УМЕСТО УВОДА

Ове године навршава се три столећа од када је основана масонерија, чије је деловање имало великог утицаја на човечанство. Наш сајт ће доносити важне и озбиљне текстове о овом проблему у свету и код нас. Почињемо од текста оснивача српске социологије, др Мирка Косића, који се бави улогом масонерије у предратном животу нашег народа.

+ + +

Др Мирко Косић

Иако је партијска демократија од почетка, од 1919. године у новој и „великој држави умногоме већ била „напукла“, па и на кривини (а дегенерација је наступила делом под утицајем других ратова у којима бледе грађанске врлине – а наше беху без дубоких традиција – а буја углед и моћ војника и војничког „духа, па и милитаризма“ – а делом прилива великих маса које не беху уопште вичне игри партијске политике), ипак се све до диктатуре некако одржавала фикција да се народ пита и да се у држави води „народна“ брига. Демократија је у ствари напуштена већ оног момента када се против једне веома велике „мањине“ и опозиције, против Хрвата, владало полицијом и као „представнике хрватског народа“ узимало у владу понеког загребачког адвоката, новинара или директора банке, који није представљао ни своју родбину, а камоли „Хрвате“. Српски државници нису схватили да није могуће у једној држави имати „демократију“ за потребу Срба и Словенаца, а примењивати на Хрвате (и многе друге непогоде и непоћудне), режим „кундака“ и „пендрека“. Једном речју: за љубав централизма – који се извргао у хегемонију – жртвовали су демократију, оно најбоље што је Србија могла да унесе у темеље нове државне заједнице. Демократија Србије и знатно јаче природно множење Срба и Хрвата и Словенаца обезбедили би српском народу ону политичку превагу и у даљој будућности Југославије, на коју су имали право по свом историјском уделу у Ослобођењу и Уједињењу. Али пресудни моменат је препуштен, српске странке (с изузетком Земљорадничке Мике Аврамовића), беху за Видовдански устав... Оно што је после тога дошло представљало је борбу за обарање централизма, која се извргла у политику „спасавање државе“ на српској страни. За то време није мировао развој привредни и социјални. Југославија је ушла у сферу надирања капиталистичког привредног система, његови канали и путеви водили су преко Беча-Загреба или Пеште и Прага. Његови спроводници беху великим делом инородници. Тај „међународни капитал“ обезбеђивао се и на тај начин што је тежио за утицајем на законодавство и управу , а конкретно ишао за тим да домаћи људи који су били већ и његовој служби (нпр. Милан Стојадиновић као директор Англо-прашке банке), дођу на водеће положаје у држави, односно да стекне одлучујући утицај на такве људе. И тако је на политичкој позорници „за народ“ давана представа борбе Краљевића Марка (рецимо Радикала) са Црним Арапином – Стјепаном Радићем, а иза кулиса организован је „балет“ интернационалног капитала, који се пребаци у „затворену камерну представу“ за „посвећене“: у масонерију. Нити су сви „калаузи“ страног капитала масони, нити сви масони директни послушници капитала. Ствар је нешто компликованија и много боље маскирана. Пре свега: било је у Београду и Загребу, Осјеку и Сарајеву, Новом Саду и Суботици....масона већ и пре 1914. године, па је онда, у још патријахалној, односно феудално-сталешкој средини масонерија више служила друштвеним, „човечански“ и „ националним“ интересима приближавања и сарађивања разнородних (по пореклу и вери, али и по социјаној припадности: грађанство старо и новодошавше, одн. племство). После великих политичких промена 1918. године и пошто је наступио моменат за интезивирање продирања капиталистичког система и дотле још феудалистичка или чисто натурално-привредна подручја Подунавља и Балкана, масонерији је запао задатак да проширује и утапкава стазе капиталистичког система и оно што са њим долази: „широке“ – „човечанске“ толеранције и „сарадње“, саображавање националних тежњи основним захтевима капиталистичког система, подређивање државне политике „привреди“ и „пољопривредницима“, вођење просветне и социјалне политике у складу са интересима и намерама капиталистичке привреде итд. Масонерија је у Југославији форсирано организована од 1924-25. године од стварне стабилизације динара и израде нове високозаштитне царинске тарифе, дакле истовремено са остваривањем предуслова за развој капиталистичке привреде. Док су раније „браћа“ врбовала више младе дипломате и помало интелектуалце (ради подупирања француског културног и полоитичког утицаја), сада тј. У првим годинама Југославије тежиште се помера на представнике и високе функционере привреде, па на високу бирократију и судство. Од духовно-политичких експозитура прешло се на привредно-политичку пенетрацију, управо на заузимањедржавног апарата. „Народна“ је остала само спољна фасада државе, све унутарње „кључне“ и командне положаје убрзо је посела масонерија.

