Дубље од „дубоке државе“ – Трамп и центри глобалне моћи
среда, 17 мај 2017

 Ономад се открило да Трампов зет, који је постао кључна личност у предсједничком кабинету, блиско сарађује са Сорошем, који финансира антитрамповске протесте широм Америке. А одавно се зна да Сорош шегртује код Ротшилдових. Ипак, то није ништа промијенило у перцепцији феномена Доналд Трамп.

Напротив, и даље сви полазе од претпоставке да је онај први политички лик Доналда Трампа, који смо видјели током предизборне кампање и непосредно након инаугурације, био његов аутентичан политички профил, а да га је „дубока држава“ натјерала или на тактичко попуштање или на трајно престројавање.

Можда је по сриједи и нешто треће: постоје два Трампа и оба су аутентична. Први је искрено имао намјеру да у америчкој унутрашњој и спољној политици много тога радикално промијени, постане западни пандан Горбачову и спасе Сједињене Државе од опадања америчке моћи у слободном паду који би изазвао хаос. Међутим, убрзо је схватио да програм да натјера америчке мултинационалне корпорације да се науштрб профита врате кући, да трансформише НАТО, којим командује амерички генерал, да откачи ЕУ, која је амерички вазал, уништи ИД, која је америчка легија странаца, да ступи у савез Русијом, која је, поред Кине, главни амерички ривал и сл. – напросто није реалан. Тако је настао онај други Трамп, који је постао политички реалиста те све више слиједи инерцију досадашње америчке политике.

Али, шта ако је ово што сада гледамо као његову политику у ствари онај прави Трамп, а да је онај из предизборне кампање и непосредно послије полагања заклетве био само вјешта варка глобалне елите којој су САД само једна од филијала у којој су, као још увијек далеко најважнијој, смјештене канцаларије централне управе? Породични кланови, попут Рокфелера и Ротшилда, те Гетија, Моргана, Дипона и сл., чине мрежу владара у сјенци. Ти могули никада нису директно на власти као предсједници, премијери, министри, него за њих то раде други, баш као што и компаније и банке за њих воде професионални менаџери. Они преферирају невладин сектор – домаћи (Савјет за спољну политику) и међународни (Трилатерала, Билдерберг група) и дјелују неформално преко Сорошеве глобалне мрежа НВО за „отворено друштво“, која је порушила државне границе и нарушила националне суверенитете. Њих никада нећете наћи на Форбсовој листи, иако располажу комбинованим капиталом новца, престижа и утицаја (манифестације меке моћи) већим од оног којим располаже већина преосталог становништва на свијету. Они зато никада не губе на америчким изборима, јер су сви кандидати увијек њихови људи, били демократе или републиканци, бијелци или обојени, жене или мушкарци. Двије странке различитог имена и истовјетне политике нуде народу привид избора између предсједничких кандидата са безмало истим политичиким програмима. И то се продаје цијелом свијету као узор демократије. Шта се, у ствари, догодило приликом избора 2016. године?

Предизборне сондаже показале су да Американци желе промјене. Послије првог обојеног предсједника, који је већ самом чињеницом да није бијелац требало симболички да означи нови почетак, била је планирана прва предсједница у америчкој историји, као још једна варка да ће се нешто заиста промијенити у америчкој политици. Хилари је, међутим, и својим предизборним програмом и презименом Клинтон била лако препозната као континуитет са претходницима. Напротив, Трамп, политички новајлија са радикалним политичким програмом и екстравагантном кампањом, наметнуо се као право освјежење. Он јесте побиједио мимо плана владара из сјене, али боже мој. Они и немају потребе да се баве детаљима. Уколико нешто и измакне контроли, па новоизабрани шеф државе, умјесто у сукњи, и даље буде у панталонама, то могу накнадно да исправе. Сполна разлика између два кандидата је тим мање примјетна, јер и Хилари из естетских разлога избјегава сукње, а према милитантном политичком програму дјеловала је више као са Марса него са Венере.

Приче о Трамповом политичком неискуству су ординарна глупост. Човјек који годинама води бизнис вриједан неколико милијарди долара, а није их ни наслиједио ни украо, не може да буде аполитични бизнисмен јер се толике паре не стичу без везе са политиком. Трамп, који у свом чувеном стамбено-пословном торњу у срцу Менхетна убире кирију за двоспратне апартмане од пет ари од њујоршке елите сигурно умије да управља једном, истина великом, али савршено уходаном администрацијом, која служи као сервис за управљање државним и свјетским пословима. Иако никада није био ни сенатор ни гувернер, Трамп боље од већине својих претходника зна како систем закулисно функционише, односно како се играју игре на врху. У америчкој политичкој култури из које је потекло питање „ако си тако паметан, како ниси богат?“, они који знају да праве паре обично унајмљују паметне да обављају услужне послове, укључив и политичке.

