Увод за овај текст је донекле неприкладан, али пошто се ради о људима које лично познајем, сматрам да ће ова прича у потпуности показати какво је стање у нашој цркви. Причу сам насловио: Два попа.
Догодило сe једном ратом разореном селу на Мајевици. Два свештеника који су рођени у том селу и због природе занимања још прије рата отишли из завичаја, вратили су се у спаљено и разорено село да обнове оно што им је важније од породичних кућа, које су као и остатак села уништене. Пронашли су остатке средњевијековног манастира, задужбине краља Драгутина, па одлучили да га сопственим снагама обнове. Село је уништено и припало Федерацији БХ, али траг нашег постојања и трајања не треба да нестане, сложили су се свештеници који су иначе рођаци, а уз то имењаци и презимењаци, па ћу умјесто имена употријебити надимке.
Првог сам назвао Јаки јер је стварно громада од човјека, широких плећа, велике главе, са позамашним стомаком и шакама на којима би му и дрвосјеча позавидио. Другог сам назвао Тихи, јер је у поређењу са својим грлатим помало незграпним рођаком, правим брђанином какав се само замислити може, сасвим тих и неупадљив човјек.
Дакле, рођаци су одлучили да обнове манастир па су да буду примјер вјерном народу засукали рукаве и почеле да косе ливаду око налазишта на коме ће подићи манастир управо онакав какав је био када је саграђен. Косили су и нису разговарали јер је међу њима владала напетост каква не приличи свештеницима и рођацима, али се дешава увијек онда када је један човјек спреман увијек да каже оно што мисли, а други да буде дипломата и прећути и оно што би морало бити речено.
Јаки је човјек који не умије да ћути, још мање да говори као дипломата, а на крају не умије да лаже па ни своје мане не покушава да сакрије. Зна се да грешник воли да поједе, види му се по стомаку, воли понекад да попије више од причесне кашичице вина која га као и све вјернике следује, а на крају воли и да запјева са микрофоном у руци, било да је то у кафани или под вашарском шатром. Све то не приличи свештенику и он то добро зна, али такође зна да постоје много гори гријеси и грешке, па како не ћути о својим манама, неће да ћути ни о туђим, па макар тај неко био надлежни епископ или игуман једног познатог, такође средњевијековног манастира.
Тихи опет вјерује да тиха вода руши стијене и да ће Бог умјети на прави начин да казни свештенике и владике, игумане и калуђере, па и самог патријарха ако буду погријешили, па није гласно говорио о гријесима поменутих нити им је судио, јер ко је он мали свештеник из мале парохије да суди моћном епископу који влада црквом као деспот, а политичари му долазе на поклоњење. Свештеници и калуђери који се дрзну да му се супроставе убрзо буду избачени са посла односно манастира, а причало се да су неки мистериозно окончали свој животни пут.
- Вјерујеш ли ти у Бога?- упитао је Јаки, бацивши косу на откос и посегнувши за флашом са водом коју је од сунца склонио испод откоса.
- Наравно да вјерујем. Какво ти је то питање?- зачудио се Тихи.
- Вјерујеш ли да је Исус Христос разапет на крсту и да је васкрснуо три дана по распећу?- наставио је Јаки гледајући у даљину.
- Како могу да не вјерујем, па ја сам свештеник као и ти?- прекрстио се у чуду Тихи.
- Па зашто ћутиш ......?- кажу да му се овдје отела гадна псовка која не може да уђе у овај текст, али ће вјероватно наћи себи мјесто у драми коју управо пишем. Све и ако је не напишем, знам да ће је глумци сами убацити управо ондје гдје недостаје.
- Шта ти је човјече?- згрануо се Тихи поново се жустро прекрстивши.
- Шта ми је? Па ако вјерујеш у Богу и ти и остали попови, што не проговорите сви заједно!? (опет је пала гадна псовка) Видиш ли како се федерални медији сладе нашим мукама? Тврде да је народ је прозвао манастир „Звјерињаком“! Тврде такође да игуман пречанин назива Србе из Србије Циганима, а Бог драги зна шта нама из леђа говори. Ћутите к'о она ствар, а новине брује да се искушеник разнио бомбом јер је силован! Па мајку вам.... зар не видите да је владика Антихрист? Живи у дворцу, а тврде медији да мрчи и мушко и женско. Ајд што причају да је у младости им'о љубавнице, још би му и опростио, али ову сада му опростити не могу, црко он да Бог да, а ви са њим јер ћутите!- рекао је Јаки у једном даху, док су му се образи бојили пурпуром, а очи постале влажне и мутне од бијеса и туге који су га раздирали.
