БОРБА ЗА ВЕРУ - Атлантида Борислава Пекића, антиутопијски роман или њу ејџ пророчанство?

Давно, у вријеме када сам трагао за разлозима зашто смо преко ноћи постали најомрженији народ на свијету доспјела ми је у руке књижица Тајна Атлантиде. Читао сам тада неселективно све што ми дође до руке, вјероватно да побјегнем од Шварца који је тврдио да српски љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкама и касније Шарпинга који је без стида изјављивао како се Срби на Косову сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из трудних Албанки, а кад се засите играју фудбал одсјеченим албанским главама. Књижица са насловом Тајна Атлантиде изгледала ми је као кратки роман па сам заронио у штиво не бих ли се барем на кратко ослободио од размишљања о свемогућој лажи која се свакодневно ширила кроз медије.

Чини ми се да је књигу објавила издавачка кућа Метафизика, а садржај књиге није за препричавање осим да поменем да о Атлантиди се у њој није могло сазнати ништа, али се могло понешто научити о сексуалној магији, справљању сатанине хостије која је најбоља ако је замијешена са крвљу невиног дјетета, а у недостатку такве крви добра је и меструална.

Упоран какав јесам, прочитао сам то ђубре од књиге до краја и запитао се: ко то објављује у Србији, ко то чита и да ли је могуће да се крајем двадесетог вијека неко бави тако бизарним стварима?

Почео сам да тражим одговоре и бацио се на истраживање тајних друштава, секти као и односа између музике и конзумирања дроге и дошао до застрашујућих сазнања, која сам дјелимично написао у роману Наличје раја, али као да је непоменик умијешао своје прсте, књига је пропала јер нечијом омашком, издвачевом или штампаревом штампана тако ситно да је лакше читати упутства за употребу лијекова него мој роман.

Послије сатанистичког дјела Тајна Атлантиде, добио сам на читање Пекићев романа Атлантида и не размишљајући да би у истом могао пронаћи нешто од оног што сам пронашао у претходно прочитаној књизи, бацио се на читање. Читалац који претходно није проучио све оно што сам ја био присиљен да проучим вјероватно и неће пронаћи везу, која ипак на жалост постоји.

Сви текстови који се односе на роман Атлантида Борислава Пекића су углавном више него похвални осим једне критике да је писац био преопширан, на што је он одговорио смијехом. Кажу да се смијао грохотом што је сасвим разумљиво јер ако неко нема шта да предбаци његовом дјелу, не треба ни да каже да је преобимно јер то га може одати да дјело није прочитао до краја, да јесте можда би критика била другачија.

„Лако је мртвом вуку мјерити реп“, кажу у нашем народу, па не бих желио да будем онај који покојном Пекићу „мјери реп“, али ћу посветити његовом дјелу неколико реченице које неће бити хвалоспјеви. Прије него што пређем на само дјело, морам да кажем да је Пекић заслужено један од најзанчајнијих српских писаца двадесетог вијека и да му је вјероватно највећа iшто се упустио у политику и можда је, баш због разочарења које је доживио, прерано отишао са овог свијета, али не мора да буде тако јер је провео пет година на робији и вјероватно су тада страдала плућа и тиме је стечен предуслов за болест која ће га прерано отјерати са овог свијета, али он живи даље кроз његова дјела, неких 30'000 страница.

Ако се може сматрати срећним, срећан је што није заборављен па данас постоји његова фондација која, чини ми се, додјељује стипендије писцима почетницима или постоји награда са његовим именом. Далеко сам од Србије и српске свакодневнице, а нерадо претражујем интернет за информацијама, па је могуће да сам овде био непрецизан. У сваком случају знам да Борислав Пекић није заборављен нити су његова дјела заборављена, за разлику од Војислава Лубарде који је био добар писац, а пао је у заборав, како он тако и његова дјела.

Да не говоримо о Лази Костићу који је са Пекићем дијелио изгнаничку судбину, написао стотињак књига које би требало да су за нас значајније од свих уџбеника историје написаних после Другог свјетског рата. На жалост за Лазу Костића су чули само ријетки иако би већина нас који се бавимо писаном ријечју једва могли да му шиљимо оловке.

