Принципијелни оснивач хришћанства – Св. Павле – учио је да мушкарац треба да има поглавничку улогу у породици, друштву и Цркви. То је лапидарно изразио речима: „Муж је глава жени” – „Kephalē de gуnaikòs o anēr” (Коринћанима посланица прва 11,3). Исту фразу понавља на још једном месту: „Јер је муж глава жени” – „Óti аnēr estin kephalē tēs gуnaikòs” (Ефесцима посланица 5,23). Када писац исту фразу понавља два пута, онда изгледа да му је до тога стало.
Мушкарчеву поглавничку улогу Св. Павле образлаже овако: „Јер је Адам најприје саздан па онда Ева; И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,13-14). Дакле, мушкарац је глава жени због хронологије стварања људи и начина грехопада. Није стога тачна сугестија да је мушкарац постао глава жени тек после грехопaда. Био је то од стварања.
1. Мушкарчево поглавништво у причи о стварању
Мушкарчево поглавништво, предводништво и представништво сугерише дванaест наративних елемената у јахвистичкој причи о стварању:
1) Хронологија стварања мушкарца и жене. Жена је створена после мушкарца (в. Прва књига Мојсијева 2,18-23). Бити створен после значи имати подређену улогу.
2) Сврха (телеологија) стварања мушкарца и женe. Жена је створена за мушкарца: „И рече Господ Бог: није добро да је човјек сам” (Прва књига Мојсијева 2,18а). Жена је створенa да лечи мушкарчеву усамљеност.
3) Жена је названа „друг” на два места. Првом: „Да му начиним друга према њему (Прва књига Мојсијева 2,18b). Другом: „Али се не нађе Адаму друг према њему” (Прва књига Мојијева 2,20b). Израз друг на јеврејском гласи „езер” (‘ēzer) и значи „помоћница”. Помоћница помаже и није једнака ономе коме помаже. Онај коме се помаже има примарну улогу
4) Израз „према њему” (kenegedô) такође се двапут помиње (Прва књига Мојсијева 2,18b; Прва књига Мојијева 2,20b) и сугерише надопуњавање. Жена је створена да надопуњује човека. Бити створен да се неко надопуни значи имати подређену улогу. Бити онај ког други надопуњује значи имати поглавничку улогу.
5) Начин (модалитет) стварања жене. Жена је створана од мушкарца: „И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом” (Прва књига Мојсијева 2,21). Бити створен од неког значи имати подређену улогу. Бити онај од кога је други настао значи имати надређену улогу.
6) Жена је доведена мушкарцу: „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму” (Прва књига Мојсијева 2,22). Бити доведен неком значи имати подређену улогу. Бити онај коме је неко доведен значи имати надређену улогу.
7) Жена је именована од Адама: „А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека” (Прва књига Мојсијева 2,23). Бити именован значи имати подређену улогу. Онај који именује има поглавничку улогу.
8) Женино име је изведно из мушкарчевог. Реч „човјечица” (’iššāh) је изведена од речи „човјек” (’iš).
9) Име за мушкарца – „Адам” (ādām), означава и мушкарца и човека уопште. Тиме се сугерише мушкарчева представничка улога. Израз за жену се односи само на жену. Тиме се сугерише да она нема представничку улогу.
10) Мушкарцу је дата заповест да не једе „с дрвета од знања добра и зла” (Прва књига Мојсијева 2,17). Тиме је сугерисана мушкарчева представничка улога. Жени није дата та заповест. Она ју је морала чути од мушкарца. Она зависи од њега. Њему је подређена.
11) Адам је именовао животиње: „И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској, и свакој звијери пољској” (Прва књига Мојсијева 2,20). Тиме је сугерисана његова власт. Жена није именовала животиње, јер она нема представничку и предводничку улогу, него помоћничку.
12) Адам је тај који је позван да начини брак: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело” (Прва књига Мојсијева 2,24). Адам је добио задатак да се одвоји од родитеља и оснује брак. Он је добио задатак да формира брак и буде његов предводник, поглавник и представник. Стога се брак и зове женидба, а не „мужидба”.