„Дубока држава“ је такође чиста конструкција. Да, постоје интереси бирократије и појединих сегмената власти, као што су Стејт департмент, Пентагон, ЦИА, ФБИ и разне тајне службе, и они се међусобно отимају за већи дио буџетског колача, односно за наклоност Конгреса и Сената, али прије свега Бјеле куће. Предсједничка моћ огледа се и у томе да ауторитарно арбитрира између свих тих интересних група, лобија и група за притисак, и зато се кадрови дубоке државе увијек утркују ко ће бити ближе Бијелој кући. Овога пута десило се обрнуто: чиновнички апарат, удружен са водећим медијима (Њујорк тајмс, Вашингтон пост, ЦНН), који пословично подржава владу и улица, коју је, већ је утврђено, анимирао Сорош, кренули су у напад на нетом изабраног предсједника, чак и прије него што је прошло уобичајених 100 дана. Треба заиста бити много наиван па повјеровати да „дубока држава“ у овом подухвату без преседана није била инспирисана и подржана од још дубље државе, коју чине „владари из сјенке“. Предизборна кампања се, истина, никад не узима сувише озбиљно јер је циљ привући гласове, а олако дата обећања бирачима не обавезују много кандидате. Иако Трамп није чинио ништа што није био најавио, што амерички бирачи нису већином прихватили и што политички експерти нису анализирали као прилогођавање Америке мултиполарном свијету, његов прелазак са ријечи на дјела могули су дочекали као опасно изненађење.

Није, међутим, изненадио Трамп њих, него они Трампа, стављајући га у много шири и важнији стратешки контекст обнове хладног рата Запада са Истоком. Фантастичне измишљотине о томе да су на Трампову побједу пресудно утицали Путинови хакери и Викиликсове депеше, да су његови кључни сарадници скривали контакте са руским дипломатама, подсјетили су на Макартијев лов на црвене вјештице. Све и да у томе има неко зрно истине, смијешно је да се око тога диже прашина у САД, које обојеним револуцијама деценијама руше режиме по свијету. Нешто од тога научили су и други: Русија је истјерала Сороша са своје територије, Кинези су искључили Гугл, Јаху и сл. са свог парчета неба. Али, какве везе са свим тим има Трамп, који никад није отказао лојалност владарима из сјене, који нити је хтио нити могао да се одпупре Рокфелерима и Ротшилдима. На њихову прву поруку преко „кадровског комисије“ Конгреса смијенио је једног од својих главних сарадника – Мајкла Флина, а маргинализовао другог – Стива Бенона, док су у први план дошли зет Џаред Кушнер и ћерка Иванка. Трећи, Тилерсон, остављен му је, иако је једини заиста сарађивао са Русима јер је био извршни директор нафтног гиганта Ексон, у коме они имају контролни пакет. Он, баш као и сам Трамп, напросто је њихов човек, а наивни се вајкају како се предсједник олако одрекао Бенона и Флина. Доналд Трамп је бомбардовао Сирију, појачао капацитете НАТО-а према Русији, послао носаче авиона у Кинеско море и надомак обала Сјеверне Кореје, до усијања заоштрио односе са Русијим и Кином, наставио са рушењем непоћудних режима на Блиском истоку и на Балкану (Асад, Груевски …)

„Да се Власи не сјете“ да заправо реализује програм Клинтонових, Трамп у новинским интервјуима релативизује: да ће сарађивати са Русијом против Исламске државе која се отела САД-у попут духа из боце и постала јој баласт у сређивању ситуације на Блиском истоку, да ће Европљанима наплатити обавезу да партиципирају у издржавању НАТО-а, да ће прилив миграната у САД свести на законске оквире, да ће престати са наметањем америчких вриједности.

Међутим, из дубине дубље од дубоке државе Томас Фридман у Њујорк тајмсу (15.04) тражи још оштрију игру. „Не нападај на Исламску државу него на њене противнике Русе и Иранце!“ – чувени колумниста са три Пулицера тражи од предсједника. и даље инструише: „Трамп у Сирији треба да омогући Исламској држави да постане главобоља за Асада, Иран, Хезболах и Русију. Тачно онако како смо подстицали муџахедине да у Авганистану проливају руску крв.“

Занимљиво да коло не воде Рокфелери, него старији и дискретнији Ротшилди, који предстваљају европско крило велике дијаде и који се никад не чују и не виде у медијима. Можда једна тазе сцена са сједнице СБ УН понешто објашњава или бар открива још један аспект велике заврзламе поводом Трампа. На тешке оптужбе британског амбасадора Рајкрофта на рачун Москве да је наводно крива за страдање цивила у Сирији, руски амбасадор Сафронков је оштро реаговао: „Ви сте се уплашили. Не можете да спавате страхујући да ћемо ми сарађивати са САД. Ви се тога бојите. Ви све чините како би та сарадња била пољуљана“. Ротшилди су стара британска банкарска породица, која је истовремено кредитирала Трећи рајх и антифашистичке савезнике, Октобарску револуцију и западне контрареволуционаре, која је профитирала на обје стране у Великом рату, и све тако вијековима уназад, влада глобалним финансијама. Сада се све више говори и пише да иза Сороша, иза Кушнера, иза Макрона стоје управо они, а то је неубичајено велики публицитет за њихов крајње дискретан стил рада. Понајвише упућује на то да је почетак истискивања долара из финансијских операција земаља БРИКС-а изазвао толики потрес у глобалним економским токовима, да Запад скида рукавице и да би, како вели Фридман, могло бити крви. Наравно, не само руске.

У том контексту и предсједник суперсиле испада мали играч са којим се поигравају глобални центри моћи. А у сваком случају постају неумјесне расправе да ли се Трамп само тактички повукао једнако као и наде да ће, када консолидује своју власт, нешто промијенити у спољној политици САД и ЕУ.

Извор: „Фонд стратешке културе“