В.Димитријевић: О правој вери, љубави и модернизму - трећи одговор Александру Радојчићу
субота, 01 април 2017

О правој вери, љубави и модернизму – трећи одговор Александру Радојчићу

Ако ко пита за мене, реците да са отишао да се молим Богу за сав свет (Парафраза исказа Фоме Фомича из „Села Степанчикова“ Достојевског)

Опет сам добио писмо г. Александра Радојичића, који каже: ...почео сам да мрзим фразу, фразере и утегнуте струкове.

Ф.М. Достојевски: Записи из подземља

Све милији ми у Христу брате Владимире,

Видим да сте се добро ушанчили, џебане Вам не мањка, само докле.......?

Могао бих ја у знак протеста и неслагања са Вашим писанијем све ово да прекинем „и у џепу шипак да покажем“ али док год је дијалог могућ, док не пређе у монолог, насиље или отворену иронију (која код Вас канда мало провејава) наставићу без шипка у џепу.

Ова преписка који водимо никада не би била могућа да сам био духовно чадо оца Саве Вазнесењског, јер би смо у том случају исто промишљали, дијалог не би постојао, због не постојања различитости. Захваљујем се Свевишњем што тако устроји ствари.

Најсврсисходиније је да почнем са једним лепљивим листићем Михаила Епштејна из његове књиге "Лепљиви листићи" насловљеним"Живот и живо".

"Иван Карамазов позива да се "заволи живот више од његовог смисла". Ваљда је тачно-а није. Живот он, можда и воли, али живо не воли. Ни оца, ни браћу, ни Лизу која је заљубљена у њега, па чак ни Катарину Ивановну......поготову тамо неког туђинца, замазаног дечијим говнетом и дечијом глупом сузицом, због које га је Бог тобоже тако увредио да је хистерично спреман да му врати карту за небеско царство. Он никада никог није помиловао по главици, никоме није обрисао сузицу. Све су то само речи, тезе у одбрану живота.

Ипак је "живот" само појам, са њим не можеш поразговарати, не можеш га додирнути, не можеш га погледати у очи, не можеш га заголицати иза увенцета. Треба заволети живо више од самог живота. То је најтеже, и најлакше."

Но, да кренемо од почетка Вашег прошлог одговора. Кажете:

„Не знам шта би се могло очекивати од православног хришћанина до да се држи Светог Предања и Отаца и Богом благословеног поретка богослужења. Ту, бар код мене, нема изненађења. Друга је ствар што сам далеко од идеала у који верујем и који исповедам, и што мој живот не одговара том идеалу. Али, то није разлог да мењам типик, него себе“.

Драги Владимире, па Ви сте Христа претворили у идеал, Ви Христове заповести схватате као идеал. Ако су Христове заповести о љубави према Богу и ближњима идеали, онда су Његова смрт и васкрсење за нас непотребни. Иза идеализованог хришћанства крије се избегавање да се преузме одговорност за другог на шта нас Христос својим заповестима позива. Али не само позива, него нас Својом смрћу и васкрсењем чини способним за то. Јер по речима Светог апостола Павла „Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се са Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу“ (Рим. 6,3-4), и даље по речима Господњим:“И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лк. 6,31).

Живите брате Владимире, и не правдајте се, јер сви ми знамо шта желимо да нама људи чине. Идеализам је идолопоклонство, а за „за идеале гину будале“ знате ону Борину песму. Литургија је Христово оваплоћено биће које је живо, у сабрању, у заједници, а не соколана за морално усавршавање.

Пезвитера Вукојчића предлажем да оставимо по страни, јер ћу Вам у догледно време послати одлуку о његовој канонизацији те након тога можемо по Вашој жељи наставити дискусију о тој теми.

Из Вашег одговора да се приметити да нисте прочитали студију др Љубомира Дурковића-Јакшића, па ми се стога чини да је по питању сукоба Светог Владике Платона и Светог Владике Николаја простор за кореспонденцију све ужи, односно да је због Вашег непознавања историјских чињеница разговор о тој теми немогућ.

Кажете да се нисте подробно бавили Левинасом, нити Бубером, али да познајетеоснове њихове неојудаистичке мисли.Contradictio in adiecto. Познајете основе њихове мисли, а нисте се подробно бавили њима. Чудно! У сваком случају можемо закључити да сте на врло површан начин приступили изучавању дела великих јудејских филозофа Мартина Бубера и Еманулеа Левинаса. Следстевено тој логици(а она ме овде не вара) тако сте поступили и са делом Митрополита Пергамског Јована Зизјуласа, јер видимо да је пресуда одмах пала: Зизјулас је криптоунијатски филозоф маскиран у православног теолога. Ви се не питате да ли је учење Митрополита Пергамског за Вас неразумљиво, ван Вашег искуства, и доживљаја слободе и љубави. Не, Ви одмах пресуђујете, без права на жалбу, одмах утамничити! Моје искуство које потврђује наука, јесте да човек увек пројектује слику о себи када напада другог човека. Из Ваших речи осећам опори укус скривене мржње, неподношљивости, жеље за поништењем другог. У овом случају као и у многим другим Ваш манир је препознатљив. Ви сте члан пороте, ви одлучујете о кривици, Ваш је диспозитив, додуше због избегавања одговорности нема вашег потписа, али сте зато образложење пресуде препустили Господу. Неће бити тако брате Владимире, јер ће смрт као „коренита цензура, надмашити сва наша очекивања, анђео смрти ће разбити све магловите схеме наших замишљања, варљивих идеала и открити нам спасоносну тајну која бескрајно надилази сва људска знања, веровања и надања“ (Карл Ранер). Зато никоме не доносите пресуду, немојте бити у диспозитиву. Расуђујте, а не судите, јер судити може само права љубав, знамо Ко је то!

По питању граница Цркве Ви се позивате на о. Карелина, а ја Вас упућујем на чланак о. Георгија Флоровског о том истом питању који је насловљен "О границама Цркве".

Пошто сам у немогућности да Вам презентујем шта сте тачно рекли на предавању у Сланцима, јер не поседујем, ни аудио, ни видео запис истог, питаћу Вас децидирано и молим Вас да исто тако одговорите без икаквог околишања или пренебрегавања.

Да ли је парасинагога Марка Радосављевића Црква или не? Да ли су тамо Свете Тајне валидне? Да ли сте се икда тамо причестили? Да ли мени препоручујете да примим тамо причешће? Сматрате папу АРХИЈЕРЕТИКОМ, није ли и заблудели брат Марко исто? Не чини ли Вам се да он цепа својим деловањем Христов хитон?Ако се деси да мистици једног дана укину границе цркве Истока и Запада да ли бисте се радовали? Ја бих, безмерно! А Ви бисте се и даље, иако нисте advocatus Dei, већ либар бавили јуридичким питањима да ли у Царству Небеском могу заједнообитавати Свети Старац Вукашин из Клепаца и Алојзије Степинац. Да ли је по Вама уопште могуће и на крају да ли бисте Ви допустили овом светом човеку да се моли Господу да помилује Алојзија Степинца да се и он нађе за вечном трпезом? Да ли због тога треба да вратимо улазницу?

Ви заборављате да је светост дар, а не заслуга, јер у каузалном односу никаква припрема и вежбање нас не би приближили Христу. Једини истински акт слободе је долазак у Цркву на литургију. Тачно је да ми возгласом из срца потврђујемо да је Један свет, један Господ, Исус Христос, али исто тако знамо да Господ своју светост љубоморно не чува само за себе, већ је дели са својом децом (и то не само четири пута годишње). Са причешћем учествујемо, партиципирамо у Његовој светости, причешћем бивамо заиста свети. У супротном би нам остало да се поуздамо у своје моралне врлине које нам онда дају за право да и у случају када се не причестимо узносимо колико нас грло носи хвалу Господу што нас је удостојио Светих, Божанствених, Бесмртних и Животворних Тајни (сиц!). Изласком из цркве ми улазимо у историју, улазимо у драму живота и окрвављени и израњављени враћамо се у Цркву, у нашу мајчицу, на сабрање, на причешће, као овце на солило, што би рекао владика Николај да би опет и опет и много пута ванхрамовно сведочили Њега и Његову љубав, блискошћу, служењем, даривањем, и свим оним што је живо у нама. Док седите у башту неког чачанског кафеа, пијући кафу, или чај потражите Његов Траг на лицима Ваших суграђана, јер „сва су лица Његова, зато Он и нема лице“. Бога ћемо срести само у блискости са другим човеком. Већа блискост не постоји.

Иронизирате да сам можда свет када сам Вас питао како љубити Аљону Ивановну. Јесам ли или нисам свет Владимире? Немојте бити млаки и неодлучни. Одредницу „можда“ не прихватам. Али кад Ви признајете да „не знате“ како љубити Аљону, то значи да код Вас знање иде пре љубави, као код римокатолика. У сваком случају морамо се коначно поводом Аљоне Ивановне сложити да је према Вама лакше љубити каноне него ову злу бабу, лихварушу и уш, а по логици ствари може бити да је лакше и убити него је љубити.

Уопште нисте схватили моје речи у вези са Добрицом. Али сам зато разумео да сте били члан жирија за доделу награде Добрици Гајићу „само на почетку“, па ми није јасно како се то бива члан жирија „на почетку“, а „како на крају“?. У сваком случају ако већ хоћете да пишете о Добрици молим Вас да пишете о њему као човеку, а не као великом Србину. А ја себи допуштам да као и отац Кирјак из романа На крају света Николаја Љескова који је говорио Господу: „Нећу те пустити док их све не благословиш“, по дерзовенију кажем хватајући га за хитон:„Нећу Те пустити док не благословиш душу мога Добрице“. Вама то сигурно изгледа много фамилијарно са Христом in sancta siplicitate, али ето ја пре него препустим све Свемилосном Господу, за разлику од Вас, ја сматрам да се у срцу разапињемо и васкрсавамо заједно са Њим за другога. И немојте ми то са Фудељом „не упиши ми у грех ову молитву“, тај формалински, стерилни и не васкрсни однос са животом. Сигуран сам да Ви због страха да Вам Господ „то не упише у грех“ не бисте смели анализирати ни Кротку само зато што је она извршила суицид бацивши се са спрата са иконом Мајке Божје у наручју.