Борислав Пекић је по свему судећи био изузетан човјек јер је послије комунистичког казамата одакле су се политички осуђеници враћали сломљени и тјелесно и душевно, успио да заврши факултет па чак и да добије посао какав је био резеривисан за припаднике радничке авангарде то јест, за комунисте. Можда се неко покајао што је наивног младића који је повјеровао да је у комунистичком режиму (тзв. диктатура пролетеријата) могуће и дозвољено оснивање политичких странака па се дрзуно да оснује демократску странку или омладинско удружење са тим називом. Или се он у затвору покојао, односно показао кајање и постао покајник који је заједно са осталом руљом кажњавао оне који су се нису покајали? Не знам одговор на сва ова питања, али знам да је након извјесног времена уточиште потражио у Лондону као многи Срби прије њега. За разлику од осталих прогананика он је могао да се враћа у Београд, па га умјесто као прогнаника можемо доживјети и као гастарбајтера, барем је гастарбајтер била његова супруга која је радила као архитекта.

Врло је занимљиво да овај добровољни изгнаник објављује књиге и даље у Југославији, некако истовремено кад почиње прогон Војислава Лубарде који се својим писањем замјерио политичким моћницима у Сарајеву и уточиште пронашао у Београду. Лазо Костић у то вријеме објављује можда своју седамдесету књигу и сумњам да се икад срео са Пекићем иако је често путовао како у Енглеску тако и у Америку. Ипак је постојала суштинска разлика између њиховог прогноства. Пекић сваке година одлази у Београд, објављује књиге и добија књижевне награде, а Костић би био ухапшен или чак убијен чим би се појавио на граници.

Два велика човјека Лубарда и Костић су вјероватно заувијек препуштени забораву, али Пекић остаје и чини се да су његова дјела била и остала политички подобна премда је он сам био политички осуђеник у Југославији. Изузећемо наравно његово дјело, „Године које су појели скакавци“ које свакако не би било по укусу цензора у Титовој Југославији, али сва остала његова дјела могла су некажњено да прођу, а нарочито роман „Атлантида“ који и данас представља дјело које одговара духу времена. Да га нешто прочита Бил Гејтс, смио бих да се кладим у шта хоћете да би лично платио штампање.

Бил Гејтс који је годинама донирао др Ерика Пјанку заговорника уништавања већег дијела становништва планете земље (до 90%) би платио поновно штамање романа „Атлантида“?!?

Не нисам пијан, а нисам ни луд, а ипак сам ово написао, јер роман Атлантида гледам из оног угла из којег га нико до сада није гледао, или барем није јавно проговорио. Недавно сам у тексту „Бога се не боје људи се не стиде“ ово написао:

„Бил и Мелинда Гејтс скинути су са трона најдарежљивијих, када је њихов пријатељ, присталица смањења популације, ентузијаст Ворен Буфет, дао 37 милијарди за финансирање огромног броја група за контролу популације.“

Штета је што Гејтс и Ворен Буфет не читају лијепу књижевност, а то не чинe ни остали спонзори Ерика Пјанке јер би могли онима који подржавају њихове тврдње о пренасељеној планети да понуде ријешење које се налази у самом роману.

Они, мислим на Пјанку, Гејтса, Буфета и стотине знаних и незнаних припадника свјетског естаблишмента (бјелосвјетске банде), покушавају већ одавно да пронађу начин да уклоне неких 90% становника планете да би остатак могао да ужива у миру и реду раја који би створили након масовног помора. Појављивање СИДА-е им је на кратко улило наду, али су се брзо разочарали јер вирус СИДА-е је глуп јер се за разлику од вируса грипа не шири кроз ваздух. Онда се појавила, или су је створили, ебола која им је опет улила нада да ће моћи до краја да спроведу своју „хуманистичку“ замисао, што никако не би био злочин јер се ради о спашавању планете од нас самим. Да цитирам Гејтса, било би то спашавање планете од „бескорисних изјелица хране.