Наивно би било замишљати да је то некаква „завера“ интернационалног капитала (или Јевреја), против народне државе. Не, ствари су увек кудикамо сложеније. Пре свега: огромна већина „браће“ разних степена (шегрта, калфи и мајистора), уопште и не слути чему све служе. Они су онај „магарац“ из нашег детињства који „носи, а не зна шта носи“. Њиховој сујети и општечеловјческој чежњи за „доживљајима“ и тежњи за вежење ласка и годи да су „посвећени“ у „тајне“ које су маси неприступачне, да су на „ти“ са толиким угледним, утицајним и богатим људима; добро им долази да могу пред женом и таштом имати своју, њима недокучиву сферу „тајни“ (као што нп. Многе занатлије „душу дадоше“ за своје организације и конгресе, на које могу да одлазе без пратње својих мајсторица....). Па корисно је имати и „добре везе“ и припадати јакој организацији, јер како каже наш братственичко-племски човек: „Јако братство, јака правда!“ Масонерија је својом тајанственошћу за већину наших у суштини паланчана продужење романтике детињства (као што Соколоство књиговођама, коресподентима, благајницима и осталом свету што се грби по ваздан и чучи „ерзац“ за витешке игре и мегдане....).

Потпуно је застрањујуће претпоставити да су ти „масуни“ нарочито опасни или „неваљалци“, они су тачно онакви каква је и средина из које су, тј. какав је наш варошко-грађански свет: од оних које познајем (а тих је већина наше „браће“) отприлике ¼ је веома честит свет, карактеран, добар и културан. То су они који служе масонерији за „излог“, за рекламу, покриће и мамац, људи који лично једва да имају некакве користи од „друства“ у које су доспели (сем оно мало „романтичних“ сензација и свечане погребе кад умру), па се сироти често и буне против разних „појава“ у том „друству“, али – једном закачени, тешко се могу открлепити, јер су браћа, „љути осветници“! Затим долази „главнина“ око 2/3, та је етички безбојна („амбивалентна“), као већина буржуја, и људи уопште. Зависи од ситуација, прилика и могућности каквима ће се испољити: на голомразици штури и јалови, а на „ јужни“ цветни и плодни. А на наша „буржоазија“ највећим делом је новопечена, без културних традиција (та код нас свака „стара фамилија“ дегенерише већ у трећој, и изумре у четвртој генерацији! Није ни чудо код оног страховитог напора за „прескакање“ и надокнађивање векова.....) А већину, особито чиновнички елемент, уби црна сиротиња. Масони су, дакле, само један нарчито организован „концентрат“ или „екстрат“ нашег варошког елемента. Један мали разломак од њих, испод 10%, то су они који стварно воде, који имају међународне везе са „браћом“ у Паризу, па у Енглеској, Америци, а то су или инородци (звани Вајферти – који остави у Србији стечено богатсво својој мађарској и швабској родбини – Грамбергери, Пирци, Флајшери, Минхи, Мосеи и како се већ све зваху ти „Срби, бољи но да их је Српскиња родила“). Улога тих стварно водећих (а „велики мајистор“ Раденко из Банатске Клисуре мање је водило од „беседника“ Дамјана са његова четири разреда основне школе из Мола, и сварно мање од сваког „брата“ Јеврејина са „међународним везама“) састојала се пре свега у томе да изграде потпуну мрежу контролисања свеукупног државног апарата и јавног живота. Тајна свемоћи масонерије у Југославији лежало је у томе што им је успело да у кратком раздобљу 1925-30. г. изграде потпуну контролу сразмерно малим снагама. То је систем инфилтрирања и запоседања кључних положаја, систем који се служи и у привреди капитал на сектору трустова и картела помоћу тзв. холдинг-друштава, систем којим се служе комунисти као у фази илегалног надирања, тако и у оној која долази после приграбљивања власти.Систем у којем се са сразмерно малим улогом влада целим предузећем, односно целом привредном граном. Тај је систем изум јеврејске надмоћне памети. Они су господари света, јер воде и у капитализму и у комунизму, они су „со земље“.