Св. Павле као разлог за мушкарчево поглавништво, предводништво и представништво у породици и цркви наводи управо први од ових дванаест елемената јахвистичке приче о стварању, а то је хронологија стварања: „Јер је Адам најприје саздан па онда Ева” (Тимотију посланица прва 2,13).
Мушкарчево поглавништво, предводништво и представништво Св. Павле истиче позивајући се и на други, трећи и четврти наративни елемент приче о стварању, а то је телеологија стварања: „Јер муж није саздан жене ради него жена мужа ради” (Коринћанима посланица прва 11,9).
Мушкарчево поглавништво, предводништво и представништво Св. Павле образлаже упућивањем и на пети елемент јахвистичке приче о стварању, а то је модалитет стварања: „Јер није муж од жене него жена од мужа” (Коринћанима посланица прва 11,8).
Дакле, мушкарчеву поглавничку улогу Св. Павле доказује упирући прстом на догађај које се збио приликом стварања – дакле, пре грехопада, а не после грехопада! Свети Павле нема дилеме коме је Бог поверио поглавничку улогу у породици и друштву нити зашто: због Божјег Промисла приликом стварања људи!
2. Мушкарчево поглавништво у причи о грехопаду
Мушкарчево поглавништво, предводништво и предстваништво сугеришу и барем шест наративних елемената у причи о грехопаду.
1) Жена је пришла дрвету познања добра и зла. Адам није. Жена је разговарала са кушачем. Адам није (Прва књига Мојсијева 3,1-6).
2) Хронологија и начин грехопада: „И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси” (Прва књига Мојсијева 3,6). Жена је поклекла пред искушењем. Она је разговарала са кушачем и убрала забрањен плод. Мушкарац није разговарао са кушачем, нити је убрао плод. Узео га је од жене. Ко је поклекао пред искушењем сноси већу одговорност.
3) Иако је други сагрешио, мушкарац је први позван на одговорност пред Јахвеа: „А Господ викну Адама и рече му: гдје си?” (Прва књига Мојсијева 3,9). Иако је жена прва згрешила, Бог на одговорност прво позива Адама. Бог је јамачно знао да је жена прва згрешила, али ипак на одговорност прво позива Адама. То је стога јер је Адаму поверено да буде поглавар и представник свог дома и чувар Божјих заповести.
4) Бог је Адамов грех образложио тиме што је послушао жену: „што си послушао жену” (Прва књига Мојсијева 3,17).
5) Бог Адама подсећа да му је дао заповест. Крив је, јер је „окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега” (Прва књига Мојсијева 3,17). Бог жену не подсећа да је прекршила Његову заповест, јер њој није ни дата. Бог је само Адаму дао заповест, јер је он представник и предводник свог дома.
6) Мушкарац поново именује жену: „И Адам надједе жени својој име Јева, зато што је она мати свјема живима” (Прва књига Мојсијева 3,20). После грехопада Адам поново именује жену. Још једном потврђује своје поглаварство над њом.
Св. Павле као разлог мушкарчевог поглаварства у породици и друштву наводи управо то: „И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,14). Дакле, није се Адам преварио, него Ева. Адам се солидарисао с њом. Одмах је додао: „Али ће се спасти рађањем дјеце” (Тимотију посланица прва 2,15a). Tиме није хтео да каже да се не могу спасити нероткиње. Хтео је да каже да ће се спасити оне жене које чине оно што су типичне женске улоге. Дакле, жене треба да поштују разлике међу половима успостављене приликом стварања. У Библији не постоји никакав концепт „родне равнопраности”! Полови су онтички и аксиолошки равноправни, али не и функционално!