Да су читали роман „Атлантида“ схватили би да није потребно измишљати болести нити стварати нове вирусе, било би довољно да људе подијеле на људе и роботе, започну рат и на крају искључе роботе. Само ово би ипак био велики проблем, како искључити оне које би „бјелосвјетска банда“ прогласила роботима? Знам да све оне који сматрају бескорисним изјелицама хране називају обичним произвођачима фекалија. Мислим да су мало измијенили изреку Феликса Ђержинског, док су под параваном борбе за људска права уништавали државе и народе по доктрини Збигњева Брежинског.

Вријеме да се посветимо роману у коме је дата сјајна идеја, истина неостварива, како да се бјелосвјетска банда ријеши вишка становника и видимо зашто ја то гледам из мог угла, а нисам читао као обично антиутопијско дјело. Можда и зато што знам да су најзначајнија антиутопијска дјела написали они који су „пили са извора“ знања, или је боље да кажем дошли су до информација које нама обичним смртницима нису биле доступне, па су их вјешто упаковали у своја мање или више књижевна дјела. Пошто тема овог текста нису антиутопијски романи нити њихови аутори, него само један роман који се сматра антиутопијским док га ја читам као дјело у којем се закулисано говори о уништавању већег броја становника планете земље.

Наравно овим ћу код некога повриједити осјећања, јер аутор који је написао „Атлантиду“ вјероватно има још увијек довољно обожавалаца, фанова, залуђеника, назовите их како хоћете, који ће ово што пишем доживјети као пљување на иконе.

Сама радња романа почиње на броду „Мајфловер“ који довози прве бијеле становнике Америке. Пошто је ово већ почетак седамнестог вијека, а бјелци су већ раније стигли у енглеске колоније сјеверне Америке, није јасно како су путници са Мајфловера први и шта се десило са онима који су стигли прије њих. У жижи су два Џона, Џон Х. слуга будућег градоначелника и Џон А. дрводеља који је поведен да се нађе при руци колонизаторима Америке. Путници су пуританци који због прогона англиканске цркве одлазе у Америку, али путници су и људи који бјеже од вјековног прогона од стране робота. Дакле пуританци су људи, „људска секта“ која бјежи од прогона робота (остатак човјечанства). Ово је ипак роман, па не треба судити по овоме, јер наш познати православни мислилац Владета Јеротић поистовјећује пуританце са зилотима, а то није учинио у роману, па му је гријех већи.

Прича је почела давно на Алтантиди, која по овом роману није била острво него цијели свијет, па кад су људи Атлантиде доживјели техничко савршенство, па да се више не би мучили са физичким пословима створили се по свом лику роботе који се разликују по томе што немају осјећања и једној микротачци у лобањи гдје се биљежи све што су доживјели и што је уз помоћ компјутера могуће очитати. Испада да су људи у Богови јер по свом лику стварају роботе. Не личи ли ово на Њу ејџ и бројне секте које му припадају? Човјек је Бог, а Бог је мртав као што је написао отац нихилизма несрећни Ниче.

Не чини ли вам се да овде аутор прилази опасно близу Хелени Блавацкој и њеној теорији о расама којима се и Хитлер одушевљавао? Истовремено се приближава и Захарију Сичину и сличним ауторима који тврде да су пронашли карику која недостаје теорији еволуције у мијешању дошљака из свемира. По њима су Анануки који су дошли са планете Нибиру, примитивне људе или човјеколике мајмуне дорадили и тако је створен људски род. Кажем приближава се, али не тврдим да их цитира или да има истовјетне тезе осим у једном, Исус Христос није син Божији него обичан човјек. Да човјек, барем га Пекић није приказао као робота, док је Јуда Искариот у ствари вођа људи који пријављује Исуса роботским властима јер је овај јадничак одлучио да понуди спас роботима као и људима. Племенито нема шта. Могао је да га прикаже и другачије кад га је већ свео на обичног човјека што прија Новодобцима којима је по мом мишљењу и сам Пекић, свјесно или несвјесно, припадао.