Када су у Србији почешће тврди да је „корупција“ дошла „из прека“, онда се у ствари добро уочава моменат коинциденције врременске знатно увећане послератне корупције, према предратној, више патријхалној, „бакшиша“. Тачно је и да су „заводници“ често дошљаци „белосветски“, којима се обично жури да се сврши посао...(Разуме се да се тиме не гаси ни Бонтуова афера ни помиловање издејствованог од министра правде др А, ни друге корупције и ситније „аферице“ с којима ни Уједињени ни Пречани никакве везе имали нису). Тачно је да је тек после Уједињења зацарила корупција и да је у тесној вези са продирањем масонерије, а у њој су сразмерно велику улогу играли разни „пречани“. Оно што им није уступно кроз стварну политичку равноправност, освајали су невидљиво, подземно, кроз масонерију. За консолидацију државе, међутим, много је штетније било да су „пречани“ тражили и налазили путем масонерије утицаја на државне послове, него да су то постизали у стварној и пуној равноправности са „Ослободиоцима“, кроз политичку демократију. Јер кроз масонерију доспевала је до утицаја само једна шака људи, оних варошко-господских и „привредничко-књижовничких“ елемената, који су слабе везе имали са народом и за које народ није марио нити их мирисао. А масони су се специјализовали у сузбијању управо „народних“ људи, јер ти су били независни – морално – од њих. Погрешно би било замишљати да је сваки поједини масон свестан спроводник и извршитељ одлука „оних врховних, водећих међу браћом“, да је то некаква дисциплинована елитна „војска“ по подобију језуита или чак и самих проверених комуниста. Често „брат“ и неслути домашај онога шта има да изврши. По правилу се то одиграва да се свагда нађе „пријатељ“, односно „фактор“ (или чиновник), „од кога ствар зависи“, а тај је „пријатељ“ редовно „случајно“ такође масон, који има да „обавести“ дотичног „у чему је ствар“, тј. да је посреди „наш човек“ или „једна добра и правична ствар“, „корисна за опште добро“, да се „од њега очекује да ће помоћи племенита настојавања и опште интересе“, да „треба подупирати конструктивне људе“ итд. итд. У крајњем случају може се дотичног подсетити да ће се „о свему водити рачуна“, да „рука руку пере“ и да се неки „неприступачни и несоцијални“ од његових колега или предходника „угрували“ и слично. Разуме се, кад никако другачије не иде, онда се може ићи и до министра уколико је „брат“, или кроз штампу или којим другим путем вршити притисак, наместити „клизавицу, отворити кампању и рушити егзистесције оних што ометају „хармоничан рад“. 

