Св. Теофан Затворник: Писма вечног спасења
уторак, 14 април 2009
 Писмо 2.
 
Image         Са помоћу Божијом започињем да обнављам поколебану веру вашу у вечност мучења и уједно умирим душу вашу. Недоумица ваша је следећа: „Како је могуће да ће будућа мучења бити вечна?! То је немогуће, јер се противи благости Божијој". - Пре свега запитајте своју детињу веру, - зна ли она да је Бог управо тако одредио? - И ако не зна, просветите је, указавши јој отворено Божанска опредељења о овоме. Господ јасним речима, не допуштајући никаквих изокретања, говори: И ови ће отићи у вјечну муку (Мт. 25,46).

- Ово говори Господ, нас ради људи оваплотившивши се, пострадавши, умрли, васкрсли, вазневши се на небеса и севши с десне стране Оца, да би и тамо непрестано ходатајствовао за спасење свих и сваког. Ако говори тако Онај, Кога је толико стајало спасење наше и Који ничег тако не жели, до тога да би се сви спасили; ово је немогуће да буде друкчије. Чини се да је овакав закључак толико тачан и непроменљив, да никаквих колебања не може допустити. И ми шта смо учинили? - Тако смо се повели за недоумицама, да смо посумњали и у истинитост Св. Писма и тачност тумачења, говорећи: или није тако написано у оригиналу, или се не тумачи тако. Тако нам се допала наша недоумица, да смо спремни да ње ради све преврнемо са врха на дно. Но, ми већ имамо истину новозаветног Писма. Тамо стоји: И ови ће отићи у муку вјечну. Затим, ма колико има превода Новог Завета, - у свима стоји: И ови ће отићи у муку вјечну. И ниједном преводиоцу ништа није дало повода, нити му је на памет дошло да икако друкчије преведе ове страшне речи: у муку вјечну. Зато се не може доводити у сумњу, да је Господ управо тако рекао. И ту нема шта да се тумачи, јер су ове речи јасне и без тумачења. - Речи вечни покушавали су да придају криво тумачење - и то не верујући, већ неверујући, - као да вечни означава овде тобоже релативну вечност: т.ј. дуго, дуго, али не без краја, - тако дуго, да ће се чинити вечношћу, али ће ипак имати крај. Да је такво тумачење криво, разоткрива друга реч која стоји овде: у живот вјечни. И живот вјечни се погрешно тумачи као нешто бескрајно. Тако треба разумети и муку вечну. Обе изреке стоје у једнаким условима. Како се схвати једно, немогуће је то одрицати код другог. Ако је живот без краја, то су и муке без краја.

Изволите сада запитајте своју детињу веру, види ли и она, оно што је Сам Бог рекао да су муке вечне? Па, како да не види?! А ако види, нека тако верује од све душе и сваку противну томе недоумицу одгони што даље, не подавајући јој се без размишљања.

Но, позабавимо се мало вашом недоумицом и запитајмо је: каква ти права можеш имати на постојање? - „Двоумим се - каже - како се може усагласити вечно мучење са благошћу Божијом, са бескрајним Божијим милосрђем. Па, какве се муке указују страстима! Огањ неугасиви, црв неусипајушчи, најкрајња тама, шкргут зуба! Господе, баћушка мој! - Како ће састрадални Бог моћи да посматра таква истјазјавања (мучења)?! Господ нам је заповедио да праштамо, па зар и Сам неће опростити? Он се молио на крсту за сагрешивше против Њега најстрашнијим сагрешењем, - таквим од кога нема и не може бити већег. Зар је Њему немогуће да опрости у будућем животу?" Шта ћемо ми рећи таквој недоумици?! - Ти си за благост и милосрђе Божије. Но, твоја реч би имала смисла, када би вечност мука одређивали људи - немилосрдни и неумољиви ригористи. Тада би било оправдано приговорити им: Ваш став је неприхватљив, јер је противан благости Божијој. Но, када је такву одлуку донео Сам Господ, свеблаги и свемилостиви, је ли умесно отворено Му у лице говорити: то не може бити тако, јер се противи твојој благости? - као да Он тобоже не зна шта је рекао. Зар је Он престао бити благим, када је изрекао ово? - Свакако да није. А ако није престао да буде благим, то је несумњиво такво опредељење потпуно сагласно са Његовом благошћу. Јер Бог никада ништа не говори што би било противно Његовим својствима. За детињу веру је ово објашњење сасвим довољно и ја се на њему умирујем више, него на било којем другом разјашњењу, - а то и вама саветујем.

