Усташки се покрет састојао од једне фракције клеро-фашиста, који су били главни носиоци организације рада, пропаганде и радикални егзекутори уништавања укупног, надасве српског народа.Главни равнатељ за »промичбу« (пропаганду) увијек је био клеро-фашиста. Понајприје инг. Риегер, затим Матија Ковачевић, те на крају клерофашиста и познати присталица кољачке политике Иво Богдан. Сви ти клерикалци уједно су били и главни директори усташких листова — »Хрватског народа«, главног гласила усташког покрета, а њихови сателити, мањи клеро-фашисти, заузимали су положаје равнатеља осталих листова у Загребу и у цијелој провинцији.
Идеолошко гласило усташког покрета био је лист »Спремност«, углавном садржајно обрађиван од усташа-поповаца, који су имали велики утјецај и на само руководство пакла Јасеновца — Старе Градишке. Главни уредник и тог листа био је увијек само клеро-фашиста, разни, међу којима посљедњи Тиас Мортиђија.
Друга важна усташка организација, основана по напутку Нијемаца, била је организација рада и цјелокупне привреде у усташкој Хрватској. Звала се »Усташа« — Хрватски ослободилачки покрет — Главни савез сталешких »постројба« (формација).
Главни руководиоци тих мрачних уреда били су увијек досљедно само клеро-фашисти, који су стајали искључиво и једино под контролом једног човјека, а то је др. Анте Павелић, крвник и узрочник највећег зла, свих страхота и ужаса, те укупних убистава и злочина над нашим народима.
Руководиоци тих уреда звали су се државни савезничари, а уједно су били и државни тајници. Први је био проф. Александар Seitz. Наслиједио га проф. Оршанић. Главни актери и њихови сурадници били су познати клеро-фашисти: др. Церовац, инг. Баковић, а уједно су узели као сурадника др Адолфа Гентнера, који није био клерикалац, већ познати Хитлеровац, србождер, дугогодишњи чиновник прокуриста Леонарда Гривичића, љешинара, трговца из Загреба.
Др Гентнер је био усташки главар Средишњице осигурања радника у Загребу кроз четири године. Представљао је један од кракова интелектуалног зачетништва клања, а сам тако радикалан да је 350 родољуба с обитељима бацио на улицу из Средишњице.
Траг се види, отац му је рођени Нијемац из Würtenberga, а он син му, најопаснији Хитлеровац и нациста, који је кроз сво вријеме боравка у нашој земљи досљедно проводио политику цијепања и сијања мржње међу нашим народима.
Главни савез сталешких постројба обухваћао је:
Хрватски савез радника,
Хрватски савез приватних намјештеника,
Хрватски савез сељака,
Хрватски савез државних службеника,
Хрватски савез јавних и самоуправних службеника,
Хрватски савез обртника, велеобртника и трговаца,
Хрватски савез слободних професија.
Сво то радништво и привреду, то јест послодавце и послопримце, водили су клеро-фашисти, имитирајући њемачку фронту рада.
Паралелно с том моћном групом усташа ратних злочинаца, клеро-фашисти су били најјаче заступани и у самој усташкој влади. Изразити инспиратор и организатор кољачке политике био је крвави министар Миле Будак, који је јавно годинама пером и рјечју преко загребачког радиа позивао народ да коље Србе. Он је био најпопуларнији клеро-фашиста.
Уз Милу Будака долазе његови колеге најактивнији клеро-фашисти: министар Ивица Фрковић, министар Пук, министар Цанки — најинтимнији пријатељ Макса Лубурића и његов земљак из Чапљине — Херцеговина, министар Миле Старчевић, министар проф. Маканец, министар Петрић и остали.
Клеро-фашисти су по провинцији усташке Хрватске плански вршили свој рад на прекрштењу Срба, њиховом и укупном истребљењу, лаком и најједноставнијом мјером слањем у пакао Јасеновац — Стару Градишку. У ту сврху, у најважнијим котаревима имали су своје котарске претстојнике, а у жупама и велике жупане, међу којима најпознатији др. Хефер у Осијеку, који су проводили политику прекрштавања, и уједно вршили застрашивања укупна народа, масовним слањем у пакао.
Сви најважнији уреди били су такођер у рукама клеро-фашиста.
Неоспорно је, да је и др. Анте Павелић био клеро-фашиста, јер је из Ватикана стално примао потпору, коју је задобио још у Италији док је био у емиграцији...
И у самом усташком стану, клеро-фашисти су били водеће личности. У првом реду био је клеро-фашиста министар постројник др. Ловро Сушић, шеф Главног усташког стана, а и његов замјеник, мгр. пхар. Божо Кавран, заповједник усташа.
Опатице марширају са усташама
О укупном раду клеро-фашиста вођени су точно статистички подаци у самој Надбискупији загребачкој, гдје се најточније знало за број прекрштених Срба, као и точан број потамањених Срба, упућених у пакао...
