Владимир Димитријевић: Кетмен друге Србије
уторак, 21 март 2017

-          Момчило Ђорговић, Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе, Службени гласник, Београд, 2016. -

 ИМАЛИ, ПА БАЦАЛИ

Анегдота вели да је неки Хрват својевремено с индигнацијом рекао Миловану Витезовићу: “Ви сте своје краљеве бацали кроз прозор“. На то му је Витезовић одговорио: “Имали, па бацали!“ Да, баш тако: имали, па бацали, јер су Срби били слободни, и у слободи грешили, рвући се са својом и светском историјом.

Две србске државе у 19. веку, Србија и Црна Гора, имале су три народне династије, рођене из борбе за слободу, док су Румунима, Бугарима и Грцима велике силе наметнуле туђине германске крви за монархе, а Хрватска беше земља слугу Хабзбурга („Пре свачији сужњи но ичије слуге“, говорио је Дучић о нама.)           

Странци су Србију доживљавали као земљу слободе. По савременом енглеском истраживачу Гејлу Стоуксу, аутору књиге „Политика као развој: успон политичких партија у Србији 19. века“, Србија је „имала политички систем у најмању руку толико напредан колико и већина економски далеко развијенијих држава“. Белгијски економиста Емил де Лавеле у 19. веку писао је:“Управо у Србији, више него биле где другде, за власт би се могло рећи да долази од народа.“ Енглез Херберт Вивијен у том веку Србију је звао „рајем сиромашног човека“, истичући да у њој нема пролетерске беде као у Енглеској. Хрватски песник Тин Ујевић 1913. писао је:“„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде/…/Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.                 

Да, али… Другосрбијанци то виде сасвим другачије.

СЛИКА НАШЕ ИСТОРИЈЕ ПО ЂОРГОВИЋУ      

Ђорговић, бивши новинар „Борбе“, „Недељне борбе“ и својевремено уредник „Недељног телеграфа“, а данас сарадник „Данаса“, историју Срба приказује као историју једног малог, дивљег, непросвећног народа који је, јер је блесав, стално одбијао да се укључи у живот великог, сјајног, умног Запада, и тамо нађе лек за своје ране и јаде, своју корупцију и неморал, своју баналност и ирационалност. Запад је панацеја, као и код свих другосрбијанских пропагандиста. Јер, вели Ђорговић, описујући наше претке, „масе избеглица које су биле и које су пристигле на ове просторе са намером да створе један народ и једну државу биле су хендикепиране у старту – без квалификација, без алата, без факултета и неписмене“. Књаз Милош је био саможиви деспот, а  краљ Петар је, наравно по Ђорговићу, Милорад Улемек Легија са почетка 20. века, који је малтене организовао убиство краља Александра и краљице Драге ( после чега Србијом владају аписовци, а Србе на Западу и данас сматрају „краљоубицама“, што је непоправљиви траг у нашој историји )… И они за које се тврди да су били добротвори само су гнусни тајкуни свог доба, као капетан Миша. Гаврило Принцип је ( а шта би друго могао бити? ) терориста. Никола Пашић је, према Ђорговићу, олош који је мислио само о личном богаћењу, а Карађорђевићи су, у складу с титоистичким „наративом“, „побегли из земље“ 1941. године „са сандуцима злата“ ( због чега се принц Томислав целог живота бавио пољопривредом, једва крпећи крај с крајем, зар не? ). Србија се боји прогреса, везује, сасвим погрешно, за Русију, која јој суштински не помаже. Цар Николај је „лузер“, и подизање споменика њему у Београду управо је знак „лузерства“. Први светски рат је далеко од слике коју имамо; морамо да схватимо одговорност србијанске политичко-официрске клике, која се у рату обогатила, при чему је „изазивала велике силе да униште Србију“. Нису сви Хрвати били усташе, много је оних који су спасавали Србе. Добрица Ћосић и Михиз су нас повели у ретардацију, а Матија Бећковић  је забављао комунистичку врхушку на Брионима ( песник се недавно огласио тим поводом, истичући да је, во времја оно, време проводио у београдској кафани „Бриони“, и то је све ).            

У ствари, ово смо већ читали у његовом роману „Српски валцер“, објављеном 2010. године у „Лагуни“.         

