Владислав Ђорђевић: Исус и политичке идеологије
уторак, 23 мај 2017

 Постоје бројне политичке идеологије. У политикологији – науци о политичким идеологијама – превладава уверење да се све могу свести на четири основне: национализам, традиционализам, либерализам и конзервативизам.

За хришћане је врховни ауторитет Исус Христос. Коју би идеологију Он следио? За кога би гласао?

1. Национализам

Национализам је идеологија која као врховну вредност поставља нацију. Библија даје сведочанство да су пророци и апостоли били националисти.

Пророк Мојсије се солидарисао са својим народом. Бог се јако разгневио када су Га се Израиљци одрекли начинивши себи златно теле и почевши да му се клањају. За то време Мојсије је био на гори Синај или Хорев и разговарао с Богом. Када се вратио уништио је златно теле и поново отишао на гору Синај или Хорев да измоли од Бога опоштај за свој народ. Рекао је Богу: „Молим ти се; народ овај љуто сагријеши начинивши себи богове од злата. Али опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао” (Друга књига Мојсијева 32,31-32). Мојсије се солидарисао са својим народом по цену смрти.

Исто је учинио и Св. Павле. Он је завапио: „Жеља је мојега срца и молитва к Богу за спасеније Израиља” (Римљанима 10,1). Он је био јеврејски родољуб и као такав желео је сопствену пропаст ако пропадне Израиљ: „Истину говорим тако ми Христа, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом светијем: Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; Јер бих жељео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу, Која су Израиљци, којијех је посинаштво и слава, и завјет и закон, и богомољство, и обећања; Којијех су и оци, и од којијех је Христос по тијелу, који је над свима Бог благословен вавијек. Амин” (Римљанима посланица 9,1-5). Св. Павлу је стало до свог народа. Због њега га је срце болело „без престанка”.

Сâм Исус је био јеврејски родољуб. Жени Хананејки је рекао готово набусито: „Ја сам послан само к изгубљенијем овцама дома Израиљева” (Јеванђеље по Матеју 15,24). Оне који нису Изаиљци назвао је „псима” (Јеванђеље по Матеју 15,26).

Па ипак, ни пророци ни апостоли нису следили национализам као идеологију. Пророци су жестоко критиковали грехе Израиљаца и често указивали да су страни владари казна Божја за њихове грехе.

Сâм Св. Павле није обоготворавао ничију, па ни сопствену нацију. Стога је написао: „Јер нема разлике међу Јеврејином и Грком: јер је он Бог свију, и богат за све који га призивљу” (Римљанима посланица 10,12). Када је у питању верска истина, Св. Павле је био интернационалиста.

Исус Христос је из дидактичких разога рекао жени Хананејки да је послат само к Израиљцима. Тим је кушао њену веру. Али, када ју је видео ускликнуо је: „О жено! велика је вјера твоја” (Јеванђеље по Матеју 15,28). Исус је прихватао људе свих нација.

Кушао је веру и једном римском капетану. Када се у њу уверио, рекао је ученицима: „Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере на нађох” (Јеванђеље по Матеју 8,10). Сусрет с њим је завршио интернационалистичком поентом: „И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме; А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зубâ” (Јеванђеље по Матеју 8,11-12).

Исус је прорекао да ће Израиљци отићи „у таму најкрајњу”, а да ће верни неизраиљци сести „за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небескоме”. Исус је делио људе по вери, а не по националности.

2. Традиционализам

Традиционализам је идеологија у којој је врховна вредност традиција, предање, било верско било национално.

Сами Израиљци су добар пример таквог традиционализма. Стриктно су чували своју традицију. То су чинили сви пророци и апостоли.

Сâм Исус је истицао вредност традиције. Био је изричит: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке” (Јеванђеље по Матеју 5,17). Синтагма „закон и пророци” односила се на целокупну верску и културну традицију његовог доба.

Исус је био традиционалиста. Заговарао је минуциозно поштовање традиције: „Јер вам заиста кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона док се све не изврши” (Јеванђеље по Матеју 5,18). Исус је био строги традиционалиста.

Био је то и апостол Павле када је приметио да хришћанима преноси оно што је и примио: „Јер ја примих од Господа што вам и предадох” (Коринћанима посланица прва 11,23). Реч преносити на латинском гласи традо (trado), а од ње управо и потиче именица традиција. Павле је био традиционалиста.

Ипак, ни пророци ни апостоли нису обоготворавали традицију. Свети Јован Крститељ је Израиљцима поручивао: „Родите дакле род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму. Већ и сјекира код коријена дрвету стоји; свако дакле дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ се баца” (Јеванђеље по Матеју 3,8-9).