Кажете: „Господ се на крсту молио за Своје распињатеље, -је ли онда могуће да би Он казнио неког  од Грешника на вечне муке?“

Господ се молио и Његова молитва је одмах принела плод. Разбојник се покајао и поверовавши у Господа, отворио себи улаз у рај. Лонгин Сотник је исповедио Господа Сином Божијим и освештавши се вером, причислен је светима. Исто тако и они који су пошли ка Голготи, бијући себе у прса, нису се лишили доброг удела. - Тако и сви који прегреше пред Богом, обративши Му се са сузама покајања, свагда добијају опроштај и пред њима двери раја нису затворене. Када би сви људи, гресима обремењени, тако поступали, сви би ушли у рај - и ад би остао само заузет духовима злобе - огорченим и нерсакајаним. Ви се ослањате на милосрдно праштање. Но, праштање није безусловно: покај се и добићеш опроштај. А нераскајаном како опростити?

Милосрдни Господ је свима спреман да опрости - само се покај и прибегни Његовом милосрђу. Када би се и демони покајали и они би били помиловани. Но, како су они окорели у упорном противљењу Богу, то им и нема помиловања. Ово се односи и на људе. То што многи од таквих одлазе и на онај свет као богоборци и богомрсци - претпостављам да нећете порицати. Шта њих тамо очекује? Већ се и види - шта! Као што они нису хтели да знају за Бога, то ће им и Бог рећи: не познајем вас - идите. - А када таква одлука дође од Бога, ко ће је укинути? - Ово вечно одбацивање је печат ада!

Остаје да се гради нада, има ли покајања иза гроба? - О, када би то било могуће?! Какво би било олакшање нама грешним! Господ је толико милостив, да само што се покајемо, макар то било и после смрти, Он неизоставно прашта. — Но, наша жалост је у томе што се таква нада не може ни на чему засновати. - Закон живота је такав, да чим неко овде положи семе покајања, макар то било и при последњем издисају, то онда неће пропасти. Ово семе ће узрасти и принети плод - спасење вечно. А ако неко не положи семе покајања и пређе тамо са духом нераскајаног упорства у гресима, то ће и за навек остати тамо са тим духом и од њега ће вавек добијати по роду његовом - вечно Божије одбацивање.

У причи о богатом и Лазару, Аврам одговара богаташу: међу нама и вама је провалија велика,; нити они отуда к нама прелазе (Лк. 16, 26). Какво одлучно раздељивање једних од других! Ја узимам овде из приче само једну црту, да ако неко прешавши у други живот, допадне на леву страну, то њему нема више прелаза на десну. Но у овој причи пројављује се и та мисао да ако би било могуће на оном свету одбацити своје грешно упорство, то нам оно не би донело користи. То је закон правде: примио си блага у своме животу, а тамо се мучи (Лк. 16, 25). Јао нама грешнима! Пожуримо да се што пре покајемо овде и добијемо разре-шење, не само за земљу, него и за небо, да они који би хтели одовуд к вама пријећи, не могу

Тако видите у чему је дело! - Зато, или нека ваша болећивост (сажаљивост) учини све грешнике покајаним, или нека се сагаласи да је могућ део људи, који неће добити опроштај и бити осуђен због нераскајаног упорства.

Па, не потхрањујте такво очекивање да ће Бог Својом моћном влашћу опростити грешницима и увести их у рај. Молим вас да расудите је су ли таква лица прикладна за рај или нису? - Грех није нешто спољашње, већ унутарње. Када неко греши, то се читава његова унутрашњост изопачује, оскверњује и помрачује. Ако се грешнику опрости спољашњом пресудом, а унутар њега све остане као што је било неочишћено, то ће он и после таквог опроштаја остати сав скверан (прљав) и мрачан. Такав ће бити и онај коме би Бог опростио моћном Својом влашћу без његовог унутарњег очишћења. Замислите да уђе такав - нечист и мрачан - у рај. На шта би то личило? Црнац међу убељеним. Да ли би то пристајало? - И код нас када се оснивају нека друштва, то у њихов састав улазе обично лица једне врсте, - док они који су друкчији у неком погледу и сами неће да ступе у њега и ако би хтели не би били примљени. Тако и рај прима у себе само истородне - чисте и пречисте, а сви који не одговарају овој норми не могу ући тамо.

