Владимир Фролов: Подивљало неоусташтво нико не скрива
субота, 18 фебруар 2017
          У  припреми за  разарање  тадашњег Варшавског уговора, католички  су  пропагандисти осмислили кампању „изједначавања“ тоталитарних  режима  фашизма и комунизма у Европи, правдајући  је „демократском потребом суочавања са мрачном прошлошћу“.

Иза овако звучног наслова, подмукло се крила планирана рехабилитација нацизма и фашизма, јер су многе европске земље четрдесетих година прошлог века активно учествовале у тадањим „несташлуцима“, а после доказаних истина на Нирнбершком процесу, морале су да се вешто покрију ушима.

Хрватски католички фратри у Нарвалу (Канада), у тој  су идеји, видели могућност да надграде већ почетну браварову поставку о „изједначавању“ усташа и четника, који су починили злочине над нашим „народима и народностима“ .

Бројни наручени „борци за истину“ расписаше се о „четничко-партизанским злочинима“ у хрватским емигрантским листовима и часописима, а поче и „спонтано“ окупљање у Блајбургу.

Истовремено, у тадашњој Хрватској поче се наметати полемика о броју убијених Срба у Јасеновцу са радном тезом о „комунистичком претеривању“, јер се тако смишљено поништава рад државне комисије о жртвама геноцида, и релативизује већ утврђени број жртава.

После завршетка Другог светског рата, хрватски комунисти су плански натурили дефиницију „жртве фашистичког терора“ али их нису назвали жртве хрватског фашистичког терора, што заправо јесу били на просторима тадашње NDH, где је и страдала већина Срба, Жидова и Рома из окупиране  Југославије, током четворогодишњег рата.

Чим се у Хрватској 1990.године завршише вишестраначки избори и власт преузе HDZ, почеше бројне „претраге“ јама у које су наводно партизани „бацали недужне хрватске младиће“, који су сасвим случајно носили фашистичку униформу, многи и били доказани злочинци и кољачи, које је народни суд осудио на казну смрти.

Тако је створена атмосфера, да су Срби који су чинили већину партизанску у Хрватској, били разуларена банда која је убијала без суђења, без доказивања кривице, те се заправо ни број тако убијених не зна, што је сада обавеза „одговорне демократске власти“, да најзад утврди!

Тако још и пре оружаног сукоба, почиње сатанизација Срба у Хрватској и БиХ, а носиоци ове кампање су католички листови, страначка гласила, и разне тематске трибине на којима  обавезно учествују усташе-повратници из емиграције, који причају како су преживели „комунистичке  злочине“, притом  увек  наглашавајући  да су  Срби већински били  егзекутори, над „невиним хрватским дечкима“.

Користећи моћну издавачку машинерију Ватикана, ове су кампање нашле место у бројним публикацијама, те се врло убрзано проширила прича о „геноцидним Србима“, све  у процесу  праћења тромог и неадекватног одговора тадашње савезне државе, плански разорене законима који спречавају борбу са сепаратистима, који притом имају отворену подршку западних тајних служби, Ватикана и NАТО пакта, за своју нескривену разарајућу работу.

Узалуд су медији у Србији писали о повампиреном усташтву, кад су дописници „демократских међународних агенција“ преносили пласиране приче о „злочинима комунистичког једноумља“, који су постали тема тек  после „демократизације Хрватске“, коју сада спречавају мрачне силе „великосрпске хегемоније“ коју свакако треба срушити, и разорити најпре СПЦ, као гнездо српског национализма.

Мајстори пропаганде, на овој подлози, извлачили су  из заборава већ „доказане српске кривице“, те поново поче Европом да лута Гаврилов српски метак, позивајући на ревизију.

Али, нико од тих „независних истраживача“ ни после једног века  да одговори на питање, где је пиштољ „BROWNING“  из ког је пуцано а послат је у Беч после суђења, у којој је то Бечкој продавници купљен и ко га је заправо платио, а ко ли га је до Београда донео?

Ту загонетку, ко змија ноге крију у Бечу, али увек истичу да је тај „српски терориста“ пуцао у недужну супругу, чак су измислили и недоказану трудноћу, које нема у обдукционом записнику.