Поштовање традиције не вреди ништа, ако не доноси „добра рода”. Без моралне делотворности, традиција је јалова. Сâм Исус није имао лепе речи за своје савременике који су се слепо држали традиције, а били „окречени гробови” (Јеванђеље по Матеју 23,27). Исус није следио традицију ради традиције, нити ју је обоготоравао. Традиција без „добра рода” је бесплодна.

3. Либерализам

Либерализам је идеологија која као врховну вредност ставља слободу. Пророци и апостоли су поштовали људску слободу. Св. Павле је саветовао хришћане: „Стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи” (Галатима посланица 5,1).

Сâм Исус је афирмисао вредност људске слободе. Младићу је дао савет о савршенству у кондиционалу: „Ако хоћеш савршен да будеш” (Јеванђеље по Матеју 19,21). То је савет, не императив.

Сâм је погубљен ради слеђења сопственог хабитуса. Говорио је оно што је и био – Син Божји – и због тога био разапет. Исус је умро афирмишући људску слободу.

Ипак, слобода без одговорности води у анархију. Како је Св. Павле приметио: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани: само да ваша слобода не буде на жељу тјелесну, него из љубави служите један другоме” (Галатима посланица 5,13).

Слобода без контроле води не само у разврат, него и сукобе. Стога је Св. Павле упозоравао: „Али ако се међу собом кољете и једете, гледајте да један другога не истријебите” (Галатима послница 5,15).

Слободни смо да чинимо шта хоћемо, али није све корисно ни добро. Св. Павле је изричит: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро” (Коринћанима посланица прва 10,23). Ни Исус ни апостоли нису обоготворавали слободу.

4. Конзервативизам

Конзервативизам је идеологија која као врховну вредност поставља поштовање поретка. Реч конзервативизам потичео од латинске речи конзерваре (conservare) која значи сачувати постојеће стање. За конзервативизам је битно поштовање поретка и хијерахије.

Исус је поштовао небеску хијерархију. Рекао је да је „Отац мој већи од мене” (Јеванђеље по Јовану 14,28). Тим речима Исус није хтео рећи да постоји онтичка разлика међу њима, него само то да је Он функционално подређен Богу Оцу. Бог Син је увек признавао ауторитет Бога Оца.

Исус је признавао ауторитет и земаљских власти. Био је лојалан римској власти. Рекао је: „Подајте дакле ћесарево ћесару” (Јеванђеље по Матеју 22,21).

Пророци и апостоли такође су заговарали поштовање поретка. Св. Павле је учио: „Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене” (Римљанима посланица 13,1).

Заговaрао је поштовање реда у друштву и у Цркви: „Јер Бог није Бог буне, него мира, као по свима црквама светијех (Коринћанима посланица прва 14,33). Апостоли су заговарали поштовање поретка (гр. táxis, лат. ordo).

Али поштовање поретка не искључује потребу за променама. Исус није био социјални конформист. Рекао је својим ученицима: „Јер вам кажем да ако не буде већа правда ваша него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско” (Јеванђеље по Матеју 5,20). Тиме је на песнички начин рекао да моралним пребражајем треба мењати друштво.

Потреба за друштвеном променом садржана је и у основној поруци Св. Јована Крститеља: „Покајте се” (Јеванђеље по Матеју 3,2). Овај императив на грчком оригиналу гласи „метаноите” (metanoeite) и заправо значи „промените мишљење”. А промена мишљења подразумева и промену понашања. Хришћанство не подразумева ни личну ни социјалну статичност. Ни Исус ни апостоли нису обоготворавали постојећи поредак.

Исус и апостоли нису заговарали друштвену окамењеност. Пророци, апостоли и сâм Исус заговарали су друштвене промене ако су постојеће неправедне. Пророци су често били друштвени реформатори. Апостоли су својим проповедањем изазивали друштвене преврате. Исус је умро мењајући друштво. Хришћанство је преобразило свет као ниједна политичка идеологија. Хришћанство је динамичка, не статична сила.

5. Закључак

Хришћанство поштује нацију, традицију, слободу и поредак, али ништа од тога не обоготворава. У хришћанству се обожава само Бог.

Хришћанство је религија која сублимира и трансцендира све идеологије: и национализам, и традиционализам, и либерализам и конзервативизам. Она их стваралачки уподобљава вечно новим Јеванђељем Господа Исуса Христа.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 23 мај 2017 )