Наводите ми о. Карелина и његових 12 теза. Све ми то некако мирише на Мартина Лутера и његових 95. теза прикуцаних на врата катедралне цркве у Витенбергу. Те тезе као што Вам је познато изазвале су Реформацију, али нисам сигуран да ни тезе о. Карелина не изазивају реформацију у душама верника. Нормативни карактер тих теза своде човека на припадника гомиле из Легенде о великом инквизитору која продаје своју слободу за шаку теза. Бојим се Владимире, да када се будемо срели, не поступите као Мартин Лутер рекавши Цвинглију: "Наш Дух није исто што и Ваш".

Ево завршавам и поново наводим из поменуте књиге један Епштејнов лепљиви листић "Жуди да волиш".

"С годинама остаје мање времена за оно што није љубав. За свађе, прекоре, примедбе, доказе, примедбе, разјашњавање односа, за сакодневицу и ум векова, за критику и прогрес-нема времена ни за шта. Само успевај да волиш,  грлиш, приљубљујеш уз себе, шириш око себе топлину, купаш се у топлини другог, слушаш његово срце и дах, делиш и главни и тренутно, тако да се то одмах постане заједничко. Да улазиш у збијеност тајне, да се препуњаш нежношћу и да шикљаш из себе, да се спојиш, сродиш са сваком ћелијцом, да лијеш, привијеш, продиреш, да се оваплотиш у ближњем... И очајнички жури са том љубављу, док се у теби није угасио њен извор, док нису проћердана средства за њено остваривање, док још постоје очи да уживају и руке да милују, и срце да се мучи и да буде блажено. Зато што је пакао као што је казао Достојевски-свест о заувек изгубљеним, ноствареним могућностима љубави.

Банално и чак аритметички дефинишем свој животни кредо: Добро је све што доприноси увећању љубави, лоше је све што води њеном умањивању".

Нисам сигуран да бисте се Ви као ни отац Карелин потписали испод овог лепљивог листића, али сам сигуран да би сваки Свети Отац проговорио на начин како је проговорио овај руски Јеврејин.

Шта на крају нама двојици да пожелим брате Владимире? Да, имамо такву веру у Христа и љубав према свему што је живо како би суви штап нашег живота пролистао и пустио лепљиве листиће који ће нам бити драги као и"лепљиви листићи који пупе у пролеће“.

Ваш брат у Христу,

Александар

 

На ово одговарам:        

НИЈЕ РЕЧ О ДИЈАЛОГУ

„Уважени господине Радојичићу,

мени је занимљиво да Ви сматрате да водимо дијалог, али то је пре измена ставова, јер ниједан од нас не напушта своје почетне позиције, него обавештавамо један другог шта мислимо о неком питању. И то није лоше, јер је свака врста размене мишљења у СПЦ одавно замрла, па они који највише причају о љубави и Евхаристији највише користе топузине за ударање по глави инакомислећих, а пошто су ученици Зизјуласови, изгледа да их је томе учитељ научио.           

Што се ироније тиче (која, по Рилкеу, у дубине никад не залази), ни Ви нисте лишени њених сени у свом дискурсу. Људи смо, наравно, и то је људски ( каткад „превише људски“)…

Дијалог је могућ управо ако постоји заједничка основа за вођење истог.  Исповедао сам се код оца Саве, али мој духовни видокруг се заснивао на православном србском стилу и искуству, на великом предању Светог владике Николаја, чији је отац Сава био духовни син ( један од духовних синова и кћери ). О овоме сам писао у књизи „Без Бога ни преко прага/ Србски духовници 20. века“, а свој доживљај србске хришћанске духовности дао сам у књизи „Небеска Србија/ Како су Срби служили Христу – примери побожности код Срба“. Себе сматрам њиховим недостојним следбеником, као и учеником савремених изразитеља Светог Предања, попут Светих Јована Шангајског, Серафима Софијског, оца Серафима Роуза, итд.                                    

ДУХОВНО СТАЊЕ ДАНАС                                 

По оцу Серафиму Роузу, ми, данашњи хришћани, не само да нисмо хришћани какви би требало да будемо, него не можемо да се поредимо са обичним људима од пре педесет година. Заражени смо духом овога света, који нас вуче у поноре анихристовске отпадије:“У Другој посланици Солуњанима, где помиње апостасију, св. апостол Павле овај покрет или процес назива још једним именом. Он апостасију назива „тајном безакоња“. Он каже да „тајна безакоња“ већ делује, утирући пут антихристу, који је „човек безакоња“. Ако погледамо наш XX век видећемо да је „безакоње“ или „анархија“ његова главна карактеристика./…/У области морала, лако је запазити, да је, нарочито у последњих двеста година, безакоње у великој мери постало морална норма. Чак и они клирици који се налазе на високим јерархијским положајима у различитим римокатоличким и протестантским деноминацијама често су спремни да оправдају све врсте понашања,које су још у блиској прошлости биле сматране крајње неморалнима. То се данас сматра „новим моралом“, „ситуационом етиком“ и томе слично. Солжењицин је, у свом харвардском предавању, посебну пажњу посветио ономе што се 1978. десило у Њујорку када је у граду нестало струје. Он је рекао: „Одредиште ваше културе је остало без струје на неколико сати и изненада су масе америчких грађана почеле да иду у пљачке и дошло је до масовног пустошења. Очигледно је да је слој површинске углађености (америчког друштва) веома танак, да је ваш друштвени систем веома нестабилан и нездрав. Када би пре четрдесет година у Америци нестајало струје, људи би помагали једни другима, позајмљивали свеће и томе слично. А у наше време, уместо тога, они разбијају излоге, пљачкају, краду све што пожеле, убијају људе и односе све што могу да понесу. Очигледно је да се за кратко време нешто суштински променило.Све су ово знаци онога што св. апостол Павле назива „тајном безакоња“, која се назива  „тајном“ зато што тајна јесте нешто што се не открива потпуно у овом свету, нешто што долази из неке друге стварности. „Тајна праведности“јесте читаво дело спасења које почиње Христовим силаском са Небеса (тј. Ваплоћењем). Тајна безакоња је супротна тајни праведности: она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет и упропашћује га. Према томе, тајна безакоња или анархије припрема долазак човека безакоња, антихриста.Идеја безакоња је ушла, чак, и у област политике и политичке управе, која је потпуно бесмислена без концепта поретка.“ Те речи оца Серафима потписујем, и сматрам да треба да будемо крајње свесни своје недостојности и отуђености од Бога, а да маштарије о узвишеним духовним стањима и мистици оставимо по страни. Зато се заиста чувам да Вам одговарам у егзалтираном тону, свестан свих својих слабости и отуђења од Истине Божје и правоживља.

   ЈОШ МАЛО О ЕПШТЕЈНУ       

Читам Михаила Епштејна, и веома ми је занимљив. Претпостављам да се овај цитат о Ивану Карамазову односи на људе попут мене, који воле апстракције, а на жива бића. То је Ваше мишљење, и ту се ништа не може. Зар да Вас убеђујем да нисам рационалиста попут Ивана? То би било смешно.  

Али, кад смо већ код Епштејна, ту имам шта да кажем. Код Епштејна се, ето, могу наћи и разлози због којих се изразито противим модернистичкој секуларизацији православне вере, под видом њеног свођења на „љубав“ и „сабрање“, и „свеспасење“. Његову књигу „Руска култура на раскршћу“ користио сам за писање поглавља о типовима културе и литургијској реформи у својој књизи „Обнова или обмана?/Литургијска реформа и криза римокатолицизма?“: „Теоретичар и критичар Михаил Епштајн у својој књизи „Руска култура на раскршћу“ описује улогу православне вере у систему руске културе. Епштајн сматра да је „измештеност“ вере у односу на културу и сви потреси које је то донело нешто без чега се не могу замислити Гогољ, Толстој, Достојевски, који су стално пребивали на граници, на прагу између света и храма. И у србској култури је било тако (сетимо се тезе о два бекства, која дефинишу нашу културну позицију – Светог Саве у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира.) Ево шта каже Епштајн:„У контексту друге секуларизације, која сада почиње, повећава се значај Константина Леонтјева, који је крајњи конзервативизам, па чак и фундаментализам религиозних погледа везивао за најширу, па чак и радикалну, сасвим секуларистичку одредбу културе као разноврсности у цвату. Између та два пола Леонтјевљеве мисли нема грубе противречности, али постоји сложена комплементарност, поготову ако се његова мисао развије према постмодерном стању културе, где су крајњи, авангардистички покрети већ исцрпли себе те брзо расте еклектично мешање свега и свачега. Леонтјев је у том упросечавању видео „идеал и оруђе рушења читавог света“ и супротстављао му је сликовиту поларност византинства и словенства. „Естетика живота…, поезија стварности није могућа без те разноврсности – стања и осећања, која се развија захваљујући неједнакости и борби… Естетика је спасла грађанство у мени… Заволео сам монархију, заволео сам војску и борце, почео сам да сажаљевам и ценим племство… – да браним чак и православље, о коме, морам са стидом признати, тада нисам ама баш ништа знао, али сам га само волео, маштом и срцем“. Култура као област највеће разноврсности света мора да укључује у себе религију као место највеће удаљености од света, измештености из света. Секуларна култура без своје религиозне компоненте лишава се радикално друкчијег, које јој даје вишедимензионалност. У дуалној организацији руске културе православна црква налази себи сасвим трајно и одређено место, јер је само православље умногоме предодредило и формирало тај дуализам, јасну поделу световног и духовног.

