Напомена: уводни део, са краћом биографијом аутора јеросхимонаха Димитрија Зографског и објављеним првим прилогом под насловом “Истина је само једна“, можете видети (овде:), са објављеним другим прилогом под називом “Екуменисти траже истину - тамо где је нема!“ можете да видите (овде:), и са објављеним трећим прилогом под називом “ Црква Христова никада није имала екуменистичке тежње “ можете да видите (овде:).
Обрадио и посрбио: брат Бодуш
Прилог четврти:
ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИ - РЕАЛНА ПРЕПРЕКА
Када Православни Хришћанин познаје своју веру и живи према њеним захтевима, он се претвара у чврсти гранит, који тешко може да буде разбијен и одбачен. Он је као стена која - без обзира колико силно покушаваш да је пробијеш, одоздо и одозго, хуљењем и вређањем, ветровима и бурама, - стоји и не помера се, јер њена основа је Христос!
Зато Вам кажем, Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “ обучени “ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете...Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ).
Екуменизам и међународна политика
Међународна политика има јасан интерес да екуменизам напредује. Једне те исте идеје све чешће се чују и из уста високих политичара и црквених вођа. Сви они убеђено говоре о глобалном јединству, и о различитим облицима глобализације. А код црквених тема говори се о верском јединству, одн. о свакаквим облицима екуменизма. Дакле, глобализам кога срећемо на подручју светске политике, јавља се као екуменизам на духовном подручју.
Једна од најгорих последица глобализације је та, што од различитих људи постепено настаје нека сива маса, којом може много лакше да се манипулише. А то је реалан духовни проблем, зато што ако сви људи постану равнодушни према истинској вери и спасењу, и интересују се само за материјални напредак и задовољавање својих страсти, тада постају лако управљана и зависна заједница. На чело овакве заједнице, једног момента, стаће антихтрист, као што то знамо из Библије, који ће бити политичар са великим окултним способностима.
У једној од својих пређашњих књига Петра Данова и Вангу назвао сам “пророцима и претечама антихриста“, и то не случајно. П. Данов (1864-1944, утемељитељ светски раширеног и данас постојећег “Свемирског белог братства”, са седиштем у Софији - прим.прев.), је био, у буквалном смислу те речи, претеча антихриста: представљао се као Христос, сачинио је своје сикретично учење ( мешавина индуизма, хришћанства и теософије ) и имао окултне способности те силну хипнотичну способност да утиче на много људи. А ово је, на пример, случај и са Хитлером и Стаљином, који нису били само државне вође и политичари, него су имали и силно окултно зрачење.
Код самог антихриста ово зрачење биће силно појачано, јер ће му лично сатана дати велики део своје власти. И управо овом сатанском влашћу он ће моћи да управља људском заједницом. Као што сами увиђамо, ново људско друштво не треба да буде разнолико; у њему код људи треба да постоје униформисана животна схватања, и велика распојасаност у начину живота. Оваква заједница мораће да исповеда и веру толерантну према свему: и према прелестима у вери, и према разпојасаном животу.
Већ се јасно види како високи политичари и бројни духовници, неки и кобајаги православни, заједно путују ка овом хомогеном друштву антихриста, и ка његовој лажној вери. Према библијском пророчанству, последња генерација човечанства, прихватиће сасвим добровољно лажно божанство и изместити истинитог Бога. Прихватиће једног демонизованог човека, острвљеног да седне на Божји Трон. ( Видите 2. посланицу ап. Павла Солуњанима, гл. 2.; Откровење св. Јована Богослова, гл. 13., и др. ).
Видимо шта се дешава и код заједница, насталих као резултат процеса глобалног обједињавања. Европска Заједница усрдно се бори против свега хришћанског: рекламира и легализира геј-бракове, прихвата абортус као европску вредност, веома рано деци уводи “ сексуално васпитање “, ( а што је само припрема за будући још већи разврат ). Доноси и друге бројне неморалне прописе, који немају ничег заједничког са хришћанством. Породица, као основна ћелија здравог и нормалног друштва, увелико се разграђује са циљем да потпуно изчезне. Као духовни пастир истичем, да све ређе наилазим на праву хришћанску породицу! Сви ми људи, а посебно Православни као со овога света, треба да се крајње озбиљно запитамо где ће нас све ово одвести!
