Драган Марјановић: Божанска динамика твари или еволуција
среда, 31 мај 2017
„И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи“ (2. Солуњанима 2,11).

Брате мој, који си се тако лако потчинио такозваним аргументима науке, желео бих да покушамо да заиста проценимо истинску дубину и сјај тих аргумената, колико су они постојани, колико исправни, колико утемељени ако немају никакав спој са твојим унутарњим бићем, са твојом душом и срцем...

Не мислим овог пута да образлажем како човеку аргументи мало значе кад се у њему зачне жестока воља или страст, нити пак то да је свака страст споља дошла човеку, дакле наметнута и да је њоме само преварен. Могу у ту сврху и да цитирам Писмо које поучава да „Пут човечји није у његовој власти, нити је човеку у власти да управља корацима својим“, што значи да се човек много раније определио него што се нашао на неком путу, јер „даће ти Бог по срцу“. Нећу, рекох, о томе, јер је то друга тема.

Питање је, дакле, како ти тако лако тим „аргументима“ верујеш? – Наука, одговараш ти невино и рационално – докази, чињенице... И повинујеш се.

Зато морам да те питам да ли су Теби, заиста, милиони и милијарде година аргументи? Нека прапочетна сила, велиш, грунула је некаквим немерљивим праском и дан данас руши све пред собом и само јој милијарде година помажу да досегне, обликује и искаже своје суштинске вредности у чему јој помажу спољне околности на које наилази. То је, по теби, она суштинска дефиниција еволуције. Или друкчије речено, развој савршенијих облика услед борбе за опстанак и деловања средине... И наравно, дуготрајним деловањем година, полако смо дошли и до човека. А онда и до свести. А можда потом и до анђела? Да ли то значи да ће, следствено, еволуција на крају створити и Бога?

Еволуционисти само предочавају законитости које сагледају – одговараш. Само? А то што негирају Творца, што у њиховом свету нема тога који ће да брани слабе, што побеђују само најјачи? Њихов свет је хаос без уређивачког Духа Божјег. У васионом свету како га је Дарвин замишљао и још више дарвинизам, како рече Свети Николај српски, присутне су све могуће силе и сви фактори изузев Бога, духа и морала.

Ја бих те, ипак, милијардама година и тона и идолатријским погледом на творевину притиснути Брате,  питао зашто еволуционисти не помињу свете оце? Што њих, чудиш се ти. Па зато што је њима откривено мало више о дубокој тајни творевине, о премудрости ради које је творевина то што јесте, што им је откривено шта је то унутар твари што покреће твар на усавршавање, шта је унутрашња тајна твари.

Да ли си икада чуо, на пример, да је човек ''јединствена хармонија разних звукова''? (Свети Максим исповедник 7.век)

Или да ли си ти чуо за теорију да је сва творевина у кретању, устремљена ка свом коначном испуњењу, ка назначењу;

да се сваки период и сваки посебан тренутак не мере по себи, јер немају вредност сами по себи, него се оцењују са исходишне тачке, са гледишта ''телоса'', коначног циља. Тек крај им даје значење. Дакле, да ли си чуо за ход творевине ка њеном испуњењу, ка њеном назначењу, ка пуноћи; да је сва творевина ''у епектази'' (у напору усмереном ка крају)?

Да ли си чуо да ''сва твар уздише чекајући синове светлости'';

да твар „слуша појање своје сопствене тајне“;

да је „постојање напорно стремљење према својој сопственој истини“;

да је „историја од самог почетка есхатолошка по суштини, усмерена према узвишеном, које ће се показати на крају“;

да је дубина ствари ''пламен несагориви'';

да тај „бесконачни динамизам“ (кретање твари) рађа ''спасоносно нестрпљење'', ''чежњу ишчекивања'', без којих, узгред, ни ти ни ја не бисмо били заинтересовани за ове појаве?

Да ли си чуо и да ли су еволуционисти чули да је „историја дезинтеграција привидног и интеграција стварног“,

да човек, а кроз човека сва материја, „носи у себи образ који показује пут'' (!),

да „човек бесконачно прераста човека“,

да би без ''обесмрћивања смрти'' све било апсурдно,

да „сва твар жељно хита у сусрет Новој твари“?...

Ето примера, Брате, како су свети оци говорили о тајни творевине и с каквом поетиком откривали Истину твари и то много давно, много пре Дарвина и свих еволуциониста. Наравно, сва та динамика творевине збива се под окриљем Божје  премудрости, Божјег премудрог плана о творевини. А ти мислиш, а нажалост и многи други, да су Дарвин и остали ''открили Америку'' што су оно што је светим оцима у пуном богатству Истине откривено, превели на механицистичко технички језик изостављајући саму дубину тајне и њену суштину, окрећући тиме људска мишљења далеко од Истине и спасоносног приступа тајни живота.

И ти заиста верујеш да Истина може да лежи у тако оскудном дискурсу, натуралистичком, механичком, са периферије скрпљеном, лишеном поетике, крајње сврховитости, одсечених крила? Заиста, како то да човеку не израстоше крила и поред толике жеље да полети?

Брате, сам тај њихов сувопарни, натуралистички, туробни дух делује ропски и унижавајуће за човека. Тиме несумњиво сам тај дух сведочи да је такво гледиште погрешно. Ту само видиш пуки натурализам, смрт, ковитлац стихија. То указује на предају људског духа чудној, суровој реалности, тобоже истинитој... Нигде човека... ''Реалност је радост! Остало нека буде прекривено ћутањем'' – стоји дивна поука светих отаца. Сви који покушавају да механичким шемама уђу у тајну, краду јој радост и осиромашују је. Нема Истине без поетике, без склада, хармоније, сазвучја, без премудрости...

Искрен да будем, још давно кад сам чуо да се све може објаснити милијардама година, осетио сам се да ми ништа не значи што сам човек. Па пред толиким бројкама ја сам ништа, мањи од праха. Шта ми онда значи то што уопште сазнам за некакву законитост? А исто тако шта ми значе и те узвишене ствари као што су племенитост, доброта, љубав, саосећајност... Откуд ми места за њих, па зар није све притиснуто тонама? Какве тоне? Какве милијарде тона?...

Ово не може друго да значи него да они преварени хоће своју заблуду да прошире на друге.

Знаш ли ти, брате који толико уважаваш научне аргументе, да човек у свом физичком веку једва доживи три милијарде секунди? (Милијарда секунди је 31 година!). Ни милион сати не можеш да скрпиш, јер прелази сто година. А замисли неко навалио на мене и тебе милионе и милијарде година... па сад ти пробај да се помериш ако можеш, кад је то наука доказала!...

Ја признајем, одмах сам се предао питајући се ко може да ме спасе од овакве силетине?... Ма није што ме је то притисло психички, него ми је смисао притисло и здробило. Ум није имао шансе да се издигне. Могао је само да очајнички тражи шта ће да једе, а и шта би друго, то су му и преци, према теорији еволуције, радили. Уствари ум није уопште ни морао да се пење далеко изнад желуца, најефикаснији би био да се трајно настани у желуцу. Па и очи, и оне могу да станују на желуцу, што ли су се толико удаљиле. И откуд очима оне неземаљске лепоте и топлина душе? Како су се само усудиле?

На крају, мени и теби брате остаје само један од два исхода које је још пророк Исаија сагледао, рекавши: - Исход човековог духа је или Бог, или ништавило.

Последњи пут ажурирано ( среда, 31 мај 2017 )