Западно хришћанство, како католичанство тако и протестантство, одликује се огромном историјском активношћу, организовањем друштвеног, моралистичког, научног, професионално-пословног живота пастве изван граница цркве. Истовремено, и црква је пуштала на свој праг мноштво световних ствари и захтева, мењала се словом и духом, прилагођавала се историјским променама апсорбујући дух времена, одазивајући се на захтеве друштва. Отуда и неутрализација, образовање средње, мекше зоне између цркве и света. У источном хришћанству црква се много више издвојила од света и, ограђујући се високим зидинама иза којих чува дух монаштва и непроменљивост догми, дозвољавала је да се свет одвоји од ње. Православна црква није активно преображавала свет и зато је била политички немоћна, зависна од световних власти, али је сачувала дуалну напетост у својим односима са светом. Православна црква остаје туђа, радикално друкчија у односу на свет, а у култури подржава ту јаку напетост и поларност, које се губе у протестантском и католичком свету У том смислу православна црква у Русији, управо захваљујући свом битном традиционализму, заостајању за временом и измештености световне културе, може бити најважнији моменат културне разноврсности.

По запажањима Ивана Кирејевског, „та неприкосновеност граница божанског откривења, која гарантује чистоту и тврдоћу вере у православној цркви, с једне стране, ограђује њено учење од погрешних тумачења природног ума, с друге стране – ограђује ум од погрешног уплитања црквеног ауторитета. Тако да ће за православног хришћанина увек бити подједнако несхватљиво и то како је могућно спалити Галилеја зато што се његово мишљење не слаже са схватањима црквене хијерархије, и то како је могућно одбацити веродостојност апостолске посланице зато што се схватање неког човека или неког времена не слаже с истинама које су изражене у њој“. И мада већ у следећој реченици Кирејевски инсистира на „потреби верниковог мишљења да усагласи схватања ума са верским учењем… јер је истина једна“, претходним размишљањем он показује управо дуализам вере и ума, који живи у темељима руске културе, док западна култура тежи управо монизму, сједињавању ума и вере, чији је резултат, с једне стране, научна критика Светог Писма, а са друге стране – црквени прогон научне мисли. Низом усаглашавања и компромиса између вере и ума на Западу је установљена неутрална средишња област у којој је ослабљена вредносна напетост.Тамо где постоји православна црква, тамо увек остаје нешто што је друштву туђе и онострано, што није сасвим разумљиво, што је тешко схватљиво, неки ирационални или инорационални остатак, који се не утапа у идеје једнакости, слободе, корисности, хуманости и сврсисходности. Самим тим, друштву се обезбеђује неки минимум разнородности, унутрашње друкчијости, без које најслободније друштво у целини може да пређе у неутралну зону, да изгуби онострано, које чврсто стоји унутар света, макар да је чак и на крају света. Култури је нужно тако чврсто култно, инокултурно образовање, ако не из религијских, онда из заиста културних, па чак и естетичких потреба.“ Тако Епштејн.           

На Западу је секуларизација (у Цркви спроведена као „ађорнаменто“, осавремењавање, прилагођавање нашем добу, маскирано у враћање „ранохришћанској простоти“) довела до умртвљавања културе, њеног растварања у баналности. Борба против „сакрализације“ (опет у име „есхатологије“) тамо је значила погружавање свега што је хришћанско у свет и његове стихије. Тејар де Шарден, хуманиста и пантеиста по опредељењу, а језуитски теолог по положају, врло је утицао и на извесне православне „есхатологичаре“ и њихове спекулације о скретању Цркве са „есхатолошког“ у „сакралистичко“, чега се треба ослободити као ропства „константиновске“ епохе… Де Шарден је веровао да ће космос, као „литургишући организам“, стићи еволутивним развојем до христосвести и тачке Омега, а теологију је доживљавао као служење ума у откривању божанских праискона света.

 На православне модернисте утицали су и други римокатолички и протестантски теолози, претумачујући догмате у егзистенцијалистичком кључу и трудећи се да богослужење сведу на „првоапостолску простоту“ засновану на светости „народа Божјег“ као таквог, а не на светости Божјој која се у народу Његовом пројављује не само „објективно“, на евхаристијском сабрању, него пре свега кроз очишћене, просветљене и обожене хришћане, достојне сасуде Духа Светога. Из таквих ставова изродило се и банално одвајање онтологије од етике, па чак и тврдње да би наш календар био „празан“ кад би се свеци етички посматрали (као да поново морамо учити азбуку хришћанства, која покајање благодаћу Божјом и сматра најузвишенијом етичношћу човека, као што га из стања егоцентризма узводи у стање обоженог детета Очевог, духовно-морално препорођеном у Сину Очевом, Господу Исусу Христу.) Самозатвореност и самодовољност, макар и евхаристијског сабрања су далеко од саборности Цркве; без личног подвига, нема ни општег двига ка царству Христовом.

Напетост „Црква – свет“ заснива се на неопходности да свет прође кроз крст и васкрсење да би, преображен, заблистао у Првоваскрсломе. Ако Црква почне да себе своди на свет, тобож у име „кенозиса“ и „икономије“, потонуће. То се десило западним хришћанима. Плодотворна „измештеност“, другост и другачијост – то Православље никад не сме губити ако хоће да остане „со земље“.

 Ево шта каже Епштејн о разлици између руске религиозне философије и западне, већ мртве, теологије:„Без православља не би било ни оног дуалистичког феномена који је познат под називом „руска религијска философија“, са својим крајње напетим половима ума и вере. У западној култури сам израз „религијска философија“ асоцира на средњовековље, на томизам, јер током XIX и XX века философија и теологија постоје одвојено, готово да се и не секу, и за философа је свака алузија на његову склоност религији или теолошке намере – увреда професионалне части. И не само то, теологија се све више одваја чак и од религије, знање о Богу одваја се од вере у Бога: међу савременим западним теолозима је знатан део људи који не верују, то нису тамо неки безнадежни неверници ни људи што жуде да поверују него су равнодушни неверници, световњаци који проучавају историју цркве или Свето писмо без страсти и отуђено, исто као што палеонтолог изучава остатке ископаних организама. За разлику од западне теологије и философије, руска религијска философија није плуралистичка него дуалистичка. Између плурализма и дуализма разлика није толико у броју основних начела (два или више), колико у начину корелације међу њима. Плурализам претпоставља подељеност и независност начела у смислу њихове трпељивости и равнодушности једног према другом, док је дуализам – страствена заинтересованост и узајамна привлачност начела, који се међу собом не могу спојити, али се не могу ни коначно раздвојити. Без православља не би било ни Соловјова са идејом свејединства и Богочовечанства, ни Мерешковског, опседнутог борбом Христа и антихриста, ни Розанова са неспојивошћу Христа и света, ни Берђајева са својом проповеди о очекивању те спојивости.                       

Берђајев, наравно, има право и у својој критици: „Православље, а поготову руско православље, нема своје оправдање културе, у њему је био нихилистички елемент у односу на све што ствара човек на овоме свету“. Али, та негација, а поготову самонегација, јесте најважнија особеност руске културе, коју је православље унело у њу. Православна црква је потребна самртницима више него живима, болеснима више него здравима, патницима више него срећницима, незналицама више него зналцима, она стоји на самом крају света и не може нити хоће да учествује у делима културе. Али, тим чврстим стајањем изван културе задата је поларност самог културног простора. Православље је учествовало у стварању руске уметничке културе, не својим благосиљањем или проклињањем те културе него управо својим неучествовањем у њој, својом „измештеношћу“. Православље је створило онај дуализам света и оностраног, који је задавао сву напетост руском уметничком трагању у његовој утопијској тежњи да оваплоти царство Божије на земљи и у трагикомичном сазнању неоваплотивости тог царства. За то неучествовање у делима културе, руска култура мора бити захвална православљу./…/ У западној култури одвијају се ти опасни процеси ентропије, претварања трећег везивног у једно средишње: елитистичка и масовна култура, социјалистичко и капиталистичко уређење у економији, левица и десница у политици се мешају и изједначавају тако да не остаје дуалности, треће постаје прво и последње. Да би треће сачувало своју мукотрпну, трепераву, граничну позицију, потребна су му друга два, при чему треба унапред допустити рискантне могућности њиховог непосредног узајамног дејства, мимоилазећи треће – еклектику, гротеску, једнострану самовољу, авангардизам, фундаментализам… Али, два делују независно од трећег једино тамо где имају сопствени извор снаге, треће може бити место догађајног постојања на граници“.      За србску хришћанску културу било би врло опасно да заплива ка секуларизму под видом „повратка отачким изворима“: да олтар постане огољен („нема ту шта да се крије“), да причешће постане сведоступно („то је Трпеза, и, кад те зову не можеш да одбијеш“), да се све лиши тајне (свештеничке молитве треба „демократски“ да се чују, као да писмени православац не зна шта свештеник чита у олтару, и као да се приношење Евхаристије састоји у слушању наглас читаних молитава, а не у предавању самих себе, једни других, и свог живота Христу Богу, пре свега подвигом и умносрдачном молитвом)./…/                  

Епштејн сведочи о измештености Православља у односу на свет и о томе да је ова измештеност битна за културу. Али, кад говоримо о Литургији, оставимо културу по страни. За побожног хришћанина, Литургија је са неба: у Откривењу Јовановом ми гледамо небеску службу Јагњету и препознајемо је као своју. Песма „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни“ стигла нам је из раја, а наставак химне Богородичине „Достојно јест“ донео је ангео светогорском монаху, и ено још келије на Атосу у којој се то десило. Нећемо ваљда ми, „последњи људи“ (Ниче), недостојни да одрешимо ремење са обуће наших светих предака, почети да преправљамо оно што су нам преци предали…       

Наравно, нико није против уношења нових, благодатно потребних, молитава и прозби у богослужење. Зашто да немамо молитве за бремените супруге и мајке породиље, за спасење творевина од пропасти, за православне мисионаре? Али, ако се у Литургији кроз векове мењала само акцентуација, а божанско „граматичко“ језгро остајало исто, морамо пазити да подухвати препорода не измене саму синтаксу Литургије, и да она, уместо језиком Господњим, не почне да говори језиком овога света, од чега нека нас Архијереј по чину Мелхиседековом сачува у Својој Љубави која је Истина.                        

Ето, то сам „извукао“ из Епштејна.                                

О ХРИШЋАНСКОМ ИДЕАЛУ                 

Што се појма „идеал“ тиче, користио сам га у значењу „узор“, образац живота Христа и светих, по речи апостола Павла:“Угледајте се на мене, као и ја на Христа“( Прва Коринћанима, 11, 1). Немам никакву намеру да Христа претварам у апстрактни идеал неког филозофског система, нити је Он то за мене. За мене је Он „Господ мој и Бог мој“( Јован 20,28 ).