Чак иако претпоставимо да неком судбом грешник допадне до раја, шта би он тамо чинио?! - За њега се и рај у ад претвара. Он нема органа којим би окусио рајске сладости, а самим тим што је тамо све супротно његовом настројењу, он ће бити притешњен и у муци, тако да ни места неће тамо.

Рећи ћете: „Па, - тако ће се он очистити" - Па, то је опет у свесилној власти милосрдног Бога! - Када би тако шта било могуће, то и овде на земљи одавно не би било ниједног грешника. Бог би рекао: нека буду сви свети и сви би постали свети. Но, дело је управо у томе што се очишћење не може савршити без учешћа воље, које ако је на земљи недостајало, то ће тим више недостајати на ономе свету. Да, када би се она и појавила, не би имала чега да се дохвати. Почетак очишћења је покајање, а на оном свету њему нема места, а када би га и било, не би било могућности да се оно доврши и запечати тајанственим разрешењем: јер је то могуће само овде. После покајања очишћење се продужава и доводи до краја подвизима самоумртвљавања и доброчинстава, постовима, милостињама, молитвама. Ово све је на оном свету неоствариво. Не може се тамо очекивати ни очишћење. Дакле, хтели не хтели, морате се сложити да је неизбежно да један део људи остане ван двери раја.

Претпостављам да ће се чувши ово: ван двери раја, - ваша сажаљивост унеколико умирити: нака их и ван двери раја, али та мучења - огањ неугасиви, црв неусипајушчи, шкргут зуба, тама најкрајња - какав то ужас изазива. - За дверима раја је ад. А ад, ма колико умекшали ову реч - је место мучења. Јуродиве дјеве су остале управо ван двери жениковог дворца и као да се никаквим мукама нису подвргле. Но, не треба судити по овом спољашњем, већ по томе шта је код њих на души, то јест како су се осећале када су када су зачуле жеников глас који их занавек одбацује. Свакако биће степена - као у рају блаженстава, тако и у аду мучења; но, на сваком степену у рају ће свети пити блаженство пуним устима, док ће у аду - грешници муке трпети до последње мере трпљења.

Изрази - црв неусипајушчи, огањ неугасиви и други - и означавају само ту крајњу меру мучења за свакога, а неће се можда састојати у томе. Као што је о блаженству праведних Апостол рекао да шта је уготовљено за њих, то очи не видеше, уши не слушаше и у срце човеку није долазило (1 Кор. 2, 9); тако о мукама грешника треба рећи да иако је несумњиво да ће оне бити у крајњој мери за свакога и биће како душевне тако и телесне; но у чему ће се оне управо састојати, немогуће је рећи одређено. У речи Божијој се за означавање овога узима оно што је најмучније на земљи, исто као што се за означавање блаженства узима оно што се сматра највећим и најрадоснијим на земљи, али шта ће то управо бити, немогуће је казати. Тамо ће бити све ново - ново небо и нова земља, - нове и радости и муке.

Свакако, све ово изазива страх. Но, зато је ово и откривено да би поражавало страхом и тако уразумљавало грешнике. Када би се Бог радовао мукама грешника, Он и не би ништа откривао о аду; но како Он неће вечне смрти грешника, то је и открио шта очекује грешника, да би грешник знајући за то, не би давао себи на вољу, а ако се деси да прегреши - што пре се поново обрати Господу и покаје. Знао сам једног човека који је имао обичај да говори: „Какву је премудру ствар смислио Господ - смрт и ад! Када не би било њих, упустио бих се у све најтеже". Говоре њему: „али ти затвори очи и не гледај на те страсти или изгони из срца такву веру". Он одговара: „Ја сам рад да затворим очи, али и да их не затворим: све им се причињава смрт и ад. А што се тиче прогнања вере, ја сам све испробао да бих је прогнао и поткопао; али не - све је млитаво и труло, ма шта да смислиш. Као што је истина смрти непобедива, тако је и истина вечног ада необорива. Онда је боље себи крилца подвезати и себе утишати".