У усташкој Хрватској, улога католичког свећенства била је надасве важна, пресудна и одлучна, али увијек прикрита и дволична. Један дио свећенства био је задојен ватиканском, познатом, старом политиком прекрштавања Срба на католичку вјеру, а други дио, најактивније је учествовао у усташком покрету, чији је једини циљ био смрт преосталим Србима путем пакла Јасеновца — Старе Градишке.
Сам рад католичког свећенства у том правцу, најбоље се одразио овим тек незнатним примјерима изван и у самом паклу:
Логораш инг. кемије Болтар из Загреба имао је пријатељицу учитељицу недалеко од пакла. Једног дана катихета пучке школе у том мјесту дојури с ножем у руци и упита је: »Гдје су Ти српска дјеца«-...
Да парализира и ублажи гњев му, мирно узврати: »3абога, што хоћеш«, на шта јој љутито настави: »Хоћу да их покољем«...
Престрашена јадна учитељица, стала га одвраћати, али, кад је видјела, да га никако не може одвратити од његове паклене намјере, замоли га, да бар то не чини у њеном и у присуству остале дјеце.
Ни ту јој молбу није услишао, јер је сву српску дјецу поклао, изазивајући тешке сузе присутних свједока...
Др. Виолини из Брчког, као жупник, толико је својим терором учинио, да је цјелокупно пучанство мјеста превео на католичку вјеру, и кад је то завршио, рекао је: »Ја сам вам спасио душе, да ли ћу моћи спасити и тијела ваша, то не знам«...
И у самом паклу, пресудну ријеч, имали су, а уједно најсвирепија злочинства вршили католички свећеници у усташкој одори. У Јасеновцу је био свећених сатник Брекало, а у Старој Градишци свећеник сатник Липовац. Оба су немилосрдно и страшно мучили, убијали и клали, нарочито српске заточенике. Исто ти свећеници обављали су све вјерске службе у црквама, којима су морали присуствовати сви заточеници Католици...
Уз остале кољаче пакла, ти свећеници надасве су имали на зубу српске свећенике. Судбина епископа Платона у Бањалуци, не може се ни из далека успоредити с мукама српских свећеника у паклу...
Међутим, и у том крвничко-убилачком послу, значајно је било наслађивање кољача Љубе Милоша над мукама српских свећеника. Он, не само што би им чупао браде, већ би узимао лампу за сваривање жељеза, и њом им палио браду, косу и лице, све до најкрвавијих рана...
Затим би им жицом везао руке, а око врата метнуо дрвену дашчицу, као ознаку, на којој је било исписано, или »Путујемо за Београд«..., или: »Путујемо без возне карте за Београд«...
На крају, заклани, бацани су у Саву...
Католичко свећенство имало је и своје дубље изворно корјење...
Поводом вијести београдског радиа, да је у Сплиту основана Народно-ослободилачка хрватска влада, одржана је у Загребу конференција католичких бискупа, на којој је једногласно закључено, да су само и једино за независну државу Хрватску, и да никаква друга држава не би била њихова. Сам закључак био је објављен као посланица преко штампе на незнатном дијелу територија преостале још т. зв. »НДХ«.
Дакле, и сама посланица била је у духу ватиканске политике, која је тежила: Насупрот вјечног Рима, преко Јадранског мора, да створи једну чисту и искључиву католичку државу, на челу с др. Антом Павелићем као главним носиоцем идеје о католичкој држави...
Да је сама тежња и била чиста, нитко се над њом не би зауставио, али, јер је била крвава, несоцијална, нехумана, братоубилачка, доживјела је и сама оно, што праведност налаже...
За самом посланицом повело се у Загребу и Свеучилиште, препуно декретираних професора усташког режима, који су са тадањим ректором инг. Хорватом на челу издали закључак Свеучилишног сената и упутили га свеучилиштима осталих фашистичких земаља. Главни је садржај тог закључка био, да хрватске културне установе желе само усташку Хрватску...
Међутим, и ту је било часних изнимака, међу којима др. Дабиновић, декан Правног факултета и др. Лановић, проф. истог факултета, који нису присуствовали пленуму Свеучилишног сената, већ изостали наводно због болести. Дабиновић као културни радник упутио је Павелићу меморандум, молећи, да распусти пакао Јасеновац, јер је рат готов па то траже политички обзири. Одговор на то био је декрет о пензионирању...
Свеједно, Дабиновић није мировао. Посебним меморандумом обратио се папинском изасланику у Загребу Marconiju, кога је лично посјетио. Marconi му је обећао своју помоћ, и Дабиновић се радосно удаљио. Неколико дана иза тога Дабиновић је био ухапшен и одведен на усташку полицију. Ту му је предочен исти његов меморандум, који је Marconi даље просљедио. То га је силно запрепастило, јер није могао ни слутити, да ће га и Marconi предати полицији...