Свети Иларион (Тројицки), Новомученик Господњи, има значајан текст који се зове „Јединство идеала Христовог“, о браку и монаштву као двоједном путу ка Богу. Он се није либио да користи ту реч, са сасвим јасним значењем. А ево употребе речи „идеал“код Светог Јустина Ћелијског:“Бестрасна полност, то је полност безгрешна, света, без примеса сладострашћа, страсти, пожуде. У небеском свету: бестрасност Анђела; у земаљском свету: идеална бестрасност, човечански остварена, у Богочовеку Христу; у Њему "нема мушкога рода ни женскога", сви су једно (Гал. 3, 26; Кол. 3, 11). Ту богочовечанску бестрасност Богочовек разлива по душама чланова тела свог — Цркве, нарочито светих подвижника. Својим световрлинским и светотајинским живљењем Светитељи и достижу бестрасност, као еванђелски идеал људског постојања у свету. (http://www.svetistefan.ca/veronauka/brak.html ); „Он је као основну вредност друштва основао свету школу, свету школу, и то прогласио за идеал Срба. Основао је свету школу, свету породицу, свету државу. Данашње државе су симболи злочина, симболи организованог зла. А он оснива свету државу. Први у историји Хришћанства, Светитељ и човек. Данашњи народи тешко то могу постићи. Свети суд, свето судство је дело Светога Саве.( http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/nebeska-srbija/1319-sv-justin-celijski-beseda-na-sv-savu ); „И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. ( http://eparhija-zicka.rs/vidovdanska-etika/); „Cветосавски свенародни идеал и програм: ''Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик

Цар Лазар.“( http://www.pravoslavie.ru/srpska/print54490.htm )    

Приговорите оцу Јустину да је „апстрактни идеалиста“!

   СПАСАВАЊЕ ДРУГИХ И СПАСАВАЊЕ СЕБЕ

Христова смрт и васкрсење су нам неопходни, јер без њих нема спасења, али савршену љубав према Богу и ближњем досеже мало ко (у прошлом одговору сам истакао речи Светог Лествичника да се људи у Христу спасавају или као робови – из страха, или као слуге – за награду, или као синови – из чисте љубави; али сви се спасавају ако испуњавају заповести Божје, с тим што једни рађају по тридесет, други по шездесет, а трећи по сто зрна у класу; једна је слава звездама, друга месецу, а трећа сунцу ). Наравно да смо дужни да преузмемо одговорност за другог, али по мери својих сила: „Браћо! Ако и упадне човек у какав грех, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан.( Гал 6,1). Зато Свети Игњатије Брјанчанинов каже:“Који се спасава, нека спасе душу своју, речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Ово последње се непрестано догађа. Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.“  Дубоко сам уверен да немам ни љубави, ни смирења као Свети Игњатије, и зато чврсто верујем да спасавање другог  преко мере својих сила, а са идејом да имамо Христову љубав према ближњем, спада у модернистичке маштарије, а  не у учење о истинској хришћанској љубави. 

БУДАЛЕ ХРИСТОВЕ И ПАМЕТЊАКОВИЋИ АНТИХРИСТОВИ                                       

Заиста, за хришћанске идеале гину будале, али Христове, јуродиви Христа ради! Дај нам Боже да будемо такве будале, као што каже Свети Николај Жички у Прологу:Ми смо будале Христа ради. (I Кор. 4, 10)Тако говори велики апостол Павле, који се најпре руководио светском мудрошћу, која је против Христа, док није познао лаж и гнилост мудрости светске и светлост и постојаност мудрости Христове. Тада се свети апостол није срдио на свет, што га назива будалом Христа ради, нити је се пак, пркосећи свету, сам либио да се назове тим именом.Није ни од какве вредности за нас како ће нас свет сматрати и називати. Важно је пак и преважно, како ће нас ангели свети на небесима сматрати и назвати, кад се после смрти сретнемо с њима. То је од судбоносне важности, а остало је све ништа.Или смо ми будале за свет због Христа, или смо будале за Христа због света. Но, о како је малотрајан звук речи светске! Ако нам свет каже: будала! свет ће умрети, и реч његова ће умрети. Шта онда вреди реч његова? Но ако нам бесмртници небески кажу: будала!, то нити мре, нити се скида с нас као вечна осуда.

Ко не верује у Живога Бога, ни у бесмртан живот, ни у ваплоћење Господа Христа, ни у Христово васкрсење, ни у истину јеванђелску, ни у вечну Божју милост и правду – је ли чудо ако он сматра будалом онога ко у све то верује?О нека би свак од нас, који се крстом крстимо, не само лако подносио него са задовољством примао назив будале Христа ради! Радујмо се и веселимо се, ако нас неверници тако назову, јер то значи да смо близу Христа а далеко од неверника. Радујмо се и веселимо се, и поновимо силним ехом свету у уши: да, да, заиста ми смо будале Христа ради!

Господе премудри, крепи нас силом Твојом, да се не страшимо невернога света ни кад нас шиба бичевима нити погрдним речима Тебе ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.          

ОНТОЛОГИЈА И ЕТИКА             

Ви сте, авај, типични модерниста, који, попут митрополита Зизјуласа и његових лоших ђака - имитатора, покушавате да раздвојите литургијску „онтологију“ од литургијске „етике“; а то је немогуће – јер управо из Литургије Онога Који приноси и Онога Који Се приноси проистиче најузвишенија етика – не као фарисејски морализам окреченог гроба, него као љубав према ближњем као основи нашег бића. Господ Исус Христос није корио фарисеје што су вршили своје дужности према храму, него што су се свели само на то:“Али тешко вама фарисејима што дајете десетак од метвице и од руте и од сваког поврћа, а пролазите правду и љубав Божију: ово је требало чинити, и оно не остављати.“ ( Лука 11,42) Он им није рекао: „Волите и не морате да дајете десетак“, него: „ВОЛИТЕ И ДАЈИТЕ ДЕСЕТАК“. Уосталом, једна црквена песма у Недељу цариника и фарисеја јасно каже да ТРЕБА ДА ПОДРАЖАВАМО ФАРИСЕЈЕВОЈ РЕВНОСТИ И ЦАРИНИКОВОМ СМИРЕЊУ. Јер, Господ није прекорео фарисеја због ревности, него због гордости и самодовљности.

Типик се не реформише да би се љубав јавила, него љубав надилази типик тек кад све што у типику пише изврши.           

СЛУЧАЈ „ПРЕЗВИТЕРА ВУКОЈЧИЋА“   

Сасвим је могуће да ћете наћи неки документ о „презвитеру Вукојчићу“ и његовој канонизацији. Ако га нађете, знајте: та „канонизација“ је плод површног односа према процесу канонизације, заснованог на модернистичком уверењу да су сви хришћани „свети“, па их можемо канонизовати ко и како стигне, које се у извесне структуре СПЦ увукло опет захваљујући зизјуласовштини. Руска Црква је канонизовала своје новомученике пострадале од комуниста после пажљиве провере сваког случаја, и то не само у сећањима људи, него и у архивама.                        

ОПЕТ О СВЕТИМА ПЛАТОНУ И НИКОЛАЈУ

Понављам: случај Владике Платона и Владике Николаја ми је добро познат. Ево шта каже Радмила Радић у својој књизи о патријарху Гаврилу („Живот у временима“, ИНИС, Београд, 2006, стр. 196): “Владика Платон је по доласку у епархију (охридско-битољску, нап. В.Д.) отворено оптужио владику Николаја, свог претходника, да је шизматик у цркви и да за време избора патријарха није био у Београду, на шта су се дигли верници у Македонији против њега и он је морао да тражи опрост. Касније је премештен у Бања Луку“.     

Велики србски књижевник и новинар „Политике“, Григорије Божовић, писао је да ни свештенство ни верници нису били задовољни Владиком Платоном, који је почео да гони свештенике који су се храбро борили против конкордата, јер су били одани епископу Николају, и да их приморава да траже канонске отпусте:“Световњаци у Епархији такође нису задовољни. Бар она већина дубоко одана вери и цркви, која ја невикла да у Дедо-Владици у сваком погледу гледа најосвећенију особу своје средине. Ни обичном попу, а камоли Владици, ти људи не могу да опросте ни допусте ишта, што не може да подође под мерило њихова схватања и њихових предања какав је дужан бити свештеник и Епископ“ (Милан Д. Јанковић: Епископ Николај/ Живот, мисао и дело, Епархија шабачко – ваљевска, Београд, 2002, стр. 695 ).

На Светог Николу 1939, Владика Платон је одржао беседу у којој је говорио о Светом Николају Мирликијском и Арију, а онда се, по писању „Политике“, обрушио на Владику Николаја:“Из даљих реченица беседе излази да је др Николај јеретик и секташ. Да је он унео раскол у цркву и да није православац и да је мрзео православну царску Русију у коју су га звали да се усавршава. Он се потписује на неким књижицама као др Николај. Поводом тога он каже како то „др“ не вреди ништа и да је др Николај, који је на западу учио православље, радио још одавно против православља/…/“Он хоће да постане идол па да му се клањају. А међу вама има оних који му се клањају.“/…/ Затим десило се нешто што се не памти у Битољу. Велики број верних није свратио да узме нафору, коју је делио Епископ“ ( исто, 698 ).      

У историји Цркве, било је сукоба и између светих; Свети Григорије Богослов наљутио се на свог друга из младости и брата у Христу, Светог Василија Великог, који га је поставио за епископа у сеоце Сасиму, и тиме га, мада без зле намере, унизио. Ипак, касније су се помирили и Богом су прослављени, као што је Господ прославио Владику Платона и Владику Николаја.

ЛЕВИНАС И БУБЕР                               

Бавити се неком мишљу значи дубоко је изучавати. Познавати је значи имати основна схватања о истој. Читао сам Буберово дело „Ја и Ти“, и „Левинас versus Хајдегер“ Драга Перовића, као и приказе њихове мисли. То ми је било сасвим довољно да појмим главне тенденције њиховог религиозног егзистенцијализма, тако драгог модернистима свих боја и облика.