ЂОРГОВИЋ ПРЕ „ТРАГЕДИЈЕ“ 

Момчило Ђорговић се већ „прославио“ романом „Српски валцер“ чији главни јунак, Павле, мрзи Русију, а воли Америку. У Америку је побегао од режима Слободана Милошевића, да се у Конгресној библиотеци бави штетним утицајем Руса на Србе. У Америци, „земљи слободе“, он јури женке и показује своју мушкост. Воли Америку јер њој не треба историја, пошто има сјајну садашњост: ''Чак ни бескућници по парковима нису изгладнели тако безнадежно, пошто су сви били обучени у нова одела, модерног кроја и боја, у новим патикама, са мобилнима, ајподима и слушалицама на ушима“, просветљује своје читаоце, Павловим устима, Ђорговић, и додаје: ''Зато је Бог хтео да Англоамериканци имају атомску бомбу и да уз Провиђење спроводе англосаксонску мисију, Go you therefore, and teach all nations''. Павле има разумевања за Клинтона и Блера и суштински криви нас за бомбардовање Србије. Главни Ђорговићев јунак не може да нађе Србију на америчкој карти, што, по његовом познанику Ларију, наговештава нашу будућност: амерички картографи нас више не виде на мапи Балкана. Чак и Срби из САД су се просветлили кад је Косово у питању, па Ђорговић о томе вели:“ ''Њихова домовина је Америка и добро знају да је Косово под америчким покровитељством, дакле, и њихово''.

Историја на Балкану је, по њему, „вампирска“. Павле обожава и Хабзбуршку монархију, чији је велики политичар Метерних рекао да у варварској Србији „нема способних и културних људи''. Павлов омиљени лик, Бењамин Калај, наговештава:“Биће наш Дунав и наш Адријатик. И Европа ће бити спокојна. А Русија и њен панславизам остаће у азијским степама''.

Ево шта Павле вели о кнезу Милошу:“''Милош, Велики Милош, а држао је све у својим рукама, није могао ноћу да спава унезверен због оног што се може изненада догодити, завијао је и урлао по целу ноћ у крошње као курјак, будећи своје момке и стављајући их у приправност''. Ово је слика кнеза Михаила:''Није мислио добро, него рђаво. Није ослобађао земљу, него ју је продавао. Није ослободилац од Турака, већ турски пандур. Није био патриота, већ издајица. Није био добар, него опак. Није био човекољубив, већ крволок. Није био за слободу, него највећи тиранин. Није био културан, већ прости исфеминизирани син и унук хајдука, једном речју – несрећа, највећа српска несрећа...“

 За разлику од прекрасног Беча, Београд је град у коме живи марва:''Мокрила је стока високо дигнутих репова, а људи су у нужди запишавали ћошкове и стабла, и при запари баш се осећало на урин''

„DIE BESTE“ – НЕМАЧКА МЕДИЦИНА ЈЕ НАЈБОЉА    

У стилу лика кога у филму „Ко то тамо пева“ глуми Бата Стојковић, Ђорговић нас опомиње:“За Балкан је потребан дуг дах, рекла је Ангела Меркел, јер је највећа брзина која је на њему прихваћена – „кретање пужа“. У 20. веку Немци су планети демонстрирали брзину кретањем у темпу Blitz-a./…/Немачкој трка њених пужева доноси прогрес. Ипак су то немачки пужеви, у Blitz-брзини. А шта раде српски пужеви? Имају ли аутоматски мењач за брзину као немачке колеге? Крећу ли се уопште, излазе ли из своје љуштуре? Да ли се и с ким тркају или се башкаре у својој слузи?“             Немачка и САД ( Ђорговић пева химну „кока – кола социјализму“ Брозове епохе ) су узорне земље Запада за којима треба ићи, не верујући у којекакве колективне фантазмагорије о Русима и Русији. Ево чему нас учи писац „Трагедије једног народа“:“Армије које су се сјуриле са Кајмакчалана до Загреба, Ријеке и Љубљане биле су састављен од више народа и раса. Ни српска армија није била састављена само од Срба. Српска малена војска је била у армији од седамдесет милиона људи са којима је победила Немце, а нову државу су јој направиле велике силе у Версјау. То ништа не умањује славу српских војника, али даје лекцију о савезништву и нужности да се буде део међународног поретка./…/Зашто се позитивна и одлучујућа улога Запада у нашој историји замагљује, крије или релативизује, а толико истиче руска подршка чак и кад је уопште није било?“           

У србској историји беше великих људи попут Марка Никезића, чија је мајка, префињена Францускиња, плакала кад ју је Марков отац Петар, трговац, левичар и „глобтротер“, довео у Београд у коме Сузан из центра Париза није имала на пијаци шта да купи осим живих прасића и пилића. Никезић је био за Србију на Западу, а против империјалне Русије. И Ранковић је лажно оптужен да је националиста, а он је био космополита, чија је жена, Словенка Славка, била префињена дама. И Латинка Перовић је велика, јер је разумела и платонски волела Марка Никезића. И тако даље, све у том стилу.                