Наш просечан човек подлеже нарочито искушењу да се прикључи и подреди једној чврстој гупи, која га целог живота обавија својом заштитом, која одређује којим путем ће ићи, шта ће имати да мисли, како да поступа. Наш човек је, такорећи, до јуче био припадник братства-племена или задруге или бар паланачке средине, у којима се нису развијале особености, индивидуалности, него потпуно „саобразне“, управо „управо „калупљене“ јединке. Зато и могу да „инсистирају“ главаритих нових „братстава“ да се мора бити пре свега „социјалан“ (уњиховом смислу, тј. безусловно солидаран са њиховим работама), а то им успева код нашег до јуче групно обликованог човека лакше но код оних који имају векове индивидуалистичке духовне егзистенције за собом, па тиме и склоност да одлучују од случаја до случаја о свом држању према мерилима свог личног моралног схватања. Масонерија је у нас, гледана од појединца „брата“, продужење (породичне) задруге или „братства“ у племенском поретку.

Масонерија у Југославији после 1929. године постала је свемоћна. Већ пре диктатуре „контролисала“ је поједине политичке странке кроз Главне одборе (нарочито обе Демократске странке – од Радикала су масони Васа Јовановић, Момчило Ничић, Лаза Мараковић, Велизар Јанковић, Милош Бобић и неки провинцијски људи као Дака Поповић, Никола Бешлић – али има их и у вођству Земљорадничке странке), и утицала и на партијску политику тесном солидарношћу „браће“ (а три „једнодушна“ у политици вреде бар колико девет неповезаних...). Али у диктатуриони дођоше до свемоћи (Воја Маринковић, Милан Сршкић, Бошко Јефтић) Они беху једина организација која се протезала на сва три народа, односно имала своје ослоне тачке у свим важним местима свих покрајина. Њихов број није баш велик, а квалитет – и интелектуални и морални – њихових људи веома просечан. Али они су са неких 1400 лицадржали све кључне положаје у држави: у „привреди“ (све велике банке у лицу главних директораи по неколико чланова „управе“, Централа Индустријских Корпорација и Коморе), уминистарствима (особито „привредним“: Велизар Јанковић, Васа Јовановић, Богдан Марковић, Милорад Ђорђевић, Војин Ђуричић, Шврљуга, Летица, Врбанић, Мажуранић, Деметровић, Франгеш, Андрес, Констренчић, Будисављевић, Крамер, Мохорич, Светислав Поповић, Дака Поповић, Бешлић, Бобић итд.) у правосуђу (крозКасације и Председништва важнијих судова у покрајинама). Универзитет је доспео потпуно под утицај „браће“ (ту је могао масон противно и слову и духу закона да „изгура“ од доцента до редовног професора на основу једног научног рада и то докторске тезе из друге струке, а могло се „брату“од студента званом „Коњу“ – они су знали да је коњ, али не да је „брат“ – извали сред Пленума: „нека он зна шта хоће“ – реч беше о једном кандидату анти-масону, коме ни „браћа“ не могаху да споре научне квалификације – „далеко му лепа кућа!“ Бујање комунизма међу академском омладином добрим делом има се приписати вршљању масонске браће, који када нису били на висини да импонују омладини и да је притегну да ради (а оне друге да очисте), они су левичарским намигивањем гледали да постану „популарни“. Напослетку: уредници наших важнијих листова беху масони или са њима повезани. Јер осим „браће“ јоште су од утицаја, „угледа“ и положаја њихови „пријатељи“. Да би проширили основу свог режима, масони су успели да добију у своје руке Соколоство и организовали су Ротари-клубове као „чистилишта“ или „предвојну обуку“, односно „решета“ за ложе. Систем „контролисања“ (у америчкој привреди се то зове Strategic control). Све је то, дакако, далеко од „народа“ (па и Соколство није успело да постане народним и поред рада Чеде Милића... и оно само је проширило круг утицаја „браће“ – двосмисленошћу).