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС         

Митрополита Јована Зизјуласа читао сам пажљиво, а читао сам и о њему, што се јасно види из онога што сам писао. Да укратко поновим, цитирајући себе из текста „Педесетница или Кула вавилонска/ Дубински узроци критског неуспеха“ (http://www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/pedesetnitsa-ili-kula-vavilonska-analiza-kritskog-neuspeha/):    

Ко је овај човек?У Француској, у познатој римокатоличкој издавачкој кући „Серф“, у библиотеци „Православни“, појавила се књига бенедиктинца Патриса Мајеа, под насловом „Павао Шести и православни“ (Patrice Mahieu, Paul VI et les Orthodoxes, Les editions du Cerf, Paris, 2012). Предговор је писао галски митрополит Емануил Адамакис, из Цариградске патријаршије. Књига, на основу мноштва докумената, од којих су неки били сасвим непознати, говори о односу према православном Истоку папе – екуменисте, човека који је завршио Други ватикански концил и разорио своју верску организацију модернизмом и реформом мисе.  

Овај папа је, у договору са својим цариградским колегом, патријархом – модернистом Атинагором, скинуо, 1965, анатеме које су Констатинопољ и Рим бацили један на другог 1054. године и крупним корацима кренуо ка „јединству“, кроз „дијалог љубави“, чија је прва жртва била светопредањска Истина. Дијалог је ишао до „усијања“: папа Павао Шести је, после много загрљаја и пољубаца упућених „гркоисточњацима“, који су изненада постали „љубљена браћа“, на крају дао предлог патријарху Атинагори (кога је Свети Јустин Ћелијски звао „авантуристом“) да заједно служе Литургију.

Аутор књиге „Павао Шести и православни“ истиче да се патријарх Атинагора сложио и да су формирали комисију која је требало да осмисли подробности овог „историјског догађаја“. Комисија је заседала у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској (од 27 – 29. априла 1970. и 14-15. маја), а затим у Цириху од 5. до 7. јуна. И папа и патријарх су тражили да заседање комисије буде тајно, зато што је било дошло до „крађе информација“. Комисија се потпуно афирмативно изразила о могућности саслуживања, без обзира на хиљадугодишњу јерес Рима, и закључак је био следећи: “Изгледа да је још рано, у овом тренутку, да се каже како остварити ово саслуживање. Мислимо да је довољно истаћи да треба имати два саслуживања. Ако се Свети Отац (Папа) сагласи, прво саслуживање, како из психолошких разлога, тако и да би се подвукло да иницијатива потиче од њега (што је Патријарх више пута истакао) треба обавити у православном храму, по православном литургијском обреду (у Цариграду или на Криту, на пример). Друго саслуживање треба да се обави у Риму, најбоље одмах после неколико дана, по римском литургијском обреду“. Рад ове криптоунијатске комисије био је, како рекосмо, тајни; с „православне“ стране, њени чланови били архимандрит Дамаскин (Папандреу), касније митрополит швајцарски и најјароснији екумениста из Шамбезија, који је својим текстовима и поступцима (све док га Бог није зауставио) деценијама саблажњавао пуноту Цркве, као и, у „комисијско“ време мирјанин, а сада кључни теолог Фанара – титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас)

План је пропао, јер Павао Шести није хтео да постигне унију са цариградским патријархом, а да од себе одбије остале Православне Цркве. Али, остаје чињеница – Зизјулас је од младих дана био за евхаристијско општење папе и патријарха.  

Да би скуп на Криту био свеправославни сабор, била му је неопходна православна теологија. Она је, међутим, у 20. веку била озбиљно угрожена захваљујући екуменистичким испадима и замагљењима, којима је веома допринео управо Зизјулас.         

Његова тзв. „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал, отац Другог ватиканског концила, Анри де Либак. Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, доказао је највећи грчки богослов данас, верни син Светог Предања, митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, зизјуласовско учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила истинито учење о себи самој, јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио. „Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем „заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, римокатоличком теологу и писцу књиге о Зизјуласу и Анри де Либаку, живи „чувар Евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше Аутокефалне Цркве као народне Цркве („национална Црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори.       

Још у свом раном тексту о православљу, писаном за Католичку енциклопедију, као мирјанин, Зизјулас је исповедио своју неоправославну еклисиологију (Види: Јован Зизјулас, Православље, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2003.)                                   

Текст је написан врло замагљено, али из њега се види да он не схвата само Православну Цркву као UNA SANCTA: „Црква је свуда где посебна историјска заједница показује и пројављује, самом својом структуром и вером, есхатолошко назначење света садржано у ДОГАЂАЈУ Христа” (то значи да и римокатолици и „традиционални“ протестанти, као и монофизити, који су „историјске Цркве”, на неки начин јесу причасне UNA SANCTA). Православна Црква је UNA SANCTA под условом да „своју структуру и веру прилагођава есхатолошким критеријумима датим догађајем Христа”, да не сматра да су сви елементи њеног Предања „суштински за присуство UNA SANCTA”; мора да тежи јединству с другим Црквама – иначе није UNA SANCTA. 

Дакле, да би Православна Црква била UNA SANCTA, она мора да се мења у складу са „есхатолошком визијом” (Чијом? Теолога попут Зизјуласа?) и да учествује у екуменском покрету. Иначе ће да „издахне”.                  

Примену овог трећег критеријума (ниси UNA SANCTA ако ниси екумениста), Зизјулас у тексту „Православље” разјашњава говорећи о односу православних и римокатолика.         

Односи православних и римокатолика оптерећени су, сматра он, „сумњичавошћу православних” због њиховог историјског искуства с Римом. То је „психолошка клима”. Велико растерећење у узајамним односима Рима и Цариграда била је одлука патријарха Атинагоре и папе Павла VI  да повуку анатеме из 1054. године, и да православни и паписти почну да се узајамно називају „сестринским црквама”. Без те „корените промене психолошке атмосфере” био би немогућ савремени теолошки дијалог. Али, није се (у XX веку) мењала само психологија! У помоћ је прискочила и методологија! И у тој области дошло је до „раскида с прошлошћу!” У средиште пажње постављене су Свете тајне, и тиме су постигнуте две ствари: дијалог се више не бави, као некад у Фиренци и Ферари, питањима која нас раздвајају, него онима која нас уједињују; договори теолога одмах се спроводе у пракси, у литургијском и духовном животу, итд (рецимо, ако и ми и паписти на сличан начин доживљавамо „евхаристијску еклисиологију”, онда паписти могу да окаче понеку византијску икону у свом храму, а православни могу да уклоне иконостас и Часну трпезу изложе погледу свију.)                                                                        

Наравно да је овај пут теолошког дијалога лажан. Јер, православно хришћанство и римокатолицизам се не разликују толико по форми (између нас и њих има много тога заједничког, чак и у догматици), колико по благодатној светодуховској садржини. Код њих су свеци, ти плодови црквеног живота, у најбољем случају у прелести, а у најгорем слуге ђавоље (попут Јозафата Кунцевича и Алојзија Степинца.) Зато је заобилазна стратегија савременог цариградског екуменизма, коме је митрополит Зизјулас челник, штетнија од свега што се у наше време нуди на тржишту „размевања”, „праштања”, „толеранције” и „љубави“ без Истине.                      

Уосталом, Зизјуласова теологија се, умногоме, уобличила под снажним утицајем римокатоличке теологије која је довела до Другог ватиканског концила што се јасно види из студија папистичког теолога, Пола Мек Партлана, члана Мешовите комисије за православно – римокатолички дијалог, аутора књига „Евхаристија гради Цркву / Анри де Либак и Јован Зизјулас у дијалогу” и „Света Тајна спасења / Увод у евхаристијску еклисиологију”. Пишући предговор за књигу „Евхаристија гради Цркву”, сам митрополит Зизјулас је истакао утицај теологије кардинала Анрија де Либака на његову сопствену мисао, и устврдио да је поновно уједињење између православних и римокатолика могуће само у оквирима „евхаристијске еклисиологије”.                        

Попут фанариотског канонисте Василија Фидаса, који свагда брани не само првенство части, него и власт Цариграда над осталим Помесним Црквама и православном дијаспором, догматичар Зизјулас своју ученост користи да би оправдао фанариотско властољубље. Он је својевремено, у интервју енглеском католичком листу „Таблет”, изразио забринутост због пораста национализма у Русији и на Балкану – и то у помесним Црквама. По њему, пораст национализма плод је утицаја Запада. Он није део „историјске структуре” Православне Цркве: он се јавио у XIX веку, када су се у „аутокефалним Црквама појавиле снажне везе с појмом нације”, што је био део западног менталитета. Зизјулас сматра да је „та опасност на Балкану сада смањена због Европске уније, али да у Русији и даље постоји чврста сарадња између Цркве и државе, што ствара проблеме”. Што се Грчке Цркве тиче, он ту не види никакве проблеме (мада је у Русији Црква, званично, одвојена од државе, а у Грчкој је Црква – државна): “Грчки приступ је гибак. Црква је спремна да буде део државе ако је држава позива да учествује у управљању, али подједнако је спремна и да буде независна од државе.“                  

Зизјулас сматра да је, у Православној Цркви, „пуритански однос према хомосексуализму” такође плод „западног утицаја”, док је првобитни однос Грчке Цркве према том проблему био „гибак и неосуђивачки”. Он је тему „неосуђивања“ хомосексуализма покушао да наметне и свеправославном сабору, али је у томе спречен, пре свега одлучним ставом Руске Цркве (православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/800-zizjulas-namece-homoseksualnost)                       

Највећи православни теолог француског говорног подручја, Жан – Клод Ларше, у интервјуу датом потписнику ових редова јасно је рекао да је Зизјуласово учење – јерес: “Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. /…/Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећеном Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“(borbazaveru.info/content/view/8086/1/)

Мој став према лажној теологији митрополита Зизјуласа утемељен је на православном читању његове криптопапистичке мисли, мада сте ме,   као изразити зналац људских срца, прогласили препуним мржње и устврдили да пресуђујем митрополиту Зизјуласу пре Божјег суда. Напротив, мени је њега жао, а још ми је жалије људи које је својим заблудама одвојио од сигурног пута Светих Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, и бацио у халуцинаторне квазитеолошке светове какви су они на позним сликама Стаматиса Склириса. ( Довољно је упоредити Склирисове фреске из доба кад му је духовник био Свети Јустин Ћелијски -  ено их у храму Светог Златоуста у Ћелијама, и садашње, кад му је ум пун Зизјуласа, па да се види шта чини лажна теологија са хришћанином који је усвоји. ) Дај Боже да се митрополит Јован спасе, и дај Боже да се спасу сви они који су га следили на екуменистичком путу у загрљај римског архикловна! Нека их Мајка Божја спасе, као и све нас, својим милостивим молитвама!                               