На броду Мајфловер се дешавају чудне ствари. Морнар који је редовно кињио путнике умире од заптивања бешике, као што је умро Ирод који је поклонио главу Светог Јована Крститеља за рођендан својој пасторци Саломе. У току сахране, а сахрана на броду је бацање тијела у море, у таласима се отвара гроб који гута злочестог морнара. Главни јарбол на броду напукне и кад сви мисле да је све изгубљено у стварима једног трговца се појављује огроман завртањ којим дрводјеља Џон А. учврсти јарбол и спаси брод од пропасти. Најчуднији догађај је ипак када Џона Х. однесе талас са палубе, а он се након непуног минута појави и хода по таласима. Пекић пише да он греде по таласима, али је мени овај израз далек и мислим да припада оној варијанти српског језика коју су Хрвати у деветнаестом вијеку присвојили за себе. Занимљиво је да Пекић користи хрватски морфолошки начин писања, а не фонетски који користимо ми Срби.

Путници са Мајфловера међу којима Џон Х. човјек са златним очима и Џон А. робот са гвозденим очима се искрцавају на обалу гдје их у једној колиби чека храна, лукови и стријеле и све оно што је потребно да се преживи у двиљини. Џон А. који у ствари и јесте роботски шпијун, почиње да сумња да нешто није у реду јер је убијеђен да је видио Индијанце који су све то оставили дошљацима, док остали тврде да су то нашли у гробници. Исте вечери се искраде за својим имењаком и види чудан обред који бијелци са Мајфловера изводе са једним старим Индијанцем који на крају обреда излијева воду из ћупа или крчага у ватру, што симболише хороскопски знак водолије или акваријуса како га назива Пекић.

Езотерици и окултисти деветнаестог и двадесетог вијека су дали све од себе да нас убиједе да са двадесет и првом вијеком улазимо у „еру водолије“ у којој ћемо доживјети поново античко златно доба. Како је античко златно добар плод маште старих Грка, тако је и ново златно доба плод болесне маште езотерика и окултиста, али већина људи су насјели на стално понављање о ери водолије, да то можемо чути на сваком ћошку иако они који то помињу углавном не знају о чему говоре. Пекић такође говори о златном добу, добу постојања Атлантиде, али не најављује ново златно доба иако неки критичари тврде да је у овом роману најавио „Еру водолије“. Новодобци еру водолије замишљају као еру без хришћанства јер су хришћани нетолерантни па ће морати да буду побијени да би се поново родили као новодобци.

Пекић нас кроз тајно друштво „људи“ водолијаша или акваријанаца уводи у почетак насељавања Америке, а наравно истребљење домородаца препушта бездушним роботима, док су људима ту чисте руке. Под људима овде лако можемо да препознамо Слободне зидаре стварне осниваче Сједиљених америчких држава, што одавно није никаква тајна, а под роботима све непросвијетљене. Врло је занимљиво да Пекић умјесто ријечи: „освијетљен, освијетљено, освијетљена“ користи изразе: „илуминиран, илиминирано, илуминирана“, да ли је у питању игра или свјесно навођење у смијеру Илумината, организације која се према сачуваним писмима Џорџа Вашингтона утопила у Слободне зидаре и тако изнута угрозила и на крају измијенила ову тајну организацију, тешко је одговорити.

Радња се сели у двадесети вијек, тачније у последњу деценију гдје поново срећемо два Џона. Погађате један има златне, а други гвоздене очи, један је човјек, а други је робот, с' тим да робот зна да је робот, док је човјек благо речено изгубљен у времену и простору. Човјек Џон је расијан, својој околини изгледа као да је луд и долази редовно на мјесто гдје се некад давно усидрио Мајфловер чисто да би нашао душевни мир. Џон робот је полицајац који маскиран у љубитеља птица прати Џона човјека јер сумња да има нешто заједничко са мистериозним убиствима жена, при чему су жртве обезглављене.