3. Мушкарчево поглавништво у Библији
Познавајући и признавајући мушкaрчеву поглавничку, предводничку и представничку улогу успостављену приликом стварања, у Старом завету нема жена свештеница. Из истог разлога нема ни у Новом завету. Из истог разлога нема ни у целокупној историји Цркве. Из истог разлога ни Исус међу апостоле није убројао ниједну жену. Из истог разлога је Св. Павле записао: „Жене ваше да ћуте у црквама; јер се њима не допусти да говоре, него да слушају као што и закон говори” (Коринћанима посланица прва 14,34). Који то закон говори? Не постоји ниједан закон у Старом завету који наређује женама да ћуте у црквама. Али Св. Павле је савршено добро знао шта пише. Он је под „законом” подразумевао поглавничку и представничку улогу мушкарца која је успостављена приликом стварања. Стога и продужава: „Ако ли хоће чему да се науче, код куће мужеве своје нека питају; јер је ружно жени да говори у цркви” (Коринћанима посланица прва 14,35). Имајући мушкарчеву поглавничку улогу у виду, он додаје: „Али жени не допуштам да учи нити да влада мужем, него да буде мирна” (Тимотију посланица прва 2,12). Пише и то да је муж „обличје и слава Божија; а жена је слава мужевља” (Коринћанима посланица прва 11,7b). Св. Павле не пише да је жена „обличје и слава Божија” зато што она није предводник нити представник свог дома. То пише за мужа, јер он то јесте. Св. Павле не пише ни то да је муж „слава женина”, него да је жена „слава мужевља”. Св. Павле је знао и признавао успостављени поредак приликом стварања. Непознавајући и непризнавајући мушкарчево функционално поглавништво у друштву, породици и Цркви значи свесно пренебрегавати целокупну свештену традицију.
4. Надмени критичар
Мушкарчево поглавништво истакнуто је у осамнаест елемената у јахвистичким причама о стварању и грехопаду. Треба бити поприлично слеп, па то не видети. Дванаест од њих се тичу стања пре грехопада, а барем три су изриком потврђена у Новом завету. Па када један мој критичар самоуверено тврди – у полемици са мном 10. октобра 2016. – да се „женин подређен положај установљује тек по грехопаду, он не постоји пре пада”, онда он тврди нешто директно супротно Светом Писму.
Али ја мом критичару опраштам. Наиме, он је студент Богословског факултета, што даје објашњење зашто превиђа оно што сваки нормалан човек лако може видети. Само човек заглупљен феминизмом може да не види елементе мушкарчеве доминације у причи о стварању. А када „богослови” превиђају и новозаветне изричите потврде те мушке доминације, онда је јасно да имамо посла са великом самозаслепљеношћу.
И због тог слепила надмени критичар ме пита: „Који свети отац тумачи да је човек господар човечици и пре грехопада, да има поглавничку улогу пре пада?” И када му се цитира Св. Павле, он остаје блазирано туп. Можда за њега Св. Павле није „свети отац”?! А ко је други „свети отац”, ако он није?! Критичар ме пита: „Дакле који свети отац то место у Библији тако тумачи? Ја тврдим ниједан.” Дакле: ниједан. Па, добро. Сада барем знам да Павле није „свети отац”. Човек мора имати мозак испран феминизмом, па занемарити оно што јасно пише Свети Павле – један од најважнијих писаца Новог Завета.
И не само Св. Павле, него и безброј других црквених писаца истичу Адамову поглавничку улогу. То не видети представља велики подвиг самозаслепљивања.
У том духу очајног самослепила наш млади богослов ме арогантно пита где ја то видим „да је пад у томе што је [човјек] послушао човјечицу?” Где ја то видим? Па, у речима самог Господа Бога. Бог је казну Адаму образложио управо речима: „што си послушао жену” (Прва књига Мојсијева 3,17). Дакле, Адамов пад је управо у томе што је послушао „човјечицу”.
Млади надмени критичар тврди: „Адам крши Божију заповест”. А штa пише Св. Павле? Он тврди управо супротно: „И Адам се не превари, а жена преваривши се постаде преступница” (Тимотију посланица прва 2,14). Да ли се Адам преварио? По Св. Павлу – није. Да ли се Ева преварила? По Св. Павлу – јесте. На основу чега то Павле тврди? На основу разлика у начину грехопада.