О ГРАНИЦАМА ЦРКВЕ 

Читао сам текст оца Георгија Флоровског о границама Цркве, и далеко од тога да ме је у истинитост свјих теза уверио ( без обзира што је Флоровски далеко православнији од Зизјуласа ). Убедљиву формулацију православног учења о границама Цркве дао је Свештеномученик Иларион Тројицки ( Иларион (Троицкий), архиепископ. Очерки из истории догмата о Церкви / Вступ. ст. А.К. Светозарского и А.И. Сидорова. Москва, 1997; http://www.pravoslavie.ru/33271.html      )

ПУТ ОЦА ЈУСТИНА                                

Нема никакве потребе да Вам одговарам на било каква питања о „парасинагоги“. О томе сам све рекао у својим текстовима писаним и објављеним на Интернету, и у књигама попут „Српска Црква и Викликс“ ( заједно са др Зораном Чворовићем ). Мој став је савршено јасан, и исказан у тексту „Пут оца Јустина“ (http://srb.fondsk.ru/news/2012/06/14/put-oca-iustina.html)

АРХИЈЕРЕТИК ПАПА – НАЈВЕЋЕ ЗЛО У ИСТОРИЈИ

Архијеретик папа је највеће зло у историји рода људског, јер је проповедао унакаженог Христа. То каже Достојевсков кнез Мишкин: "Римокатолицизам је по мом мишљењу гори од атеизма. Атеизам проповеда нулу, али римокатоличанство иде корак даље, проповеда изопаченог, искривљеног Христа, проповеда антихриста. Верује да земаљска Црква не може да опстане без сталне земаљске моћи. Играли су се са најсветлијим и најискренијим људским осећањима, изменили су све, све новац, за земљску моћ. Како би се исход свега овога разликовао од атеизма. Атеизам је дете римокатоличке вере, а потекло је од самих Римљана, иако они можда сами не верују у то. Расло је и ширило на мржњи својих родитеља, то је потомак њихових лажи и духовних слабости".                        

О МИСТИЦИМА И ГРАНИЦАМА ЦРКВЕ

Мистици никад не могу укинути границе Цркве, јер католички мистици су јеретици који су у прелести, а православни су благодатни сусретници Христови. Свети Серафим Саровски и Фрања Асишки немају никакве духовне сродности (http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/poredjenje_duhovnosti.htm), а да и не говорим о „мистикињама“ типа Терезе Авилске и њој сличних. (http://predanje-ms.blogspot.rs/2010/09/blog-post_16.html?spref=fb). То су били људи духовно болесни ( авај, често и душевно ), а не свети.       

СТЕПИНАЦ У РАЈУ?

Што се тиче уласка Степиннца у рај (а шта ћемо с Павелићем, кога је папа Пио Дванаести благословио док је лежао на самрти, додуше из даљине?), очито је да Ви, из своје перспективе, „созерцавате“ и ту могућност. Моја вера је далеко скромнија, и тим поводом цитирам песму чика Јове Змаја „Кад би“:                                        Кад би јелен имо крила, 

То би брза птица била.

Кад би лутка знала шити, 

Могла би ми шваља бити.

Кад би лебац падо с неба, 
Свак би имо колко треба.

Кад би млеком текла Сава, 

Сир би био забадава.

Кад би увек био мај, 

Пећима би био крај.

Кад би Дунав био врео, 

Свак би рибље чорбе јео.

Кад би... ал’ што не мож’ бити, 

О том немој говорити.“

Уопште није реч о томе ко би коме опростио, и ко би се за кога молио, него о томе да је Степинац био нечовек који      се никад није заузео за Србе док су их клали и убијали. У интервјуу који сам радио са др Срђом Трифковићем за „Печат“ ( 31. марта 2017), овај велики стручњак за НДХ каже:“ У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. /…/Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”. Врхунац његовог ангажмана у одбрану НДХ представљала је Посланица хрватског католичког епископата хрватском народу од 24. марта 1945. Неумерена апологетика усташке државе која извире из слова и духа тог срамног документа указује на коначно опредељење једног клирика који није поседовао моралне квалитете које је захтевао изазов времена.“

О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ 

О овој теми сам писао много пута, али ћу се поновити и сада. У тексту Растка Јовића, Вашег духовног сродника, „Црква између идеологије и живота” („Саборност” бр. 2/2008, Епархија браничевска) модернистички евхаристијски утопизам дошао је до пуног изражаја.То што се верници сабрани на Литургији не причешћују свагда кад свештеник изнесе Путир, за г. Јовића је доказ да се у таквој ситуацији пројављује „индивидуа, она којој нико није потребан и за коју је други претња” (стр. 94). На свакој Литургији Тело Христово, које је Црква, опет се ваплоти, а непричешћивање то поништава: „Црква се отелотворава кроз Чашу из које сви заједнички пију/.../”, вели Јовић (стр. 95). Они који се не причешћују на свакој литургији личе на оболеле од рака што одбијају лек. Верници који одлазе на Литургију, а не причешћују се, временом своје одласке схватају као бесмислицу, јер имају глад „за нечим већим” (стр. 96). Г. Јовић види да се Црква институционизовала толико да је већ „на издисају”. А свему је узрок то што се верници не причешћују сваколитургијски.

Г. Јовић се не позива ни на кога кад о Тајни над тајнама пише; не позива се чак ни на свог епископа Игњатија (Мидића), ни на његовог учитеља, митрополита Јована (Зизјуласа). Он наводи све „из своје главе”, и чуди се како ова пракса није „заживела” у СПЦ, иако се о томе говори већ тридесет година. При том он заборавља шта се о томе говорило две хиљаде година, почев од Светог Павла (ко недостојно једе и пије - суд себи једе и пије, вели Павле) до Светог Јустина Ћелијског, који јасно каже да се за Причешће морамо спремити постом, молитвом и исповешћу, чији је циљ управо да увидимо своју недостојност за Св. Причешће. Уосталом, чујмо гласове Светих Отаца:         

„Нека они који се недостојно причешћују Божаственим Тајнама не мисле да се путемњих тек тако сједињују са Богом, јер то им се не дешава, а никада им се и неће догодити док су такви. Само они који се кроз Причешће Божанским Телом Господњим удостојавају да гледају умним оком, да осећају умним осећањем, да кушају умним устима невидљиво, неопипљиво и неокусиво Божаство - само они знају како је добар Господ. Такви не само дакушају хлеб и вино, него истовремено мислено кушају и пију Бога двојаким чулом- и душе и тела: чулно кушају Тело, а духовно -Бога, те се на тај начин сједињују телесно и духовно са Христом, Који има две природе, Божанску и човечанску, постајући сателесницима Његовим и судеоницима Славе Његове и Божаства. Управо на тај начин сједињују се са Богом они који се причешћују достојно - који кушају од Хлеба и пију од Чаше разумно, са свешћу о сили те Тајне и са осећањем душевним. А они који се причешћују недостојно бивају лишени благодати Светога Духа и хране само своје тело, а не и душе/.../                                               

Хлеб овај за оне који се нису уздигли над оним што је чулно представља прост хлеб, премда је тајанствено он - светлост несместива и неприступна. И вино је тајанствено светлост, живот, огањ и вода жива. Дакле, када кушаш тај Божаствени Хлеб и пијеш Вино Радовања, а ипак не осећаш да си почео да живиш животом бесмртним, примивши у себе светлоносну и огњену силу, као што је пророк Исаија примио у уста распаљени угаљ, ако не осећаш у себи да си испио Крв Господњу као воду живу, како онда можеш мислити да си се приопштио Животу Вечном, да си приступио неприступној Светлости Божаства и постао причасник вечне Светлости? Не, брате мој, не! Ништа од тога не бива са тобом, јер ти у себи ништа слично не осећаш, него те та Светлост обасјава, а ти си слеп и не просвећујеш се. И огањ те греје, а ти остајеш хладан. И живот је ушао у тебе, а ти ништа не осећаш, те и даље остајеш мртав. И вода жива потекла је душом твојом као коритомречним, али није остала у теби, јер није нашла у теби достојно сместиште да би се уселила у тебе. Стога, ако се причешћујеш Пречистим Тајнама, а не осећаш никакву благодат у својој души, ти се причешћујеш само наизглед, док у себе ништа не примаш. Јер оних који достојно приступају овим Тајнама и на доличан се начин припремају да приме у себе Сина Божијег - тај Хлеб Живота Који силази са Неба - Он се дотиче осетно и са њима сесједињује, дајући им да опипљиво осете  Његово благодатно присуство,” каже Свети Симеон Нови Богослов.

„Тај дар спаја нас и сједињује са Богом. Ако је тако, по чему се код нас може препознати то сједињење? Побеђивани страстима, гневом, завишћу, човекоугодништвом, сујетом и мржњом, далеко смо ми од Бога. Авај мени! Авај мени! Не престајући да општимса непријатељима Божијим, како могу имати заједницу са Богом? То значи да се причешћујем на суд и на обличење. Уочи причешћивања Даровима изговарају се речи: „Светиње светима!” То значи да се Светим Тајнама призивају свети људи. А ако сам ја свети, ко онда у мени чини грех?” тугује преподобни авва Исаија.

