Некада је на свадбама била популарна песма Боре Дрљаче: “Пријо моја, како ћемо? / Пријатељу, лако ћемо!/ Пријо, само кажи! / Пријатељу, важи!“ Дух олакости из ове песме као да је овладао појединцима у СПЦ када, потпуно обневидели од екуменизма, преговарају са нашим вековним непријатељима из Ватикана.
Наиме, ових дана сазнајемо да папа и његови не дозвољавају члановима комисије СПЦ за преговоре о Степинцу да остваре увид у преписку између „Хитлеровог папе“ (Дејвид Корнвол) Пија Дванаестог и Павелићевог надбискупа загребачког (преписка се тиче прекрштавања православних Срба у НДХ). Чланови комисије сад ламентирају над том чињеницом, али, уместо да напусте срамне преговоре о духовном оцу усташа, они, по свему судећи, настављају да их воде.(http://www.sedmica.me/vatikan-krije-dokumente-o-stepincu/)
Насамарени су, као и увек. Ватикан је то, озбиљна, миленијумска мафија, за коју су домаћи екуменци само „ситне рибе пљуцкавице“. „Ватиканџијама“ (израз Владике Данила Будимског) је било важно да нас увуку у свој начин „дијалога“ (змија говори Еви да „Бог лаже“), а после – зна се!
Високи представник Степинчевог Рима је, само пре три године, потписујући документ о сарадњи са Народном библиотеком Србије, чврсто обећао отварање ватиканских архива из Другог светског рата.(http://www.politika.rs/scc/clanak/304734/Vatikan-ce-otvoriti-arhive-iz-Drugog-svetskog-rata) Међутим, што рече онај: “Мало морген!“ Није папа луд да се одрекне својих Хрвата, тако му драгих још из Аргентине, и да Србима ставља на увид кључне документе ратне епохе.
Потписник ових редова је о томе писао још 2012. године: “Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу. Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо... И - шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?“ (http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/13/vatikan-ustashe-i-ekumenizam-ima-li-nade-za-pokaiane.html)
Да има бар мало достојанства тамо где га сви очекујемо, давно бисмо рекли папским јеретицима: “Канонизујте ви кога хоћете, јер „светаца“ попут Степинца вам је пун календар! А нас оставите да будемо са својим Новомученицима, чији хор предводе Свети Петар Дабробосански, Доситеј Загребачки, Платон Бањалучки, Сава Горњокарловачки и Вукашин Клепачки!“Али, наравно, то се не може урадити тек тако, јер идеологија екуменизма и „бог дијалог“ налажу да треба уложити све напоре да папа Фрањо бар одложи универзалну канонизацију Степинца (који је, стоти пут кажем, већ проглашен за блаженог 1998, у Марији Бистрици), да би дошао у посету СПЦ, па, кад то прође, онда је већ свеједно шта ће папа да ради. Сасвим у складу са песмом Боре Дрљаче: “У дому сам своме / госте испратио, / на растанку своју / прију пољубио“.
Даће Бог Живи и Свети Новомученици, од паписта пострадали, да се ова фарса заврши како је и почела: фарсично!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