Масонерија је напослетку 1930-35. г. нарочито, не само одлучивала о томе ко ће и где ће колико моћи да „заради“, ко ће доћи на који положај, него и ко ће где остати, а ко бити „протеран“ или уклоњен као „несоцијалан“. У српској Војводини је мађарски Јеврејин „брат“ Елек, ген. директор шећеране у Бечкереку, одлучивао ко од Срба Војвођана може постати министар (шта је вредело Славку Шећерову да је био и паметнији и вреднији, а не мање поштен од Даке, Зарета или Бешлића, шта му је ввредело да је госпођа Анђа била Србијанка и да је жестоко желела да постане госпођа министарка, кад је Славко пропустио да уђе у ложу, а господин Елек није веровао да ће њему нити интереси шећеране и „наших“ пречи од интереса српских сељака у Банату....!) А Елеков утицај у Београду беше велик, та од њега је, уз остало, завислило колико ће који од београдске господе – без и једне акције – примати годишње на име тантијеме (А постојала је и категорија такозваних „тихих“, тј. нејавних „чланова управе“ да се не зна у целој јавности!) Разуме се: оно што добише на име тантијеме, то се многоструко закидало од државе – порез – и од сељака продуцента репе на лажној вази и анализи слаткоће репе.

Масони су били тешко повезани, владали су земљом и својим циркуларима на ложе и „венчиће“, правили „јавно мишљење“ у земљи (када је краљ Александар прозрео 1934. г. цео систем и спремио нову владу без њих, дошао је Марсељ). Док нисам имао у рукама спискове чланова ложа у српским крајевима, много штошта у нашем јавном животу било ми је нејасно, тек онда разумедох ко „измисли“ некаквог Белшу, ко „пронађе“ разне помоћнике министара, ко доведе разне генерале, директоре и начелнике, ко и за што одобри накнадне повишице уговорених јединичних цена на јавним грађевинама (нпр. на новој Државној штампарији), ко отпоче кампање у штампи, ко мењаше људе и правце политике. Повезаних једва 1500 људи стварали су у целој земљи „јавно мишљење“, дизали и рушили репутације и егзистенције, дириговали целом државном управом и политико, па и „културом“ (преко универзитета, Академије наука, Српске књижевне задруге, Српског књижевног гласника,..... форсирајући на целој линији своје „тантузе“). Најкомичније се „фотографираше“ „браћа“ када изабраше за председника Матице Српске по крви чистог Мађара Александра Мола, али Мађара и по „култури“ и манирима. Па када се господин „брат“ у чем није био, он објави у календару Матичном свега три слике: Томе Масарика, накаквог Магарешевића (чини ми се Бранка, ако се не варам, неко време директора мушке гимназије у Новом Саду), и своју истог Моч Шандора фишкала из Ујдевика, да би „браћа“ чинила друштво Томи Масарику, биће као мера „српске културе“ према Чешкој.... ( А propos господинаМоч Шандора: када сам 1943. г. одвраћао неке ваљане млађе људе у Новом Саду од титовштвине, добих као одговор „ зар да нам опет масони заседну за врат?“ – циљали су на чињеницу су „браћа“, по свом „обичају“, поделила улоге па псела и генерала Држау – „да нам опет Моч диригује?! А нису ни слутили да ће им први председник Народно-ослободилачког фронта у Војводини бити баш исти „брат Шандор“, новосадски премац Томе Масарика.....). У државној служби могао је човек – масон – са квалификациом за у најбољем случају инспектора да постане помоћник министра и то у другом ресору но у коме је служио, могао је да заобилазно (рецимо преко краткорочног академског „гостовања“), прескочи и за десет година старије колеге, могао је да гомила по 4-5 сталних комисија и 2-3 чланства управних одбора итд., све то ако беше масон. У „политици“ исто тако, у правосуђу...