„Они који падају и не усуђују се да приступе Свештеним Тајнама разумни су и брзо могу да достигну стање у ком неће знати за грех. А који греше и усуђују се да се „нечистим рукама” дотичу Пречистих Тајни... достојни су небројених казни. Јер, према нелажној речиПавловој, они себе чине кривим Тели и Крви Господњој (1. Кор. 11,27). Зато онима првим ђаво не приступа са таквом силом, знајући да, премда и падају, они, будући свесни тога, ипак чувају поштовање према Божаственом. А ове друге, који греше а нису тога свесни или, мада су и свесни, то пренебрегавају и усуђују се да се дотичу Свештених Тајни, ђаво напада свим силама, са правом то сматрајући знаком савршене неосетљивости и покварености. Тако је он поступио и са издајником, ушавши у њега не зато што је овај презрео/.../ Крв Владичину, него зато што је по лукавству Јудином закључио да је он већ неизлечиво болестан. Пошто је Јуда наумио да изда, али се не одриче Причешћа, ђаво газаводи. А да га је видео да чува страхопоштовање према Божаственој Тајни и да се уздржао од ње, можда би он оставио Јуду на миру, као онога коме је још увек својствена трезвеност. Али, пошто је видео да је он помрачен користољубљем, да у њему више нема исправних мисли, него да је ван себе од похлепе, а поврх свега још се усудио и да се дотакне онога на шта у таквом стању није смео ни да помисли, он је, увидевши ту неосетљивост, потпуно ушао уњега”, упозорава нас преподобни Исидор Пелусиот.             

„Ономад је Јуда-издајник недостојно примио Хлеб од Христа и појео га као да је у питању био обичан хлеб. Зато је сатана истога часа ушао у њега и учинио га бесрамним издајником Христа - његовога учитеља, употребивши га као слугу и роба и извршиоца своје воље. Тако бива са онима који се недостојно, дрско и самоуверено дотичу Божаствених Тајни /.../

А ако се пре /.../ него што покажеш дужно покајање усудиш да се причестиш Телом и Крвљу Христовом, демони ће се, видевши да си презрео Бога и причестио се недостојно, устремити на тебе и, ухвативши те, опет ће те немилосрдно и нечовечно гурнути у брлогпређашњег недоличног живота. Тада ћеш уместо Хришћанина постати христоубицом и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа.                  

Авај ономе ко се (недостојно) причешћује, јер, причешћујући се после срамних дела, неочишћених покајањем и епитимијом, он све више и више потпада под власт ђавола, а најзад му се и сасвим потчињава. Бог таквога потпуно напушта због његове недостојности и нечистоте, а нарочито због његове бестидности и дрскости...        

...Авај свештенику који таквога причешћује и удостојава Причешћа недостојнога, предајући Пречисто Тело и Часну Крв Христа Спаситеља ономе ко је недостојан чак и да пређе праг храма Божијег и са којим је свакоме Хришћанину забрањено да подели чак и обичну трпезу... Онај ко таквоме даје Тајне са правом подлеже осуди и за то што је тиме човека који греши одступањем од исправног мишљења и лакомисленим немаром учинио истинским непријатељем Божијим. Свештеник или духовни отац не сме таквоме да даје Тајне. Он је дужан да га подстакне на покајање речима кротким, речима које буде савест, подсетивши га на страшне адске муке које ће грешници неизоставно трпети. Дужан је да га уразуми, да га води као слепога и да се побрине за њега као за онога ко је сишао са ума и страда од искушења и ђавољег насиља, да се помоли Господу да Он отвори слух душењегове и да му помогне да макар донекле дође себи, познавши своју порочност, те да се поново, кроз покајање, врати међу верне, јер такав човек је неверник и безбожник.         

Онога ко им забрани недостојно причешћивање требало би послушати и благодарити му, јер он их избавља од невоље од које веће нема и никада није било, пошто они који се недостојно причешћују бивају криви Крви Христа Господа и биће осуђени заједно са Јудом и онима који су распели Господа. 

Ако се онај који воли грех и недостојно се причешћује Пречистим Тајнама Тела и Крви Спаситеља не подвргне истога часа мучењима чија је сврха да га уразуме још овде, на земљи, он никако неће избећи вечна мучења, где је црв који не дрема и огањ неугасиви.

Дакле, ако се такав не боји вечнога огња и несносних мучења заједно са ђаволом у веке векова, нека се без страха причешћује. Али ако се боји, за њега је најбоље да се, уздржавши се на неко време од Причешћивања Пречистим Тајнама, покаје, исплаче пред Богом, да се потруди да, колико је то у његовој моћи, измени своје стање и да прекине своју злу греховну навику, након чега већ може да се причести без опасности по своју душу. Тада ће га оставити сатана који га је, живећи у њему, насилно подстицао на поквареност и на сваку нечистоту.

Онај ко верује не причешћује се недостојно Пречистим Тајнама, него чисти себе од сваке прљавштине, од угађања стомаку, од злопамћења, од злих дела и срамних речи, од неумесног смеха, од прљавих помисли, од сваке нечистоте и од сваког греховног унутрашњег покрета, због чега ће примити Цара Славе. Насупрот томе, у оне који се недостојно причешћују Пречистим Тајнама насилно се усељује ђаво и улази уњихово срце, као што се догодило са Јудом када се приопштио вечери Господњој /.../

Ако, према Божаственој речи, они коју једу Тело Господње и пију Крв Његову имајуЖивот Вечни, а ми, када се причешћујемо, не осећамо да нам се дешава ишта ново у односу на оно што бива од обичне хране и нисмо свесни тога да добијамо други живот, очевидно је да се причешћујемо само хлебом, а не Богом. Јер ако је Христос Бог и Човек, онда ни Свето Тело Његово није само тело, него су то Тело и Бог нераздељиво и несливено (сједињени). И пошто је Тело, односно пошто се јавља у виду хлеба, ми је видимо очима, а Божаство ми не видимо, него га сазрцавамо духовним погледом/.../    

Ваља нам знати да постоји пет врста људи којима Свети Оци забрањују приступ Светом Причешћу. Први су оглашени, јер још нису крштени. Други су крштени, али који су заволели срамна и неправедна дела, одступивши од светога живота за који су крштени: блудници, убице, зеленаши, отимачи, псовачи, гордељивци, завидљивци, злопамтила који, будући таквима, не осећају да су непријатељи Божији и да се налазе у жалосном положају, због чега се не скрушавају, не плачу због својих грехова и не кају се. Трећи су ђавоимани, ако хуле и руже Божаствену Тајну. Четврти су они који су се освестили и покајали се, прекинули своја греховна дела и исповедили се, али који носе наложену епитимију и на одређено време налазе се изван Цркве. А пети су они код којих још није сазрео плод покајања, односно они који још нису достигли решеност да посвете Богу сав свој живот и да надаље живе у Христу животом чистим и беспрекорним. Сви ти људи, очигледно,недостојни су Светога Причешћа. А достојан је Причешћа Светим Тајнама онај ко је чист и ко не учествује у греховима које смо поменули. Али и када се било ко од достојних упрљама каквом нечистотом, као што то може да се догоди сваком човеку, разуме се, и такав ће се недостојно причестити, ако не опере покајањем оно чиме се упрљао”, јасан је преподобни Симеон Нови Богослов.     

„Духовна немоћ и духовна смрт долазе од (недостојног) Причешћивања. Јер многи који се недостојно причешћују слабе вером, слабе духом, односно разбољевају се од страсти, заспивају сном греха и од те смртоносне успавности никако се не буде за спасоносна дела.                     

Када бисмо ми сматрали себе недостојнима да примимо Тајне сваки пут када нас рани грех, ми бисмо чинили напор да се исправимо кроз покајање,  како бисмо им достојно приступили. Тада нас Господ не би кажњавао као недостојне бичевима слабости, да бисмо се, на тај начин стекавши скрушеност, сами потрудили да излечимо своје ране, и да не бисмо иначе, као они који су се показали неспособнима да приме и краткотрајно уразумљење у овоме веку, били осуђени у будућем заједно са грешницима овога света”,вели преподобни Јован Касијан Римљанин.

„Многи сада говоре: „Како бих радо видео Лице Христово, Његов лик, одећу Његову”. Али ти Га и видиш (у Евхаристији), дотичеш Га се, кушаш Га. Ти би да видиш Његову одећу, а Он ти даје не само да Га видиш, него и да Га дотакнеш, и окусиш, и примиш у себе. Дакле, нека нико не приступа са пренебрегавањем, нико са малодушношћу, него нека сви то чине са пламеном љубављу, са пламеном усрдношћу и бодрошћу... и зато увек треба бити бодар, јер није мала казна која очекује оне који се недостојно причешћују. Сети се како негодујеш на издајника и на оне који су распели Христа. Чувај се да и сам не постанеш кривим Телу и Крви Христовој. Они су умртвили Свесвето Тело, а ти Га примашнечисте душе и након толиких добара која су ти учињена. Јер Њему није било довољношто је постао човек, што су Га тукли и распели, него је уз то и Себе предао нама, те нас не само вером, него истински чини Својим Телом. А како чист мора бити онај ко се наслађује том Жртвом!                   

Колико чистија од свих сунчевих зрака мора бити рука која дроби то Тело, и уста, испуњена духовним огњем, и језик који се румени од Страшне Крви! Помисли какве си части удостојен, каквом се Трпезом наслађујеш! Оним на шта са трепетом гледају Ангели, бојећи се светлости која отуда исходи, ми се хранимо, са тиме општимо и са Христом постајемо једно Тело. Ко ће изрећи силу Господњу, објавити све хвале Његове? (Пс. 105,2). Који пастир храни овце сопственим телом? Али шта ја то говорим - пастир! Чак и мајке често новорођене младенце дају хранитељицама, али Христос тако нешто није допустио:Он нас храни сопственом Крвљу и кроз њу нас сједињује са Собом.

Ни ђавоиманима није толико опасно да приступају тој Тајни, колико онима који, како каже Апостол Павле, газе Христа и Крв Завета не поштују као Светињу, него се изругују благодати Духа. Онај ко приступа (Причешћу) у гресима гори је од ђавоиманога”, учи нас Свети Јован Златоусти, неупознат с модерном „евхаристијском еклисиологијом”.         