Наиме, жену је директно завео кушач и она је убрала плод са дрвета познања добра и зла. Жена је била та која је пришла дрвету познања добра и зла и коју је кушач кушао и завео (Прва књига Мојсијева 3,1-6). Она је убрала забрањен плод: „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси” (Прва књига Мојсијева 3,6). То је наративни детаљ који даје повода Св. Павлу да напише: „Жена преваривши се постаде преступница”. Св. Павле зна шта пише, што се не може рећи за модерне феминистичке егзегете и њихове епигоне.
Адама кушач није завео, него је плод узео од жене. Жена „даде и мужу својему, те и он окуси” (Прва књига Мојсијева 3,6). То је приповедни елемент који даје Св. Павлу право да напише: „Адам се не превари”. Дакле, сагрешили су обоје, али на различите начине. Јахвист стално прави разлику између Адам и Еве. Не ставља их у исти кош. У причи о стварању и грехопаду не постоји „родна равноправност”.
То сам у свом есеју „Библијски извештај о грехопаду” и записао: „Мушкарчев грех првенствено се састоји у томе што се одрекао своје поглавничке улоге и ’послушао жену’ ”. Да не буде залудних пропитивања неуких, позвао сам се управо на библијске текстове (Прва књига Мојсијева 3,17; Тимотију посланица прва 2,13). Дакле, ја сам изнео управо оно што тврди и Стари и Нови завет: и сâм Бог и сâм Св. Павле. Али наш богослов се нашао побуђеним да устврди: „Ово је са становишта православне библијске егзегезе и са становишта догматике потпуна неистина.” Дакле, неистина је оно што изричито пише у Библији. Неће бити да је „потпуна неистина” оно што пише у Библији, него оно што тврде феминизмом испрани мозгови.
Мој надмени критичар себи дозвољава да световни феминизам утиче на његово размишљање. Како? Он тврди: „Проблем мушко-женских односа је проблем у контексту љубави, а не проблем поглавништва”. Савршено је тачно да је проблем мушко-женских односа „проблем у контексу љубави”, али савршено је нетачно да контекст љубави искључује мушкарчево поглавништво. Сâм Св. Павле је два пута изриком написао да је „муж глава жени”. Нормалано, тиме није хтео да каже да муж не треба да има љубав према жени. Управо супротно! Он је изриком мужевима наређивао да воле жене: „Мужеви! љубите своје жене” (Ефесцима посланица 5,25а). Мушкарчево поглавништво не искључује љубав. Идеја да мушкарчево поглавништво искључује љубав је типично феминистичка обмана. Онај ко тврди да мушкарчево поглавништво искључује љубав нема појма ни о теологији ни о психологији. Мушкарчево поглавништво подразумева љубав! Штавише, мушкарчево поглавништво обавезује на љубав!
5. Свети Јован Златоусти као арбитар
Преписка са овим надримудрацем на крају је добила гротескан карактер. Он ме осионо пита: „Који свети отац тумачи да је пад у томе што мушкарац слуша жену?” По њему, ниједан. Да би поткрепио ту тврдњу они ми шаље Омилије Светог Јована Златоустог на Књигу постања. Проповедајући, Златоусти у Божја уста ставља ове речи упућене жени: „У почетку сам те саздао да будеш равна по части (мушкарцу) и желео сам да, будући истог достојанства као и он, у свему учествујеш с њим.” То је управо оно што пише и јахвист, Св. Павле и ја заједно с њима. Ја сам у свом есеју „Онтичка једнакост и функционална неједнакост” изричито написао: полови су створени онтички и аксиолошки једнаки. Тврдећи да је жена саздана „равна по части” и „истог достојанства” са мушкарцем значи тврдити да су они онтички и аксиолошки једнаки. Дакле, ја сам у свом есеју тврдио потпуно исто што и Свети Јован Златоусти!