Ви сажаљевате. А зар Господ не сажаљева?! Коначно Своје одбацивање: Отиђите, - мислите да Он произноси ни због овог ни због оног?! Не, ово Он каже после испитивања свемогућих средстава за побеђивање упоства нераскајаних грешника. Коликим бригама Он окружује сваког греш- ника, да би га уразумио! - И тек када све испроба и ничим га не победи, каже: па - остани таквим какав јеси! - То овде, а на суду ће му рећи зајед-но са другим подобним њему: отиђи! Видимо на примеру Израиља. Борио се, борио се са њим Бог и на крају решио: Ево оставиће вам се кућа ваша пуста (Мт. 23, 38). Тако бива и са сваким одбаченим грешником. Његово одбацивање коначно се решава после тога, како с њим не може више ништа да се учини, јер је његова душа окорела у својевољности. Ви само једно размотрите: је ли могуће да се човек осатани? - Свакако да је могуће. А ако је могуће, где се он може сместити, ако не са демонима којима се уподобио? Ви се једнако ослањате на благост Божију, а заборављате о правди Божијој, -јер је Господ благ и праведан (Лк. 24, 8). Правда Божија ступа на снагу, када благост већ истроши сва средства.

Спиритисти су смислили да замене ад мноштвом рађања сагрешујућег. Врло неуспешно. Зато што онај ко остане неисправним у једном рођењу, тај може тако продужити и у другом, и не само продужити, него и продубити. А оно што је било у другом, може бити и у трећем рођењу итд. - до осатањења. - А за такве је свакако неизбежан ад.

Другима се чини да је грешнике немогуће оставити без казне, али те муке неће бити вечне -него ће се помучити, помучити одбаченици, па ће потом и они у рај. - Ово је жеља да милосрђе Самог Господа изгледа како се нама прохте! - Но и ова измишљотина је неодржива: јер ад није место очишћења, већ место казне које мучи, а не очишћује. Ма колико некога буде жегао ад, такав ће и даље бити нечист, достојан таквог горења, а не раја. Зато горењу (печењу) и неће бити краја.

Допустимо да и ово буде тачно, иако је ружно. Нама који о овоме расуђујемо, а и сами смо грешни, каква је од тога корист? - Никаква! Муке нас и даље чекају, а ко зна какве ће оне бити? - Можда ће бити тако болне да ће једна минута изгледати као сто година. Присећам се при овоме једне приче. - Неки побожни мирјанин чинио је многа добра дела, али су се прокрадале и грешке. Ради очишћења од тих грехова, Господ му је послао болест, која је била изнад лекарских знања. Трпео је он и трпео, па се обесхрабрио и почео плакати пред Господом. Господ му је послао Анђела, који јављајући му се рече: зашто се жалиш? - Ради твојег добра Господ ти је послао ову болест да би те очистио од грехова твојих. Када се очистиш, болести ће бити крај и ако се овде не очистиш, онда ћеш горети на ономе свету. Овај у крајњем очају рече: па, боље је и да на оном свету престану мучења! (Ово је управо на руку онима, који мисле да су мучења привремена, али циљ приче није у томе) Добро, рекао је Анђео. Хоћеш тако? Теби је следовало да болујеш још три недеље или три месеца, а тамо за то следује да се промучиш три секунде. - Три секунде, па шта је то - помисли болесник? И сагласио се. Како је пристао, тако је обамро и узе Анђео његову душу те је однесе на место мучења. - Три секунде, рекао је он болноме, - трпи, а ја ћу одмах доћи када оне прођу. Ка ко је почело ужасно да пече овога несрећника, он је ипак трпео, мислећи: три секунде... то ће се за тренутак окончати. Али болело је све више и више, и чинило се да је већ време да Анђео дође, али њега никако није било. Већ се несрећнику чини-ло да је и недеља прошла, година и десет година прошло, а Анђела нигде. - На крају га је снага на-пустила и он је завикао! - Анђео се одмах јавио и запитао га: шта је с тобом? - Па, ти си рекао да ће ово три секунде потрајати, а ево већ је десет година прошло. - Ма каквих десет година? Свега је десет терци прошло. - Ах, ах, ах! Баћушка мој! Ако је тако, узми ме што пре назад одавде. Спреман сам и тридесет година да лежим у овој болести, само ме узимај одавде. - Добро, рекао је Анђео и унео га опет у тело и овај је оживео. - И више се није вајкао због тежине своје болести. - Ова прича је сачувана ради поуке нама грешним да благодушно трпимо невоље које су нам послате ради нашег очишћења од грехова. А ја узимам из ње само меру дужине адских мучења, подстакнут вашим речима. Видите ли колика је мука? - Једна терца се као година показала. А чиме ће се година показати? А чиме деценија и стотина година? То је ужас!! - Не! Боље одбацимо сваки грех и верујмо Господу у свакој Његовој речи без мудровања; покајмо се и започнимо да живимо свето, колико за то снаге имамо, - не обмањујући себе тако празном надом, да ћемо се тобоже само мало помучити!