„Не дајте светиње псима и не бацајте бисера својега пред свиње (Мт. 7,6), говори Христос. Јер и у томе је потребно правилно суђење. Господ није рекао неодређено или без разлике 'дајте светиње и бисер свима', него каже: „Не дајте светиње псима”, односно онима који чине зло. Тако каже и Апостол: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика” (Фил.3, 2)... Пази се и ти, свештениче, и немој давати недостојнима Пречисто Тело, како се не бипоказао кривим - не према законима грађанским, него по речи Владичиној. Дакле, не дајте светиње псима, не бацајте бисер свој пред свиње, да га не би изгазили ногама својим и, окренувши се, растргли вас, стварајући расколе и јереси”, учи нас Свети Атанасије Велики.               

„Пошто свештеници не знају све грешнике и људе који се недостојно причешћују Светим Тајнама, Бог такве често... предаје сатани. Када се догоде болести, када дођу клевете, жалости и несреће, када нас снађу томе сличне невоље - разлог је ово што сам рекао”, опет каже Свети Јован Златоусти.    

„Хришћанина без вере не може бити, нити вере без љубави, нити љубави без добрих дела (1.Кор. 13,1-8,13). Иначе Хришћанин остаје ништа друго до незнабожац, премда иисповеда Име Божије и Христово. А колико је страшно да такав приступа Светој Тајни свакоме је јасно. Од тога се дешава да се многи Хришћани који се причешћују СветомТајном мењају не на боље, него на горе, ослепљујући још више; не просвећују се, него се озверују; не исправљају се, него падају из греха у грех, али греха свога нису свесни, нитигрех сматрају грехом, те чине оно што ни незнабошци не чине. Узрок је у томе што они презиру Божију благодат и зато се и сами лишавају Божије благодати, па их Бог предаје у покварен ум да чине што је неприлично”, одлучан је Свети Тихон Задонски.

Кад прочитамо овакве речи Светих Отаца постаје нам јасно зашто поједини теолози као „цитатоманију” осуђују позивање на речи тих истих Отаца, која спречава њихове „креативне иновације” у области богословља. Руси су такве још деведесетих година XX века, назвали „протестантима источног обреда”. 

Њихов пут „повратка ранохришћанским Оцима” и  „раној Цркви” добро је описао Св. авва Доротеј:„Знам једнога који је једаред дошао у жалосно стање. С почетка, ако му је неко од братије било шта говорио, он је сваког понижавао, рекавши: „Ко је тај и тај? Нема никог достојног осим Зосиме и њему сличних”. Потом је и њих почео да осуђује, говорећи: „Нема никог осим Макарија” (преп. Макарија Великога). Прошло је извесно време и он поче да говори: „Какав Макарије! Нема никог осим Василија (св. Василија Великог) и Григорија (св.Григорија Богослова)”. Убрзо и њих поче да осуђује, говорећи: „Какви Василије и Григорије!Никог нема достојног осим Петра и Павла (апостола)”. Ја му кажем: „Ваистину, брате, ти ћеш и њих ускоро почети да ниподаштаваш”. И, верујте ми, после извесвог времена он поче да прича: „Какви Петар и Павле! Нико ништа не значи осим саме Свете Тројице! ”На крају, погордио се и против самог Бога, и на тај начин је себе лишио ума.”           

Дакле, шта рећи о сваколитургијском причешћивању, као поузданом путу ка обнови Цркве? Тај пут Запад је предузео одавно; већ деценијама римокатолици и протестанти немогу да замисле присуствовање служби без узимање оног што сматрају Причешћем. А какви су резултати? Хју Вајбру, англикански литургичар, вели: жалосни. Евхаристијска дисциплина је сведена, што би Руси рекли, „на њет”. Иако се и римокатолици и протестанти„причешћују” на свакој својој миси / служби, то није допринело повећању духовног и моралног нивоа живота инославних заједница.

Напротив! Допринело је већој равнодушности према светињи.

У том грму не лежи зец.

Па где је решење?         

Само у свецелосној обнови подвижничко - литургијског живота, у својеврсној новофилокалијској синтези, чији је гласноговорник и сведок митрополит Навпактоса и Св. Власија, Јеротеј (Влахос).                           

То значи: очишћење - просветљење - обожење, без самодовољног аскетизма (сличног месалијанству), али и без самодовољног литургизма (утопијског пројекта сваколитургијског причешћивања, где подвижништво одсуствује.)

НЕДОСТОЈНО ПРИЧЕШЋЕ И РАСКОЛИ            

Да поновимо нешто важно:Дакле, не дајте светиње псима, не бацајте бисер свој пред свиње, да га не би изгазили ногама својим и, окренувши се, растргли вас, стварајући расколе и јереси”, учи нас Свети Атанасије Велики.          

Да ли се ико у СПЦ упита откуда овај хаос и смутња? Да није можда од недостојног причешћивања непобожног народа пуног блуда, враџбина и срамних дела? До јуче комунисти, данас православци, а свако мисли да је неко и нешто. Уместо да је народ поучен, покајан, исповеђен, венчан у Цркви…      

Али, модернисти мисле да је довољно бити „епи то авто“ и причестити се. А није, авај, није!

АЉОНА ИВАНОВНА      

Стварно не знам волите ли Аљону Ивановну, ни да ли сте свети. Питајте неког другог, рецимо свог духовника ( ако га имате; већина модерниста сматра да је то превазиђено). Што се мене тиче, на једвите јаде покушавам да волим своју породицу и ближње, и често видим колико сам немоћан и за ту, основну љубав.                      

   О САМОУБИСТВУ       

Био сам члан жирија за награду „Небојша М. Крстић“ само прве године, када Добрица Гајић није конкурисао за награду. Од тада више нисам члан жирија за доделу ове награде. О Добрици Гајићу ћу, ако Бог да, писати као о књижевнику и новинару. Знао сам да је добар човек, али га нисам познавао – видели смо се, на кратко, неколико пута у животу.

Иначе, не осуђујем људе који су дигли руку на себе, баш зато што сам се исповедао код оца Саве из Вазнесења. Ево мог записа из књиге „Без Бога ни преко прага“:   

„ 20. 08, 1991, Преп. Дометије и Ор        

Прошле недеље био сам код оца Саве. "Обична" недеља – а тридесетак гостију. Право мало чудо! Ту се нађоше и три богомољца, од којих је један умео дивно да пева. И певао је и причао - милина! После с њима дођосмо до Чачка. Веле да се покрет гаси, да нема подмлатка. А без одабраних вођа -опет не иде. А то је велика штета за духовност нашег народа, затвореног у јад и чемер своје пост-комунистичке свагдашњице.  

Долазила су и два брата из Прибоја, са снајом и синовицом. Брат им се убио. Био је, веле, човек добар и побожан - није се замерао ни са ким; и богат је био, и - опет таква смрт. Умолили су владику да изврши опело, а један монах из њиховог краја послао их је код оца Саве да им каже реч утехе да, ако хоће, служи парастос њиховом брату. Ја сам очекивао да отац Сава поступи по "правилу службе", али он је поступио по љубави и разумевању. Објаснио је дошавшима да смо сви ми, као кршиоци заповести Божјих, самоубице; ко се не моли – себе убија; ко не пости – себе убија; ко краде-себе убија; сваки је грех самоубиство. А ко зна зашто се, вели, то десило брату вашем! И још каже:           

- Ви се молите за њега, али немојте много да тугујете! Гледајте своју породицу и свој посао, и уздајте се у Бога. Ја ћу да помињем његово име."                     

Ово је био запис из мог дневника. И ништа се није променило све док се отац Сава није преселио у вечност: умео је да утеши људе у тузи за ближњим а који су отишли пресекавши себи живот. Сажаљевао је такве људе, и свим силама се трудио да ублажи њихову родбину. Пре свега, говорио им је да о самоубилачком чину ближњег уопште ни не мисле, јер нико не зна шта човека доведе у такво стање да дигне руку на себе. Морају да се посвете својој души и својој породици, а да судбину онога ко је тако отишао са овог света препусте Свемилостивом Богу, Који зна свачију тугу и невољу, и Који је препун Љубави и Доброте.

Тешио је и три ћерке једне добре и честите жене која је упала у тешко душевно стање због ситуације у браку и убила се, и говорио им:

-Не очајавајте, и не мислите о томе! Молите се Богу и палите свеће, а Бог зна шта је ту било...          

Наравно, отац Сава није био попустљив према самоубиству, али самоубице није хтео да осуђује. Знао је слабости и крхкост човекову, поготову у нашем времену.    

А молитва за самоубице није Фудељева, него СВЕТИХ ОПТИНСКИХ СТАРАЦА. ( Знам ја шта је Вама: не смете директно да ударите на Владику Николаја и Оптинске Старце, па замагљујете причу, онако „модернистички“ ).

МОДЕРНИСТИЧКИ ВЕРБАЛНИ ТРИКОВИ

Господа модернисти су, духом, протестанти у Цркви, а маскирају се у православце пуне љубави ( коју често показују тако што млате по глави све који другачије мисле – наравно, не мислим на Вас ). То је стари трик: да би се реформисала православна Литургија, мора се рећи да ово данас није „права“ Литургија, него она „унијатска“, из „сланослатког Могиљева“. Тако, по Вама, испада да није архимандрит Рафаил описао модернистичке заблуде, него је он Лутер са тезама из Виртемберга. То је прилично провидна тактика: кад лопов уђе у кућу, а домаћин почне да зове у помоћ, овај га спречава, говорећи:“Не дери се! Пробудићеш комшије!“ Није него! Уместо да одговорите на тезе оца Рафаила, Ви га претварате у Лутера. А и шта да одговорите кад своју веру препознајете у ономе што Карелин именује као модернизам? Иначе не бисте били љубвеобилнији од наших светих, којима не би на памет пало да  млате празну сламу о Степинцу у рају.

ЗА КРАЈ

За крај,  да наведем Светог Максима Исповедника: :“ Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божија саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да  се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све - како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и немилосрдан. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних који се држе те заблуде“ (РG 91, 465 С).

Желим Вам, искрено, као и себи, светомаксимовско правоверје и љубав која само из тог правоверја проистиче.      

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ   

              

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 април 2017 )