Долази до сусрета између човјека и робота, па човјек ма колико расијан схвата да робот није никакав љубитељ птица него неко ко не жели да ода свој прави идентитет. Одлази на вечеру код родитеља који покушавају да га кандидују за предсједника Америке, што он уопште не жели јер нема политичке амбиције, а истовремено жели да објави своју књигу о суђењу вјештицама у Салему у којој доказује да оне у ствари и јесу биле вјештице. Родитељи су у паници и моле његовог ментора на факултету да га спријечи да објави то дјело које би уништило његову политички каријеру прије него што је започета.

Док се он мучи са одласком на вечеру Џон робот истражује убиство и успијева да договори разговор са једном проститутком која се сјећала фрајера са којим је изашла убијена. Проститутка која је на своју несрећу имала доборо памћење убијена је исте вечери. Све указује да је убица Џон Х. то јест Џон човјек. Читалац се до сада већ помало везао за главног јунака, па неће ни покушати да пређе на страну Џона А. за кога још не зна да је робот него у њему види само упорног, помало сировог полицајца.

Џон Х. одлази у Бостон код свог ментора док му се по глави мота име доктора Кортазара, јер је чуо да га родитељи помињу, због чудних стања одсутности у која он запада. Спава код секретарице свог ментора и док води са њом љубав у мислима је у седамнестом вијеку и води у ствари љубав са женом свог далеког предка. Читаоцу је све помало нејасно, премда је све одлично написано. Секретарица је исте вечери убијена и обезглављена, а Џон А. се срео са убицом који је носио одсјечену главу у руци и оставио је поред његовог бесвјесног тијела. Неко је Џона А. треснуо по глави, па се буди у болници као осумљичени за убиство. Да зло по њега буде веће његов шеф је зет Џона Х., једини човјек у породици који му је симпатичан. Ипак сумња је скинута са Џона А. и он креће у потјеру за Џоном Х по цијелој Америци. Док Џон Х. тражи доктора Кортазара, Џон А. га прати у стопу и увијек на неки чудан буде успорен или усмјерен у погрешном правцу.

Џон Х. проналази доктора Кортазара у Аризони у једном индијанском резервату, тачније у сиротишту и глуми да жели да усвоји дијете. Кроз прозор види призор који често види у својим сновима- визијама, дјеца играју у колу, а оно које је у средни излива воду из ћупа. Увијеривши се да је др Кортазар управо човјек којег тражи одсједа у неком трећереазредном свратишту. Од портира добија информацију ко је најбољи провалник и унајмљује га да провали у архиву сиротишта и фотографише досије који носи његово презиме. Следећег јутра одлази до фотографа који му снимке претвори у фотографије. Из докумената сазнаје да је усвојено дијете и да му је право презиме Ховланд те да је имао брата близнаца који је такође усвојен. Креће у потрагу за братом, а за њим остају, погађате већ, обезглављени лешеви. Портир, провалник и фотограф су умрли и остали без глава, али негатив филма је остао код фотографа што је за Џона А. који је коначно стигао, врућ траг.

Потјера за Џоном Х. траје до тренутка када пронађе брата у једној психијатријској клиници. Џон А. му је за петама са локалном полицијом, али их изненадна олуја, из ведра неба, задржи довољно дуго да Џон Х. сазна да је човјек у роботском свијету. Да би му омогућили бјекство, људи међу пацијентама убијају роботе болничаре и подмећу пожар. Сви људи међу пацијентима се свјесно жртвују да би Џон Х. могао да побјегне јер он је изабран за посебну мисију, према он још увијек не може да вјерује у оно што је чуо.

Док бјежи јавља му се Луана, жена која живи са друге стране океана и као свјестан човјек, за разлику од Џона Х., располаже одређеним натприродним моћима. Води га у његовом бјекству и спасава га од паса који га гоне. Џон Х. се укрцава у чамас којим управља Индијанац, опет човјек, али их јака олуја преврене, па се поново дешава оно што се десило на Мајфловеру, Џон Х.- прошета по таласима.