У сложеном поретку и почетног капитализма, а државног интервенционизма у свим подручјима јавног живота не може један човек дириговати и контролисати, па ма то био и велики Краљ или Дуче. Он се мора ослонити на некакав „апарат“-организацију било једне тоталитарне странке, било на бирократију државе („самоуправе“ су у диктатури престале да постоје као самоуправе). Зато је лични режим од 1929. г. искључујући и оно малодемократије која постојаше у српским крајевимма од 1919. г. у Словенији по највише представљао пуну могућност за интернационално дириговану масонерију да дограби све „командне положаје“ у друштву.Тако је г-ђа Мица пок. Гуте Протића (разуме се масона), с разлогом узвикнула ( кад 1942.г. похапси, краткорочно, сву „браћу“): „Све наше прве људе покупише“. Јесте, они беху формално „наши први људи“, јер заузеше по оној „ сами себе и друг друга“ сва прва места не по својим личним вредностима (јер пуно беше којечега у том друштву), нити по корисности за народне интересе, него силом организације и солидарности у њој, али пре свега захваљујући околности да су масони тајна организација, изван сваке контроле јавности и тиме по дефиницији антидемократска организација! (Откуд им је тако и пријала клима личног режима....). У демократији се врши одабир људи за јавне функције јавном и слободном утакмицом о наклоност („вољу“) „народа“-гласача (и то слободних гласача). Масонерија дела у тами па и у мраку, одлучују некакви и самој „посвећеној“ „боранији“ непознати високи степени. (Тајно право гласа индивидуалног грађанина у демократији обезбеђује слободу воље, тајни рад једне организације умањује или чак ништи слободу осталих!). И када су тајне организације састављене онако каква је средина у просеку у којој су образоване, и онда сама чињеница тајности рада неминовно врши морално разорно дејствона припаднике организације, а затим и на целу средину из неколико разлога. У организацијама уопште умањује се свест о личној одговорности за оно што се ради, а у тајним организацијама та морална свест изчезава потпуно. Каква морална одговорност када нико и не слути шта се стварно одиграва?! Затим: обавеза да се држи безусловно у тајности и сама припадност организације развија подмуклост, лажљивост, благо речено неискреност. И то иде дотле да ни брат рођеном брату, ни друг пријатељу из детињства не би смео веровати, јер масон је масон обавезан да и овог обмањује о свом масонству, а одатле је само један корак даље да и свог тобожњег „најбољег пријатеља“ уходи и издаје „браћи“ што је дознао од пријатеља који није ни слутио с киме има посла. Притвореност људи постаје у служби тајне организације „врлином“, а свест о сили и моћи своје организације потњнцира у сваком поједином „брату“ осећање своје „важности“, разрешујући га истовремено моралних обавеза према јавности као и интереса салабих и незаштићених да у честитоси и социјалној корисности свог рада траже обезбеђење и признање. Деловање тајних организација у моралном погледу потпуно је паралелно деловању свих обесних и неодговорних снага и режима али с једном битном разликом: и најобеснији лични или олигархијски режим морају водити рачуна о могућем револту и реакцијама „народа“ – јавности. Тајне организације, пошто су запосела сва „контролна“ места, немају чега да се боје, јер док их се прозре, то траје дуго, а и онда ће их тек неколицина прозрети, а те се може благовремено „ликвидирати“ на разне начине.... Кад тајне организације дођу до великог утицаја, онда оне престају бити по својој моралној структури репрезентативне за целу средину, јер сада се у њих увлаче људи нарочитих „моралних“ квалитета: пре свега опортунисти (ови у све владајуће режиме, и у јавне), али понаособ притворници – „контролори“ (они што уоде и пријатеље из детињства), па гур-гур типови, каријеристе по сваку цену, али и они љигаво-агресивни, онај чудан „мешовит“ карактерни тип, у основи кукавице, а из ресантимана злобе и кивности агресивни (тај се тип нарочито често среће у чиновништву, у срединама потиштених и зависних егзистенција). Дисциплина тајне организације потире сваку јачу индивидуалност и ломи кичме усправним и критичким људима.[1] Када тајне организације дочепају стварну власт у једној средини, нагло се обавља негативан одабир (контраселекција), за све положаје, „први људи“ постају они који свакако то не би постали у демократији још претежно патријахалног сељачког народа. Масонерија је чисто варошко-буржуаска „цвећка“. За време либералистичког доба, до Првог светског рата, она је била кудикамо безазленије, служила је углавном тежњи за важењем и за сензацијамааривираних „пругара“ и мање-више угледа и веза жељних „књижовника“. У том периодумасонерија је била некакав расадник слободарства и слободно-мислиоштвау умереној и „смотреној“ „борби“, одн. опозицији према римском клерикализму у Италији, Шпанији и апсолутистичким преостацима, (у Пруској и Хабсбуршкој монархији) и свему „назадном“. То беше идилична епоха буржујско-пургарског „слободарства“. Државна власт није се мешала у сваку појединост привредних и друштвених односа, а некамоли да их је месила и калупила по своме „плану“. Тек после Првог светског рата државни интервенционизам (као продужење тзв. „ратног социјализма“), узима свеопти мах. Од тада није само „добро“ и корисно имати „веза“ са властодржцима и „влашћу“, него је управо животно питање, особито грађанских елемената, а нарочито представника и спроводника страног капитала, имати не само „веза“, него одлучујућег утицаја и на законодавство, а пре свега на примену закона, дакле на Управу и Правосуђе. Наша масонерија (а биће да је слично било и у Румунији и Бугарској....), имала је за функцију да крчи у уравна пут страном капиталу ( а уз њега, разуме се, и „домаћем“ колико га беше. Капитал је свуда један те исти, само по извору и пореклу различит). Да га обезбеђује од ризика у једној ћудљивој, још нерациналној примитивно-аграрној средини (отуд велики интерес капитала да заулари и контролише, тј. диригује или бар „канализује“ саљачко-земљорадничке покрете и странке у таквим народима! 

