Ове увреде и неистине упућене мени, академику госодину Василју Крестићу и другима који се баве проблемом хрватских логора смрти, Вељко Ђурић Мишина показује своје незнање. Њему није познато ни оно што су радили његови предходници на месту директора Музеја геноцида у Београду. Изгледа да није читао ни Зборнике излагања и дискусија са шест Међинародмих конференција о Јасеновцу одржаних у Њујорку, Јерусалиму и Бања Луци који су објављени на енглеском и на српском језику, у виду дебелих књига. Нису му познати ни разговори са преживелим логорашима Јасеновца, а дискови са тим интервјуима су предати његовом музеју. Он се позива на два дела извештаја објављених у „Катена Мунди“, који нису потпуни. Цео Извештај је објављен на међународној конференцији о Јасеновцу на којој је био присутан и директор Музеја геноцида из Београда. Говорећи о броју жртава Јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевереја и Рома, Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој није било представника ни Срба ни Хрвата) је утврдила да су римокатолици Хрвати у том систему логора за истребљење убили преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, међу којима је било 110 000 деце испод 14 година старости. На Међународној конференцији о Јасеновцу, на којој су утврђени ти бројеви, био је присутан и директор Музеја геноцида из Београда и садашњи епископ Славонски г. Јобан Ћулибрк. Никада нису дигли свој глас против те одлуке.
Ја лично знам да се никада неће утврдити тачан поименичан број жртава Јасеновца, јер не знамо колико је нерођене деце извађено из утроба мајки, не знамо колико је особа спаљено у Паћилијевом крематоријуму, не знамо колико је жртава скувано у казанима за прављење сапуна, који су се тада налазили у Доњој Градини, не знамо ни колико су лешева однеле воде Саве и Дунава, колико је лешева избачених на обале сахрањено на локалним гробљима као НН особе итд. Ја сам лично месецима гледао те лешеве које је носио Дунав. Не знамо ни колико су лешева Хрвати извадили из масовних гробница и спалили. Зна се само да је нађено два вагона пепела приликом ослобађења Јасеновца, итд.
Мени је лично причао Драгојло Лукић да је нашао близу 20 000 жена и деце које су Хрвати покупили са Козаре. Међутим, то нису биле све жртве деце побијене у Јасеновачком систему логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Тачан број је утврдила Међународна конференција о Јасеовцу. Сви статистичари (од којих већина никада није посетила ни Јасеновац, ни Доњу Градину) заснивају своје рачуне на попису из 1931. године и на разним предвиђањима. Они не поседују стварне чињенице о броју жртава. Све ово је добро познато Вељку Ђурићу Мишини. Међутим, он, вероватно, ради личне користи, покушава да вређањем научника направи неку личну корист.
Ових дана је Музеј геноцида из Београда организовао једну веома слабу, бедну и неодговорну изложбу о Јасеновцу, у престижмој галерији Прогрес у Београду, на којој посетиоци нису били у стању да виде ништа од материјала о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима којим овај музеј располаже. Главни организатор ове изложбе је Вељко Ђурић Мишина.
Сматрам да господину Мишини, као директору Музеја геноцида у Београду остаје да се извини свима онима које је својим неодговормим изјавама у јавности увредио и да се одрекне неистина које је изговорио, јер му се може десити да се против њега поведе судски поступак, пошто он представља јавну личност.
Академик Србољуб Живановић,
Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,
Лондон, Велика Британија