- Немој тако, знаш да наша писма не стижу до патријарха.- замуцао је Тихи.
- (Опет гадна псовка) Ако писма не стижу стигните ви. Скупите се, изнајмите аутобус па правац Београд. Ја ћу са вама иако нисам из ваше епархије. Ако патријарх неће да нас прими сједићемо пред патријаршијом док се не смилује. Ако се не смилује, онда ни он није бољи од владике.
- Само би смо остали без посла...- промуцао је Тихи.
- Боље без посла него без образа.- јекнуо је Јаки и дохватио косу да је наоштри.
- Бог ће већ знати најбољи начин да казни грешнике.- рекао је Тихи помирљиво и сјео уморно на откос. На лицу су му се урезале дубоке боре, а уздах који му се отео из груди је јасно казивао, да је рекао оно што је рекао више да би себе умирио и утјешио него што је вјеровао да ће то утицати на Јаког да се смири.
- Ја на Бога нећу и не могу да чекам. Јер ако будемо чекали црква ће нам се сасвим запарложити.- рекао је Јаки загледан у остатке манастира који су штрачали из земље.
- Гријех је то што говориш.- уздахнуо је Тихи.
- Гријех? Јесте, али је ћутање још већи гријех.- промрмљао је Јаки и наставио да коси.
Не тако давно објављен ми је текст: „Ћутање је гријех, на више интернет портала и захвалан сам свима оним који су имали храборст да га објаве, а овде ћу навести само један сајт, са надом да се нико од оних који су такође објавили мој текст неће наљутити.
Дакле драги пријатељи, ако сте одлучили да ово објавите убаците, умјесто адресе „Борбе за веру“, своју адресу на којој се већ налази текст: „Ћутање је гријех“
http://borbazaveru.info/content/view/9202/1/
Мислим да је портал „Борба за веру“ најпримјернији да га у овом тренутку наведем јер и ово што ја радим је борба за вјеру. Можда ја то чиним на сасвим погрешан начин, али и ја сам као и Јаки, брђанин који нема довољно такта, али ни снаге да гледа како му народ пропада, док сви чекају да Бог ријеши проблеме које имамо у нашој цркви.
Истраживао сам претпрошле и прошле године везе између назови реда „Витезова светог Лазара“ назови грофа Филипа Пикапјетре који га води, епископа Јована Ћулибрка и патријарха Иринеја и све то објавио премда су ме познаници молили да то не чиним, а један свештеник замолио да напишем краћи текст о мојим запажањим и пошаљем патријаршији.
Њега сам послушао па послао писмо патријаршији на које наравно нисам добио одговор, као што га нису добијали моји Мајевичани и Семберци када су писали писма о понашању владике Василија Качавенде. Патријаршија је ћутала све док није избио скандал, а послије тога више није био ни важно што су стотине писама стигла до патријаршије, али изгледа ни једно није прочитано, јер да јесте скандал се не би десио.
Нисам послушао пријатељске савјете иако сам свјестан да су људи на чији траг сам натрапао више него опасни и да ће ме ово можда скупо коштати. Кад кажем скупно, не мислим на новац него на живот јер је могуће да „изненада страдам“ или се разболим од неизљечиве болести. Није паметно мјешати се у посао онима који себе сматрају господарима свијета, нарочито ако човјек нема јаку залеђину, а ја немам никог нити желим да имам. Борим се ријечју, књигом и пером против мачева, копаља и бодежа, па неће бити чудо ако битку изгубим, али ће неко други да прогледа захваљујући оном што пишем. Ако се и не деси тако, ако ме игноришу они који ме не презру, ја ћу моћи да се погледам у огледало јер барем сам покушао да упозорим мој народ.
Да не понављам садржај цитираног текста посветићу се само неколицини људи које помињем и двјема полутајним организацијама које представљају људи чије присуство у патријарховој близини сматрам погубним по нашу цркву и вјерни народ, а поклоне које доносе патријарху сматрам „Данајским даровим“.
Почињем са „Данајским даровима“ јер ми је до руку дошла фотографија на којој назови гроф Филип Пикапјетра, канцелар назови реда витезова Светог Лазара, предаје поклоне патријарху Иринеју. Лисичије лице назови грофа се искривило у лукав осмијех, а лице његовог интимуса који га је допратио у посјету патријарху, подсјећа на лице шакала који је управо нањушио месо.
На следећој фотографији је човјек са лисичијим лицем у загрљају са патријархом и задовољно се смјешка док је човјек са лицем шакала у сјенци, али му се види лојави поглед из којег не избија ништа добро.