Затворен је у подземним затворима ФБИ-а и Луана се мислима тешко пробија до њега. Џон А. је убијеђен да је Џон Х, припадник или вођа давно несталог халдејског култа Терафим, предвиђање будћности уз помоћ лобање.

Џону Х. је одређена лоботомија тако да ће након операције бити више биљка него човјек. Помирио се судбином умријеће и једино што жали је што није срео Луану. У последњем тренутку схвата да је спашен и умјесто њему глава је одсјечена Џону А, али не да би био убијен него да му буду избрисана сјећања.

Џон Х. је сазнао ко је и шта се од њега очекује. Одгојен је у угледној роботској породици која од њега очекује да постане предсједник Америке што је он упорно одбијао, али сазнавши да је човјек и да од њега зависи спас људске врсте пристаје и буде изабран за предсједника.

Иако је предсједник најмоћније државе на свијету и члан Нуклеуса (роботске тајне управе) као и вођа Акваријуса (људске тајне управе) Нема појма како да спаси свијет оф пропасти, односно како да спаси људе које роботи убијају редовно нпр., у Африци униште читаво једно село јер имају дојаву да се селу крије један човјек. Тако је, кажу протогонисти романа Хитлер убио 6. 000.000 Јевреја јер се међу њима крило око 300.000 људи.

Пекић више него разочаран у машинску цивилазцију која нас оставља без душе на крају завршава роман покољем између људи и робота у коме страдају и једни и други јер немогуће их је разликовати до тренутка кад на планини Олимп (Америка) његов противник Џон А. својеручно исључи роботе.

Свијет је ослобођен од више од 90% становништва цијеле попоулације роботског, као и доброг дијела људског па Џон Х. вози кроз пусте градови у којима види роботе како су остали у тренутку искључења.

На крају има двије недоследности. Слуга Џона Х., робот (роботи су већ искључени) носи у руци главу његовог сина тврдећи да је убио последњег човјека. Џон Х. испразни пиштољ у њега, на што аутор додаје да би га исто тако убио да је био последњи човјек на свијету.

За крај, да би се послала порука о могућем помирењу појављује се поново Џон А. и све се завршава дијалогом о могућем суживоту или тако нешто. Пошто сам роман читао прије десетак година не могу прецизно да наведем, а тренутно немам књигу поред себе.

Ако сам у Пекићевим „људима“ препознао слободне зидаре, у самом дјелу Новодобске (Њу ејџ) поруке, да ли самог Пекића сматрам слбодним зидаром?

Нисам још чуо да јесте био слободни зидар, али то сматрам сасвим могућим јер се они обично потруде да улове, ако могу, све значајније људе. Пекић је свакако био довољно значајан да се потруде око њега. Чудно је да његова дјела нису већ за њеоговог живота доживјела свјетску славу, јер да је био слободни зидар то би се обавезно десило. Можда је живио прекратко да се то оствари. Можда је чак срећа, ма колико то сурово звучало, да је умро млад и нисмо дочекали да поставне аутошовниста, као што су постали моноги српски писци, а неки од њих добијају националне пензије од државе Србије иако већ двије и по деценије пљују по свему што је српско.

Судећи по роману Атлантида, јесте и то у мјери да га можемо доживјети као неког ко то на лукав начин сугерише читаоцу. Сигурно је да је био упознат са Њу ејџом и њиховим вјеровањем у долазак ере водолије и то је више него јасно дао у роману.

Да ли би да је остао жив до данас посао аутошовиниста као што су постали већина оних са којима је обновио демократску странку?

Не знам, волио бих да вјерујем да би Пекић ипак остао човјек или „човјек“ и да не бисмо доживјели да га видимо међу роботском руљом како Ерић назива непријатеље Србије, а међу њима су свакако и српски аутошовинисти.

Да ли би Бил Гејтс и њему слични финансирали објављивање Атлантиде?

Наравно и још није касно да се то до деси јер у самом роману дато је оправдање за уништење 90% становништва, а заговорницима те идеје уопште није важно што је то само фикција, важно је да се слаже са њиховим назорима.