Наше мудровање ничег доброг не даје, већ само умножава високоумље и раслабљује руке и ноге за делање добра и избегавање зла. Одбацимо га! Са њим се не стиче никакво добро. Нашем мудровању све се чини тако глатко и широко. Живи како хоћеш: тако нам је природом дато! - А када умреш, - Бог ће бити милостив! Ако и допадне мало, - то ништа, проћи ће. А тамо кад умреш, хватају те и бацају на топло место и затварају, па викао не викао - нико до нас неће бити приступа. Тако ћеш тамо и остати на век векова. Ето и краја нашег мудровања. Зато прогонимо то мудровање и сведушно се покоримо простој вери. Када не би било откровења, то би се и могло мудровати. А пред откровењем како бити умним? Па, зар ћемо смислити нешто боље од онога што је Господом одређено. Мудрујемо узалуд и не само узалуд, него и без разлога: јер знамо да не само треба измудровати, него и то привести у дело, а очигледно је да за то немамо ни власти ни снаге.

Ово све ђаво надувава у наше уши таква умовања и нарочито их сада умножава. Ништа није тако силно да уразуми као страх од адских мучења. И колико се њих избавило од греха или одвело ка покајању - сећањем на њих?! Зато и ђаво на све начине покушава да одстрани ову претњу. А како је он у овоме препреден! За Бога се залаже и благост Божију брани, а ипак против Бога наоружава и богоборцима чини. Ти код мене, каже, живи како хоћеш. А што је тамо ад и муке - то није ништа. Попови и монаси су то измислили, криво тумачећи реч Божију. - И тако наши лаковерци крећу странпутицом. А ђаво стоји, цери се и тапше их по рамену. Колико је само плена он нахватао у ад свој на овај начин?! У вашем писму још пише: „Како се праведни могу мирно наслађивати срећом при сазнању да негде има живих бића која пате и која ће непрестано страдати? Ако они буду срећни, то ће престати да буду праведни и таква равнодушност према ближњима на небу, вргну ће их у исту геену од које су се избавили, практикујући састрадавање и љубав на земљи". - Ово је чисто адвокатски метод - софизмима бацати прашину у очи. Ако праведнике за несастрадавање према одбаченим осуђеницама - треба посадити у ад, где онда треба Бога - судију?! - Ви једнако заборављате да ад није од људи измишљен, већ је Богом установљен и по Божијим пресудама бива попуњаван. Тако нам је открио Он у речи Својој. Ако такво дејствовање није противно Богу и не нарушава унутрашњу хармонију Божанских својстава, већ напротив захтева се њоме. Ако је код Бога тако, то како ово може поништавати блажено настројење праведних, када су они једног духа са Господом? Шта Господ сматра правилним и потребним, то сматрају и они. Сматра ли Он потребним да пошаље у ад нераскајане, тако ће и они мислити. И састрадавању ту места нема, јер одбачени Богом, биће и њима одбачени; осећање сродности са њима се прекида. И на земљи духовно сродство бива сасвим друкчије од природног и што се више ово последње разликује од првог, то се оно хлади и сасвим ишчезава: то јест крвни сродници постају туђи једни другима. Ово је напоменуо Господ када је рекао: Ко је мати моја и ко су браћа моја? - и одговорио: ко изврши вољу Оца Мојег (Мт. 12, 50).

Ако је на земљи тако, то ће се ово открити на небу са крајњом снагом - и особено после последњег суда. Одбачени ће бити упоредо са онима којима је припремљен огањ вечни. Ви настављате: „Зар ћу ја пропасти због тога што сам се замислила над овом дилемом и кажем себи: овде нешто није у реду, или није тако преведено, или нису тако протумачене речи Спаситеља?" Да ли ћете ви пропасти због ове недоумице, није моје да решавам, већ Онога који испитује срца и који види све, види: како се и зашто рађају мисли и окривљава или милује у складу са тим.