О назови грофу сам писао у предходном тексту, па нема потребе да се понављам, али о човјеку са лицем шакала, а вјероватно са таквим и карактером, нисам премда је он у Србији опште позната личност.
Ради се о масону Тахиру Хасановићу. Медији о њему тврде да је најначајнији српски масон и врло често гостује на телевизијама што није ништа чудно јер српске телевизије највише простора дају баш непријатељима Србије. Најбољи примјер је Наташа Кандић која се појављује у медијима често као и звијезде дна, упс, хтио сам да кажем звијезде естраде.
Дакле масон Тахировић који узгред буди речено главни човјек Трилатералне комисије у Србији, води организацију Ест-вест бриџ, све чешће је на пријемима код нашег патријарха, до којег они који указују на неправилности у цркви никад не могу да дођу.
Као што се може очекивати он не крије своје активности, па је све доступно на интернету.
https://tahirhasanovic.com/biografija-tahira-hasanovica/
Бранко Драгаш је написао један добар текст, са сасвим лошим крајем, јер кори масоне и трилатералу што им се увукао Тахир Хасановић, док ја мислим да је Тахир прави човјек на правом мјесту и у правом друштву.
http://www.koreni.rs/branko-dragas-ko-je-tahir-hasanovic/
Шта су, односно ко су масони?
Ако је вјеровати њима они су сушта доброта. Све људина до људине. Хумани, добри, пажљиви, напредни, итд. итд. Ако је вјеровати познавацима они су луциферијанци који теже да завладају свијетом. Гдје је истина мораћете сами да просудите јер ја не желим да вам намећем закључак, иако их ја лично сматрам луциферијанцима који никоме, поготову нашем народу неће донијети никакво добро. Пошто сам за мој последњи роман „Наличје раја“ вршио опсежна истраживања да пронађем везе између музике, дроге и окултизма, дошао сам до информација које нису завршиле у роману, али су мене увјериле да било у ком смјеру да истражујем увијек стигнем до масонерије. Било да се ради о путу дроге, окултизму у музици или њу ејџу који се залаже за уништење хришћанства. На сваком кораку натрапам на масонерију, па било да се ради о сексуланим склоностима Била Клинтона или пословима са нафтом Џорџа Буша млађег.
Као што рекох масонерија је у мојим очима инкарнација зла, што наравно ви који ово читате не морате тако да видите јер свако има право на своје мишљење и лична искуства. Моја искуства су таква да сам дошао до закључка да нема зла на свијету у које нису упетљани
Шта је Трилатаерална комисија?
Вјеровали или не то је још једна дивна организација проистекла ваљда из Билдерберг групе која је такође хуманитарна организација, а на инцијативу Дејвида Рокфелера који је човјекољубац да му нема равног на свијету.
Истина је да има и оних који нису баш увјерени да је тако како сами припадници Трилатерарне комисије тврде, па пишу овакве текстове:
Е сад, ја наопак какав јесам имам још горе мишљење о поменутим него аутор који их је оплео на васељенска.ком. Познајем добро људе који се налази на списку и вјерујте ми Србија нема горих непријатеља од њих.
Некако ме патријарх подсјећа на краља Теодена из Толкиновог романа Господар прстенова, с'тим да је Теодену на уво шапутао лажи један Гујослов док је око нашег патријарха мноштво Гујсолова који су спремни да бесконачно лажу. Познато је да је луцифер мајстор лажи па ме не би чудило да Пикапјетра, Хасановић и и ини њима подобни Гујослови засипају свакодневно лажима нашег патријарха који на жалост има времена за њих, а нема за нас.
Дошли смо до краја.
Ако сматрате да сам иоле у праву, вјероватно ћете се забринути због судбине нашег народа и наше цркве кад нам код патријарха редовно гостују масони и чланови Трилатерарне комисије. Можда ћете овај текст прослиједити својим пријатељима или објавити на вашем порталу ако га посједујете, али ја вас не наговарам да то чините јер може да буде опасно.
Ако сте увјерени да нисам у праву и да су све ово што сам написао обичне глупости, ипак вам хвала што сте прочитали.
Коме ћу осим вама послати ово писмо?
Наравно на адресу патријаршије премда сумњам да ће стићи до патријарха, као што ниси стила писма која су писана из Зворничко-тузлансе епархије нити она која су писана из Швајцарске прије двије деценије када су незадовљни вјерници писали о понашању протојереја Драшка Тодоровића. Наравно скандал, истина мањих размјера него у Зворничко-тузланској епархији се догодио у Швајцарској, али ни то није било довољно да се неко сјети да су храбри и умни вјерници годинама упозоравали на то.
У Ветингену, 11. 02. 2017
Миодраг Лукић