[1] Једино као завера против непријатеља или тирана тајне организације служе моралним интересима заједнице.

Отуд код нас она „појавва“, која се у западним земљама не да ни замислити да главни секретар Индустријске коморе игра видну улогу у Земљорадничком задругарству!....). А опасност од сељачке „ћудљивости“ веће су у политичкој демократији, него у „диригованим“ режимима, иако „браћа“ успевају, бар у извесној мери, да „контролишу“ и главне одборе и „историјских“ народних стрнака.... Деловање масонерије код нас и њенопрожимање целог државног апарата за време диктатуре имало је два историјско судбоносна дејства: 

а) Извршило је фактично одвајање државе од народа. Није лични режим краља Александра отуђио српски народ од државе, јер је он као ниједан уживао љубав и поверење својих „ратних другова“. Сељак, и онај најдемократскије настројен, има много смисла за режим „јаке руке“ под личном одговорношћу и иницијативом Главе државе. И у сељачком газдинству и домаћинству одлучује старешина – „домаћин“, он распоређује и врши надзор, он зна да од вредности „главе“ зависи да ли ће цела кућа и задруга бити напредна или не. Зато је сељак разумео да има момената и у државном животу у којима „домаћин-старешина“ узима узде искључиво у своје руке и управљанепосредно, бар док се не изађе из глиба.... Али је током времена садржина тог личног режима отуђивала народ, а садржина беше осионост, безобзирност, и ледена себичност бирократског апарата, који је знао да му „нико не може ништа“, да га штити свемоћна масонерија, која је дочекала прилику да освоји државни апарат за рачун својих „госа“ највиших степена. Корупција, она велика, диригована је интернационално, а уз њу је ишла и ситна, многобројна и свакодневна у заклону стварне бесконтролности и неодговорности чиновништва, јер санкције беху строге према онима који би ланули против Пере или разноразних Перица (до оног злосретног Дунића, који обрука у Војводини Србију више но све Цеке и Дон Ковертоси), али санкција не беше за сав покор који изведоше под фирмама „браће Франгеша, Шврљуга, Деметровића, Сршкића, Богдана Марковића о псталих по избору масуна.... А њихово неодговорновршљање и бесконтролно „гурање“ (као трактор кроз прашуму), као крчилац пута Капиталу поклапало се на несрећу и народа и самог режима, за који је Краљ ветешки примио одговорност (у стилизацију дугогодишњег предесдника Берзе „брата“ Воје Маринковића9, са периодом најтеже аграрне кризе за последњих сто година.