Па ипак, нема анализе без стилске анализе.      

А какав је стил нашег новопеченог историософа Ђорговића, од кога бисмо очекивали врхунску писменост и литерарни дар?

ПИСМЕНОСТ                 

Прво о писмености. Ђорговић о кући Драгољуба Јовановића пише: “Кућа, скромна, из двадесетих година прошлог века, налази се у Професорској колонији; њен оснивач је Милутин Миланковић“. Очито, Ђорговић мисли на Миланковића као градитеља куће. Реч „оснивач“ се за реч „кућа“ везује углавном ако се мисли на утемељитеља неког племићког дома. У белешци о записима Пашићу блиског човека, Аврама Петровића Аврамчета, Ђорговић нас подсећа да „Аврам запис почиње својом рујном младошћу“. „Рујан“ је, на нашем језику, још увек „тамноцрвен“. Каква је то „тамноцрвена“ младост, Ђорговић нам није открио. У слици пропасти србске војске 1915, Ђорговић нам каже да је „војска погубљена лутала по граду“. Израз „погубљен“ пре свега значи „кажњен смрћу“, а у Ђорговићев речник улетео је са улице, а не из књижевног језика. А ево и ове реченице, која показује дубину мрака наше историје на једној, и лексичку ширину аутора на другој страни:“Квислинзи, издаје, КОХАБИТАЦИЈА ( подвукао В.Д.), корупције, забушанти, црноберзијанци остављају трага на индивидуални и друштвени карактер у наредним генерацијама“. Ђорговић је, очито, мислио на „колаборацију“ (сарадњу с окупатором ), а написао је „кохабитација“. Реч је о новолатинском изразу, који углавном означава ситуацију у политичком животу кад је председник државе из једне, а председник владе из друге странке. Пишући о улози утицајних жена у случају Мајског преврата 1903, Ђорговић вели:“Биле су чак у већој мери осветољубивије, истрајније и упорније од својих мужева“. Израз „у већој мери осветољубивије“ немогућ је за онога ко је, бар у обрисима, упознао граматику овог језика: могло се написати само „у већој мери осветољубиве“ или „осветољубивије“, а никако овако, ђорговићевски. А кад пише о Капетан Миши, и указује на његове прљаве послове, Ђорговић нам вели да је у коруптивној Милошевој Србији дотични „добио шансу за богаћењем“ ( што је, граматички гледано, немогуће, јер је шанса увек „за богаћење“). Као што ни „кетман“ ( израз који је Чеслав Милош користио да означи скривање правог мишљења пољских интелектуалаца о комунизму у доба кад је Пољска била у Источном блоку ) не може бити Ђорговићев „кетмен“ ( није штампарска грешка, понавља се вишекратно у тексту о Бранку Лазаревићу, где Ђорговићев Иво Андрић упражњава баш „кетмен“).  „Кетмен“ би могао бити некакав суперхерој, човек – мачка, попут Ђорговића, новинара се девет живота, од оног комунистичког, у „Борби“, до овог другосрбијанског, у новинама „Данас“.

А СТИЛ ЈЕ, ДРУГОВИ, ШТА?

А ево и стила. У тексту о Драгољубу Јовановићу, док лута по ноћним Брионима, Ђорговић „у неочекиваној спиритистичкој сеанси чује и призива обојицу“, то јест Јосипа Броза и Драгољуба Јовановића. Затим прелистава књигу о Јовановићу, па га спопада “крлежијански“ манир:“Пиктографи у брионској ноћи узнемиравају, пробија се издалека хук, упркос импрегнацији балканске таме и самоће и сева на нептунском неону тврди кунстдрук давним дагеротипским колором/…/“ А ево врхунца Ђорговићевог лирског стила, у тексту о Милану Стојадиновићу:“Да би се компензовала јадна садашњица, прошлост се враћа уз један мајестетични, готово барокни, трионфо, дува се у те трубе као да се небеска милост у најбогатијим драперијама од златног и сребрног конца, драгог камења и бисера, спушта међу нас, као што је на одрпану републику спуштен грб са две круне пуне дијаманата и огртач од најскупоценијег крзна, па нас теши и уздиже над долином суза, дајући за право подсвесним опсесијама да се ради, ни мање ни више, о изабраном народу који је, гле, у егзодусу, у изласку из земље јада, ма море се отворило и ево пута из фараонске неправде и тираније“. ( Ко није разумео овај барокни стил, са све драперијама, нека зна да  се Ђорговић ту обрачунава са грбом Србије и илузијама Србијанаца о повратку златном добу ). Пошто је узорни Марко Никезић волео поезију Бориса Пастернака, Ђорговић тим поводом доживљава једно „лирско пражњење“ у тексту своје књиге:“Баш као у Пастернаковим стиховима и са његовим возовима који тутње бескрајним степама, Марко је бучну сестру своју – живот, усмерио ка астралном, немирно његово срце је откуцавало и плесало на вратима вагона што јуре ка звездама које у васионским степама мигају, али и слатко спавају, а тамо негде међу њима спи и вољена и љубљена фатаморгана, тајна „сестре моје – живот“.“