За време турског ропства, оно што нас је као нацију сачувало, били су хришћанска породица и Православна вера. (Не деле ли са Бугарима исто искуство и сви остали кроз историју поробљени Православни народи?! - прим.прев.). Тада свештеници нису били ко зна колико образовани, а неретко, скоро неписмени, срицали су уместо да текуће читају. Али основне Божје Заповести и хришћански морал били су дубоко укорењени у срцима људи. Породица је била здрава, отац и мајка учили су децу да верују у Христоса и међусобно да се помажу. 500 година ропства, то је огроман период времена! И у свих ових 500 година наш народ није био асимилиран од стране фанатичних исламских освајача и угњетача. А сада смо управо шокирани пред страшном чињеницом: колико брзо се савијамо пред свемогућим настраним идејама!
Тако, са свих страна чујемо: “ЕЗ наређује ово, ЕЗ препоручује оно...”. Гласај Бугарине за геј-бракове, иначе ћеш остати без субвенција за пољопривреду, која је, између осталог, такође постала потпуно зависна од европских планова и пројеката. И постепено, мало по мало, нестаје наша хришћанска свест! Још увек има нормалних људи, који храбро протествују, али је њихов глас све тиши. Они јавно бивају исмејавани и називани погрдним именима, а једнога момента може доћи и до тога да им буде суђено од стране државе као хомофобима, фанатицима, фундаменталистима и непријатељима људског рода.
Хришћанство није никада одбацило или проклело хомосексуалца, који се каје! Управо обратно, Хришћанство га је увек позивало на покајање, јер се оно не гнуша самог човека! Али, Хришћанство категорично одбацује грехе и страсти, који прљају људе. А проблем се јавља тада, када само друштво уводи и званично прихвата неку порочну страст, говорећи: “То је нешто нормално, само ви то радите, ми смо то озаконили. “
Међутим, настраност не може и не треба да буде нешто нормално! Порок и грех су нешто са чиме свако од нас мора да се бори!
Управо због тога тврдим: они који су против геј парада - никако нису хомофоби! Напротив, они желе да ова духовна болест буде излечена, и болестан човек добије реалну шансу да се избори са болешћу. Чак и ако је борба тешка и мучна, ипак је то борба његова за вечни живот, и испуњење најдубљег смисла и циља човековог битисања на земљи! Болесном бићу треба пружити руку помоћи, а не да се јавно прокламује како је настраност нешто нормално. Никако није нормално! Читајте Библију и видећете!
Чиме Православље пречи напретку екуменизма и глобализације?
Уз потпуно испуњење предходног услова да је Православље сачувало Божје Откровење и Учење Христово у целини и неизмењено, у том случају, уколико човек живи оцрковљен живот и подвизава се како би се нашао што ближе Богу, то такав човек не само да је свестан чистоће и јединствености Православља, него то осећа целим срцем и душом својом.
И управо ту се налази и разлог због чега истински Православни верници могу да буду реална препрека напредовању свејеретичког екуменизма и неморалне глобализације.
Јер, упркос сталним напорима и промивању наше свести: тврдњама како је разврат нешто нормално, да су геј бракови нешто добро, да су све религије једнако спасавајуће - упркос читавом том бучном антихришћанском проповедању и планском ширењу неморала, ми ћемо, Божјом помоћу, имати духовну чврстину да се супроставимо овим појавама.
Када Православни Хришћанин познаје своју веру и живи према њеним захтевима, он се претвара у чврсти гранит, који тешко може да буде разбијен и одбачен. Он је као стена која - без обзира колико силно покушаваш да је пробијеш, одоздо и одозго, хуљењем и вређањем, ветровима и бурама, - стоји и не помера се, јер њена основа је Христос!
Зато Вам кажем, Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “обучени“ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете.
Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ).
Учење, које су благовестили Апостоли је непроменљиво, и ми свето га чувамо. То учење је наша права сила и наше искрено стремљење.
Посебно важно је да увидимо чињеницу, како се људска историја понавља. Када пре 2000 година Христос долази на земљу, он затиче три главне јудејске секте: фарисеје, садукеје и есеје, и свака од њих, на свој начин, одступила је од истинитог учења Божјег, Еврејима предатог путем Мојсеја и Пророка.
Фарисеји су осредоточени на буквално разумевање закона, уз губитак духа закона.
Садукеји мењају само слово закона, и као резултат тога директно одбацију нека божанска учења, а остала тумаче својим палим разумом.
Чак и есеји, који су кобајаги поставили циљ да сачувају дух Мојсејевог петокњижја, због веома слободног односа према написаном, такође губе реалне оријентире и, на крају крајева, губе и сам дух Писма.
Могуће је да се направи аналогија са овим што се данас догађа. Јер људски разум, како у време Христоса пре 2000 година тако и данас, склон је да мења ствари, и да их подешава по свом укусу. Древно учење, које је Христос затекао на земљи, било је неквалитетно сочињение онога, што је заправо требало да буде. Био је изгубљен изворни дух Закона Божјег, којег су оставили Мојсеј и Пророци у Божје име.