Хрватски „антифашисти“, обрушише се као лавина на „српске четнике“, називајући тако и припаднике тада једине легитимне оружане силе у заједничкој држави која се брани од оружане сецесије, а разне опозиционе  странке у Србији (не случајно!) почеше да стварају страначке војске које су користиле већ етаблирани модел облачења статиста за филмове Вељка Булајића, обожаваног загребачког монтенегрина, истакнутог борца против „великосрпске хегемоније“, који је анимирао своје филмске пријатеље  широм света, те  тако поче и филмски прогон Срба, који траје и данас.

Кад изби грађански рат у БиХ, не српском кривицом, ову филмску кампању антисрпства преузеће светски чувена Ванеса Редгрејв, промонтерка драгог Раде Шербеџије, који ће се прославити у холивудским  филмовима са изразито антируским  и  антрисрпским  садржајем.

Сва суђења Србима у Хаагу, имају обавезну премису да су припадници српске војске били разуларена банда склона сваком насиљу, а не никако устројена војска, која извршава наређења претпостављених.

На жалост судија, ову премису руше бројни извештаји  разних  војски из  састава UNPROFORa, где се детаљно описује српска војска као дисциплинована формација, која поштује законе и обичаје рата, који она није ни почела, али се брани од доказаних злочинаца.

Кампања покренута пре четврт века, сада већ има чврсте темеље у школским уџбеницима за „договорну историју“, наравно на изразито српску штету, јер су у међувремену „извршили злочин“ и над „недужним Шиптарима“, те је „демократски NАТО“ морао да спречи нови „српски геноцид“, притом разарајући инфраструктуру земље Србије и убијајући цивиле (колатерална штета, кажу цинично еуропски „демократи“!).

Од петооктобарске „демократизације“ власти, када почиње процес насилног преумљивања Срба и растакања остатка Србије, „ЕU антифашисти“  обавезан су додатак  сваком сервираном бриселском јелу, које обавезно преседне Србима, јер тешко падне на њихов четнички желудац, а још кад су кувари драги хрватски еуропејци, који добро знају шта и како зачинити, да се Срби добрано помуче да сажвачу, а тек да прогутају.

Све је то некако и клапало, док не одлучише да натерају Србе на гутање таблета за антируску реакцију, које је прописала драга ЕU на  захтев  секте „хиларисти“, тамо далеко преко баре.

Али, ни драга  mutti Anagela, ни млађахна Мogerini, ни мили Јens, ни обожавани Кurtz, баш нико не могаше натерати те неразумне Србе, на то национално самоубиство!

Наравно, „ЕU антифашисти“ једнодушно подржаше хитну дијагнозу експерата, „хрватских антифашиста“, да је за све крива та „мрачна СПЦ“, која је у братској љубави са још „мрачнијом РПЦ“, а оне већ вековима одбијају догму римског папе да је „непогрешив“.

Бројни примери подивљалог неоусташтва које се ни не скрива, не изазивају очекивану осуду „ЕU антифашизма“, упркос бројних калимеро-апела „фактора стабилности у региону и шире“.

Стога не чуди, да  управо сада толико текстова о „српском фашизму који је повампирен“,  кружи у региону, да се „освесте заблудели“ и поново прихвате чињеницу као и пре четврт века , да је задаћа „еуропских атифашиста“ да подрже сваки  вид  борбе са носиоцима „великосрпског фашизма“,  који прети мултикултуралном и мултиконфесионалном Балкану на путу у ЕU, који  би  био овоземаљски  рај, само да није тих Срба и браће им Руса.

Ипак, освешћени бирачи у Америци, најзад  су упалили  светло  у тунелу „еуропског антифашизма“,  шаљући  тако  „хиларисте“  на  заслужено место.

Срби имају пословицу – „ Коњ који цркава, најжешће се рита“!-, стога им ваља сада преживети то ритање „хилариста“ у распадајућој ЕU, и  батргање  домаћих  следбеника!

Извор: "Фонд стратешке културе"