МОГУ ЛИ СРБИ ДА КРИТИКУЈУ СЕБЕ?

Наравно да проблем није у критици на рачун мана свог народа. Од књиге лекара Лазе Димитријевића, „Како живи наш народ“, преко Данојлићеве „Драги мој Петровићу“, до студије Александра Пражића, „Национално самоубиство“, прави србски родољуби дизали су свој глас, на разне начине, и демистификовали све митове једног племена пубертетског и у најбољем и у најгорем смислу те речи ( најбољи кад је братољубив, пожртвован, спреман да гине за свечовечанску идеју, најгори кад се обесхрабри после првог неуспеха, потоне у чамотињу и нагон саморазарања ); то је народ који стално чека, попут Вука Исаковича, да му неко каже:“Гле, Срби“!                                             

Много пре Ђорговића, Петар Пајић је написао „Србију“, из које нас стално опомињу стихови:“Српског вођу Карађорђа/ Убио је други вођа//Место где је било клање/ Срби зову Радовање/ Убијеном и убици/ Дигнути су споменици//Сад се сваки Србин бије/Са две своје историје.“ Међутим, кад родољуб критикује своје, он зна шта је у његовом народу добро, и критиком се служи да би га уздигао, а не унизио и наругао му се. Другосрбијанац не види ништа осим мрака свог вилајета на једној, и светлости Запада на другој страни ( без обзира што Ђорговић повремено и критикује однос Запада према нама, он ипак тамо сазире једину светлост за нас.)                                                 

ШТА ЈЕ, У СТВАРИ, ПАТРИОТИЗАМ?

А ево шта је…Ако је неко у историји руске књижевности био космополита, то је био онај који ће нас том, коначном, непорецивом патриотизму учити: Владимир Набоков, из старе племићке куће, човек који је изнутра знао Европу и мислио и писао на европским језицима; нетрпељив према Достојевском због његове, како је говорио, извештачености ( у ствари, плебејства ), а обожавалац грофа Толстоја, аристократе и кад коси са својим сељацима у Јасној Пољани… Е, баш тај Набоков, који се гнушао бољшевика и њиховог варварства, 1927, у изгнању, у Берлину, сања Русију у којој бољшевици истребљују његову класу, и у коју би се он ипак вратио, после чега пише ову песму:“И буду ноћи: само легнем,/па кревет заплови у Русију;/а тамо, воде ме у неки јендек,/ воде у јаругу да убију./Свуд тама…А са стола,/ где леже шибице остављене,/ попут огњене цеви пиштоља/бројчаник сата зури у мене./ Док кријем рукама груди и врат -/гле, сад ће танад да ме свале! -/морам да гледам у огањ-сат,/у мутне цифре пропламсале./И кроз свест која се заледила/јасан звук допре тиктакања, /успешног бекства осетим крила/и покров срећнога изгнања./            Но, срце, знам ја шта је твоја сања,/шта стварно желиш да буде с нама:/Русија, звезде, ноћ стрељања,/јаруга сва у трњинама.“         

Набоков се није вратио, али је чезнуо за Матушком; Марина Цветајева се вратила, и, кад су јој мужа и кћи одвели у логор, а сина на фронт 1941, дигла је руку на себе. Без Русије није могла да живи, а у Русији је доживела трагедију античких обриса. Да, господо, ово је један од облика родољубља ( не једини, али један од непорецивих), о коме Ђорговић & компанија, са својим смердјаковљевским односом према свету ( „Камо среће да је Наполеон победио! Умнија нација владала би глупом!“) никад нису ни сањали. Код Ђорговића, као и код незаконитог сина Фјодора Карамазова, духовно је све просто: потчини се моћнијем, јер might is right. Једино није јасно како се опус попут Ђорговићевог може ватрометно хвалити на  корицама књиге.