На исти начин се ствари развијају и са хришћанством. Хришћанска вера, коју нам је Христос оставио, сразмерно добро била је очувана током првих 1000 година. Али према крају времена, 2000 година након Христовог доласка, видимо да се хришћанско учење поделило на римокатолицизам и протестантизам - два очигледна одступања од древног хришћанског учења - и, разуме се, наше непроценљиво Православље.
Али, нажалост, и сами Православни почињу да губе осећај за то где се налази духовна со, као и да је та со управо - изворно Православље! Увиђамо ли како се понављају процеси из историје? Онако како су старозаветни Јудеји некада изгубили оно што им је било Богом дано, тако и Православни Хришћани у задње време губе веру, од Бога примљену. А то је тужно.
Смисао духовног образовања у заштити вере
О богословским књигама
Желео бих дубоко да схватимо шта је то што имамо ми Православни. Имамо најважније - Истину Божју. Треба строго да је чувамо.
Разуме се, Бог невидљиво води и просвећује сваког човека, који ревнује за истину. Ово се догађа и када се молимо, и када смо у друштву са правилним људима, и када се налазимо у посебним животним околностима, чак и некаквим чудом. Уколико си ти истинско чедо Господово, Он те никада неће оставити.
Али, ипак, и ми људи, а нарочито црквени пастири, треба да се бринемо за своју браћу и сестре у Христосу, јер и из црквене историје видимо, да су Свети Оци реаговали, када су се јављале јереси у вези важних питања вере. Они нису остајали равнодушни према опасностима него су, Богом просвећивани, најпре се добро упознавали са конкретном заблудом, а онда су је осуђивали. И упркос томе што им није било пријатно да улазе у отровне воде јереси, ипак су улазили, вођени бригом за ближњега. Они нису захтевали да уђе неко други, неприпремљен, и да се удави у дубоком мору прелести. И то је разлог што су Оци толико много проповедали и писали одговарајуће поуке, у којима јасно упозоравају своју слабију браћу, да неко учење није правилно и да га не следе. И ми, савремени недостојни наследници великих Отаца, када видимо да нешто није правилно и не одговара Светом Предању Цркве, дужни смо да кажемо: Станите, ово је опасно. Ако одете тамо, постоји ризик да изгубите душе!
Осим поменутог, постоји и неки минимум познања, којег би сви Православни требало да имају. Међутим, горка реалност показује да многи савремени Хришћани уопште не знају шта је то спасење или Божја Благодат, не разумеју прави смисао Христовог Васкрсења. Тако много људи одлазе у цркву да се крсте, али уопште не знају шта значи крштење: да је то облачење у Христоса, Који је јединствен, Који је победио смрт. Дакле, то је облачење у бесмртност. Осим тога, неки Свети Оци додају, да је Благодат са крштења као један мали небески пламичак..., који може да постане велика ватра и да захвати човека као код светих или, опет, сасвим да се смањи и угаси се, уколико живимо греховним животом и не кајемо се.
У стара времена постојао је дуг период катехизације, одн. обучавања у истинама вере, као обавезна припрема пред крштење. Сада нема нити сличног томе. А многи свештеници немају нити нај-елементарније захтеве према крштенима... Сваки Хришћанин је дужан да схвати да је Св. Тајна Крштења нешто што би требало да из основе промени његов укупан даљи живот и да га даље управља према Богу. Ова Тајна никако није неки “ стар и леп обичај за здравље и срећу “...
Књигама са духовним упутствима ми данас, пре свега, желимо да кажемо да су тако поступали и поучавали Свети Оци, а ево како поступају и поучавају неки савремени духовници.
Иначе, у суштини, Једини Ко данас треба да учи и назидава, то је наш Господ Исус Христос. А Он нам је већ заповедио шта да радимо, и то је много више од назидавања: то је и Поука, и Светлост и Благодат. Имамо Библију, имамо и цркву ( ко-како!? - прим.прев. ), имамо и Светоотачко учење. И што је највише - имамо и Самога Васкрслог Христоса.
Свети Оци писали су назидавајуће књиге, јер су били испуњени Светим Духом. Они су савршено савладали страсти и стигли до нивоа духовног савршенства: одатле им и право да пишу назидавајуће књиге.
А ми, користећи се њиховим благодатним делима, данас просто састављамо најелементарнија духовна упутства.
Упутства против падања у бездан.
--------------------------------------------
Софија, јануара 2017. г.