Али – по Златоустом – Бог се обратио и Адаму речима: „Ти си старешина својој жени”. А шта значи бити старешина свој жени него бити њена глава, како је и написао Св. Павле и ја поновио заједно са свима њима!? Дакле, када ја тврдим да је Адам створен да буде поглавар, старешина својој жени, ја само апсолутно тачно понављам оно што је рекао и Св. Јован Златоусти!
Св. Јован Златоусти додаје: „Она је створена ради тебе”. Те речи су у савршеном складу са оним што каже јахвист, Св. Павле и ја заједно са њима. Дакле, ја тврдим што и целокупно Свето Писмо и целокупна патристика: да је жена створена ради мушкарца!
Св. Јован Златоусти додаје: „Ти си, међутим, изопачио прави поредак. Не само да си пропустио да је задржиш на правом путу, него си се и ти сурвао с њом.” Овде се тврди да је грех Адамов у томе што је пропустио да Еву задржи на правом путу. То је савршено у складу са оним што је рекао Господ Бог, Св. Павле и ја заједно с њима. Па, када надобудни критичар примећује да је моја теза „са становишта православне библијске егзегезе и са становишта догматике потпуна неистина”, онда он износи бесмислене и неаргументоване клевете! Јер моја теза је управо у савршеном складу са изјавом и Господа Бога, и Светог Павла и Светог Јована Златоустог. Она само није у складу са самозаслепљујућом модерном „феминистичком теологијом”!
Надаље, Св. Јован Златоусти каже: „И док се обично сви делови тела покоравају глави, овде се догодило противно од тога, будући да је глава следила остатак тела, постављајући ствари наопако.” Овде Свети Јован чини исто што и Св. Павле: мушкарца метафорички назива главом, тј поглаваром. А то је управо оно што у својим есејима тврдим и ја.
Штавише, када Св. Јован Златоусти каже да је грех у томе што је „глава следила остатак тела”, онда је то савршено подударно са оним што сам тврдио и ја.
Дакле, све што сам написао у есејима „Онтичка једнакост и функционална неједнакост” и „Библијски извештај о грехопаду” у савршеном је складу са елохистом, јахвистом, Св. Павлом, Светим Јованом Златоустим – дакле, са целокупним Св. Писмом и Св. Предањем. На нечију жалост, није у складу са помодном „феминистичком теологијом”.
6. Закључак
Како се чини, са нашег Богословског факултета излазе кадрови без елементарног познавања и Светог Писма и психологије. Бојим се да је реч о нечем још горем: о свесном повлађивању човекоугађачкој феминистичкој индоктринацији – о недопустивом некритичком усвајању владајућих феминистичких идеолошких и социјалних узуса. Правослвни богословски факултет се претвара у феминистичку „пачију школу” – у истурено одељење световних „родних студија”.
Дакле, мушкарчево поглавништво није настало после грехопада, него пре њега. Потврђено је током њега и после њега. Оно није настало после њега, него је само добило изоштренији вид. Бог је жену казнио рекавши јој: „И воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар” (Прва књига Мојсијева 3,16). Овде није успостављено мушкарчево поглавништво над женом. Оно је успостављено приликом стварања. Овде је добило само тлачитељски вид. Исус Христос је својим делом и науком дошао да укине тлачитељски вид мушкарчевог поглавништва, али не и само поглавништво. То што се мушкарчева поглавничка улоге може злоупотребити, не негира саму потребу за њом! Злоупотреба не негира употребу! То је знао сваки правоверни Јеврејин, па и Св. Павле, који је јасно учио: „Муж је глава жени.” Сваки „теолог” који негира потребу за мушкарчевом поглавничком улогом је заслепљени јеретик! „Феминистичка теологија” је велика теолошка јерес и социјална погибељ.
То да феминизам испере мозак студентима социологије – још и могу да схватим, али то да феминизам испере мозак студентима теологије – е то већ тешко могу да схватим.