Но, дужан сам да вам кажем да није безопасно противити се откривеном опредељењу Божијем на угађање својим мудровањима, чији је софистички крој очигледан. Није увек грех када нам долазе недоумице, но када при њиховој појави стајемо на њихову страну, јер ту је лукавство слабоверног и небогољубивог срца. Ја сам већ у почетку напомињао да недоумице не треба пуштати до срца, него их чим се појаве треба одбијати а затим не узнемиравајући мир вере срца, спокојно тражити разјашњење и не узнемиравати се сувише ако се оно одмах не нађе: јер вера наша стоји на тврдом камену и тако је Бог заповедио да се верује.

Но о овоме сам вам већ писао; ја сам навео и вашу следећу фразу: „или није тако преведено, или није тако протумачено". - Ово значи да ви претпостављате могућим да мислите као да код нас нема оригиналне речи Божије и нема њеног правилног тумачења. - Где сте се ви снабдели таквом премудром мишљу?! Ево грчког оригинала Новог Завета; ево нашег словенског превода, потпуно са њим сагласним, исто као и руски. Читајте тамо, читајте овде, свуда ћете читати истинску реч Господа Спаситеља нашег. - А да се ова реч истински разумева и правилно тумачи, томе је гарант Света Црква, коју је Сам Господ поставио да буде стуб и утврђење истине. Ето наше одбране! - и избави нас Господе од тога да допустимо противне мисли овоме! - И ако допустимо такве мисли (то јест или да оригинала нема или да тумачење није исправно), на шта ћемо се онда ослонити и на чему ћемо засновати своје мисли? Или ћемо сасвим оставити реч Божију са подозрењем у њену неоригиналност или ћемо држећи га у рукама, изналазити претпоставке шта се може сматрати оригиналним; а то је исто што и самим собом сачињавати реч Божију. Ово је пут Штраусов и Ренанов! - Оба ова метода стоје један поред другог, јер је покретач и тамо и овде - један исти разум. А погледајте по историји колико је збрке изазвао тај разум?! - И онда почиње лутање. Боже избави! Ето код наших суседа (на Западу) ум вршља по вери. И шта све тамо нису набрбљали?! Избави нас Господе од такве несреће! Отискујемо се од обале и започињу да нас бацакају тамо - овамо таласи мудровања разума. - И пропадамо.

Ви закључујете: „Ако одговорите да није моје дело расуђивање, већ треба веровати слепо, то се просто мора заћутати, остајући ипак на несрећу при својој недоумици". - Не, ја не кажем да не треба нико да расуђује о делима вере. Куда бисмо онда дели разум свој? Но рећи ћу да има разних расуђивања, а нека треба и одбацити. Расуђујте, али покорност вери не ослабљујте и не реметите, зато што је то покорност Богу, против Когаје немогуће спорити се. По вашем произилази: ако не расуђујеш - вера је слепа. А у ствари, као што сам већ писао, вера није слепа и да видовита вера није она која расуђује о предметима вере, већ непоколебљиво и искрено верује заснивајући се на том убеђењу, јер је тако заповедио Бог да се верује, као што дете верује речи оца и мајке без расуђивања. Расуђивање прилази вери и нека расуђује сагласно са вером, не присвајајући међутим већи значај себи самом. Ми обично када расуђујемо о нечему, претпостављамо да смо неко велико дело учинили, услугу вери указали, поткрепили је и подржали. А у суштини ствари, расуђивање ништа не додаје снази и значењу вере. Напротив, ко у делу вере започне давати више значаја својим схватањима и расуђивањима, тај ће самим тим умањити значење своје вере пред Богом, као што се вино губи снагу када се разводњује. Код кога је тежиште на свом разуму, тај своме разуму верује, а не Богу. И управо ту већ нема вере. - Тако је то: расуђивати зашто не расуђивати, само у области вере увек треба расуђивати по начелима вере и са покорношћу вери - свагда претежнијој, него што је пажња према своме расуђивању.

Чини се да сам сада већ све рекао што сам сматрао потребним по вашем писму. И завршавам. - Нека вас Господ благослови!

Превео с руског Небојша Ћосовић

Издавач: СПЦО Линц – Аустрија

Објављено са препоруком јеромонаха Димитрија

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 децембар 2015 )