б) Акцентуирана корупција и идејна лажност режима, масонско-бирократског, оградило је коначно омаладини националистичку фразеологију и велики део српске омладине приђе подземном комунизму. 

Народ је посао равнодушан према таквој држави, а добар део омалдине и њен смртни противник. Безобзирна масонерија беше канчар комунизма. Не циљам да се на то и у ложе увукоше комунци да „контролишу“ оне који „контролисаше“ државу. И тога је било у приличном броју могао бих поткрепити и са именима, ено их сада као „руководиоци“ код Тита, почевши од „брата“ друга Рибникара!). Тврдим да је масонерија не само својим акционално-коруптивним деловањем поткопавала темеље националне државе , него је служила као оправдање и морална припрема комунизму, јер је служила као оправдање и морална припрема комунизму , јер је исте духовно-моралне структуре, једнако по „духу“ и методама. По чему су наши масони и комунци блиски сродници:

а) обе су организације деловале тајно;

б) обе су дириговане из иностранства

в) обе су по саставу – „персоналу“ – и по идеологији анационале, интернационалне;

г) у обема управљају анонимни (или лажноимени) врхови;

д) у обема влада морални нихилизам, тј. никакви морални обзири не спутавају их у односу „ми“ и „не-ми“, „наши“ и „они други“ у односу циља и „средства“.

ђ) обе се служе методом инфилтрације, увлачења, под образином идења;

е) у обема влада принцип „и најгори наш пречи је од сваког ко није наш“;

ж) обе организације „ликвидују“ своје противнике (разлика је у томе што „господа“-буржуји одузимају „егзитенције“ и руше репутације, а служе се клеветама и заклањају се за својезагађено судство, а комунци убију физички, али се служе и „народним судовима“). [Масонерија је организација „покварене господе“ (односно тачније: која квари господу), како рече Стипан Радић, а комунизам је организација оних који сматрају да је човек уопште тако покварен (или тачније „бедан“), да га се само терором и камџијом може уразумити и у чинити бољим...]
з) у обема организацијама владају олигархије, „апарат“ Партије или „врховна начела“ (генералне линије“ итд.) и ко је једном у њих упа, так има да иде до краја или „нека бере кожу шиљак“....

[Комунизам је у структуралном погледу само проширен – на шире слојеве – и брутализиран у методама – већ услед „масовности“ носиоца и објекта истовремено – режим терористичке владавине иностраних, односно инородних агената, он је нека врста вулгаризоване азијатске масонерије. ]

Напокон: и буржујска масонерија и пролетерски бољшевизам налазе своју негацију у слободном малом и средњем сељаку, у човеку који отворено на очи целог света у зноју лица свог зарађује свој хлеб, који не служи ничијим скривеним интересима, не „контролише“ ни своје суседе ни сељане, ни мајстора ковача или колара, који никога не „протежира“, не „уклања“, не „ликвидује“, не зна за „социјалне“ и „ несоцијалне“ (али осећа кад неко лаже и пренемаже се), нити за „наше“ и за „ваше“ унутар једног народа. Сељак нема смисла за „контролисану“ и „дириговану“ демократију, а и у привреди претпоставља задружни договор бирократском „плану“. У сељачком делокругуне постоји могућност да се одвоје лични интерес од вршења дужности, ко више и боље ради, тај ће – „уз божији благослов“ – и више имати.

(Изворно објављено у књизи На историјској раскрсници, емигратско издање, 1950, стр. 54-74

О аутору:

Др Мирко Косић

Социолог. Рођен у Великој Кикинди 1892. године, умро у иностранству 1956. године. Био је професор Правног факултета у Суботици, а потом и у Београду. Члан Главног одбора Радикалне странке. За време окупације гувернер Српске народне банке. У емиграцији активан на публицистичком пољу. Избор његових важних емигрантских текстова објављен у изборуВладимира Максимовића („Сведочанство о издаји – 27. Март 1941.“ Београд 2000 г.).