Проф.др Вељко Ђурић Мишина,музејски саветник:Неспретна подметања и лажи проф. др Србољуба Живановића
недеља, 30 април 2017

 Сам наслов реакције проф. др академика Србољуба Живановића („Поводом увреда и неистина које је јавно изрекао Вељко Ђурић Мишина“) је споран. Наиме, стари господин Живановић у првој реченици каже: „У својим изјавама, које је пренело више медија у Србији....“ Истина је следеће: Ја сам на за интернет портал Нове српске политичке мисли (НСПМ) написао текст „Још мало о броју жртава у Јасеновцу“ и он је постављен на сајту 20. априла (са нешто измењеним насловом – „Још једном о броју жртава у Јасеновцу“) а потом су га пренели разни портали. Значи: није реч о излагању!

Сада могу да разјасним наслов овог текста који читате.

Прво, стари господин Живановић није казао ко га је, као младог, неискусног и невичном послу археолошког ископавања гробишта у Јасеновцу и Доњој Градини, поставио за члана екипе. Понављам своје питање: Ко је 1964. године могао да раскопава гробишта по Јасеновцу и Градини а да није био по избору и вољи ондашњих свемоћних комунистичких безбедоносних служби? (А кад смо код поменутих служби и њихових контаката са угледним научним радницима, требало би прочитати један занимљив чланак о услугама другог академика, кога сам поменуо у свом тексту на сајту НСПМ, припадницима наречене организације: Радош Љушић, „Куси мемоари Василија Крестића – Шта Крестић није желео да саопшти читаоцима о свом раду на Филозофском факултету“, Српске студије, бр. VII, Београд 2016, 415–446.)

Стари господин Живановић би желео да извештаји о ископавањима гробишта нису сачувани. На општу радост јесу! А и објављени су у зборнику текстова Catena Mudni, прва књига (ур. Предраг Р. Драгић Кијук, Краљево 1992), па их је могуће и цитирати. Примера ради, чланови екипе, значи и тада млађани асистент Живановић, која је истраживала гробишта, потписали су извештај у коме недвосмислено пише: „У току рада фотографисане су све фазе ископавања и сви налази, а поред тога посебна филмска екипа вршила је снимање рада екипе“.

Кад је реч о резултатима ископавања, у поменутом извештају стоји да су истраживачи у првој фази регистровали остатке 248 скелета а у другој укупно 193 скелета! Ипак, на крају су закључили: „На крају би желели подвући, да на основу недовољних података не би могли дати ни приближан број погубљених жртава на подручју самог логора, јер истражена површина сонди није довољна у односу на велики број и обсег масовних гробница.“

Сада је време и место да поставим питање: Одакле непрестана тврдња старог господина Живановића о 700.000 побијени Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, односно 110.000 деце испод 14 година старости.

Друго, да ли је могуће да човек са искуством какво има стари господин Живановић најпре устврди „Ја лично знам да се никада неће утврдити тачан поименичан број жртава Јасеновца“ и да потом ту констатацију овако образложи: „јер не знамо колико је нерођене деце извађено из утроба мајки, не знамо колико је особа спаљено у Пићилијевом крематоријуму, не знамо колико је жртава скувано у казанима за прављење сапуна, који су се тада налазили у Доњој Градини, не знамо колико су лешева однеле воде Саве и Дунава, колико је лешева избачених на обале сахрањено на локалним гробљима као НН особе итд“.

Узгред, стари господин Живановић слабо влада географијом па меша Саву и Дунав!

Морам да истакнем да је стари господин Живановић пропустио да прочита интервју академика Василија Крестића дат агенцији „Срна“ поводом 10. априла а који је објављен на неколико интернет портала 10. априла 2017. Наиме, он децидирано тврди: „Имамо тачне пописе, колико је убијено, ножем, сјекиром... Од 700.000 до милион Срба убијено је у НДХ“.

Тако кажу двојица угледних академика! Ја им не верујем из сијасет разлога!!!

Стари господин Живановић помиње извесног Драгојла Лукића. Таква особа никада није постојала. Ради се о Драгоју Лукићу, ратном страдалнику и логорашу који је деценијама истраживао о судбини деце у годинама Другог светског рата. Његова заоставина се чува у Музеју жртава геноцида и може добити на увид дигиталну верзију свако ко затражи уобичајеним путем. Лукић је током истраживања сабрао 19.432 имена. Од његове смрти, сарадници Музеја тај број су исправили тврдњом о нешто више од 24.000 поименичних жртава. Према подацима којима располаже Музеј жртава геноцида, у Независној Држави Хрватској страдало је најмање 74.981 дете старости испод 14 године. Толико о броју страдале деце!

Треће, нејасне су ми и следеће речи: „Ових дана је Музеј геноцида организовао једну веома слабу, бедну и неодговорну изложбу о Јасеновцу, у престижној галерији Прогрес у Београду на којој посетиоци нису били у стању да виде ништа од материјала о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима којим овај музеј располаже.“

Најпре да укажем да пуни назив институције гласи: Музеј жртава геноцида! Јесте рогобатан, али га ја нисам дао већ покојни Милан Булајић. Стари господин Живановић нема никакве квалификације да поставку окарактерише речима „слаба, бедна и неодговорна“ из сијасет разлог.

Музеј није организовао већ припремио поставку под насловом „Јадовно – Јасеновац – Козара – Сајмиште“. То указује да није ни погледао пано који стоји у излогу галерије а камоли разгледао садржај сваког паноа!

На поставци је, поред фотографија и факсимила докумената на паноима, у пет витрина постављен оригинални, веродостојни и аутентични музејски и архивски материјал! Графичко-технички део је одрадила жена која се тим послом бави више од две деценије и захваљујући својим решењима стекла завидан углед у струци!

У испразним речима старог господина Живановића има једна тачна констатација: Музеј жртава геноцида има богате збирке музејског и архивског материјала, дигитализовану фотодокументацију, приступачне базе података... а његови запослени, значи и аутор ових редова, отворени и спремни на транспарентну сарадњу!

И на крају: Ваше време је прошло, имали сте више од пет деценија да нешто урадите о великим страдањима српског народа, али нисте!

Постаје заморно учити старије од себе, оне који се диче великим титулама из једне области а желе да се наметну као меродавни у сасвим другим. Пустите и нас мало млађе да кажемо шта знамо и немојте нас контролисати!

 

ПС: На крају да подсетим старог господина Живановића на посету Музеју жртава геноцида и угодни разговор са мном. Па да упитам: Зар сте већ заборавили шта сте ми том приликом казивали о својим заблудама и неискуству?

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 30 април 2017 )