шовинизам. Шовинизам је у изворном смислу екстремни вид национализма. Трибалистичка идеолошка и политичка доктрина, коју чине мистификована национална историја, изразито позитивне предрасуде ο вредности сопствене нације и негативне предрасуде ο другим, посебно суседним нацијама, повезане са мржњом, презиром, нетолеранцијом и агресивношћу према припадницима других нација.

Сви који ме познају, знају да то није истина и нема потребе да правдам ни пред ким, најмање пред човјеком који је оболио од мржње према сопственом народу.

Дефиниција аутошовинизма је прилично сувопарна:

„Аутошовинизам ( понекад самомржња ) је специфична врста шовинизма коју могу поседовати појединац или група, а која се огледа у изразито негативним предрасудама, мржњи, презиру, нетолеранцији и агресивности према сопственој нацији“.

Ако је шовинизам болест, а претопставимо да јесте, онда га можемо упоредити са раком, опаком али понекад изљечивом болешћу. Понекад чак, рак сам од себе нестане и онда када су љекар већ отписали пацијента.

Ако је шовинизам рак, онда аутошовинизам није ништа друго до лупус – лупус, болест која се не лијечи иако се може залијечивати.

Душану Гојкову нема лијека. Оболио је у тој мјери, да га је пјесма коју сам већ цитирао натјерала да извријеђа непознатог човјека не размишљајући како ће тај човјек реаговати. Да је иоле паметнији, односно да му мржња није блокирала здрав разум, запитао би се да ли човјек са којим се дописује спада у оне који су спремни да на увреду не одговоре ријечју него нечим другим.

Колико аутошовиниста има у нашем народу, нарочито међу полутинтелектулацима, који на жалост владају културним небом Србије, тешко је рећи, али је очигледно да их је много пошто одавно, како кљижевност, тако и позориште, као и филм служе за пљување по сопственом народу.

У Ветингену, 21. 12. 2016