Владислав Ђорђевић: Жене у Делима апостолским
петак, 07 јул 2017

 Феминистичким теолозима је стало да докажу да су жене у Апостолској цркви биле „равноправне”. Један од њих је егзалтирано приметио да је „рана Црква инкорпорирала жене на водеће позиције од самог почетка”.[i] Тврдња је нетачна. Она је плод феминистичког „прижељкиваног мишљења”, а не историјских чињеница. Од почетка су „водеће позиције” имали мушкарци.

 

1. У Горњој соби

(Дјела апостолска 1,13-14)

Да би доказао да су жене од почетка имале „водеће позиције” феминистички загрејан теолог примећује: „Жене су биле део искуства у Горњој соби описаног у првом поглављу Дјела апостолских када је Дух Свети сишао на све присутне.”[ii]

Тачно је да је Дух Свети сишао на све присутне, али опис догађаја не сугерише да су жене тада имале „водеће позиције”. После Вазнесења апостоли су се скупили у Горњој соби. Извештај гласи: „И кад уђоше, попеше се у собу гдје стајаху Петар и Јаков и Јован и Андрија, Филип и Тома, Вартоломије и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев. Ови сви једнодушно бијаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом и браћом његовом” (Дјела апостолска 1,13-14).

Овде је испоштован ред успостављен приликом стварања. У Горњој соби су биле присутне и жене, па и сама Богородица, али „водеће позиције” су имала Дванаесторица апостола (изузев Јуде Искариотског). Прво су споменути апостоли из круга Дванаесторице, а тек затим као неки додатак жене. Чак је сама Богородица споменута на крају списа. Тиме писац извештаја, Апостол Лука, није хтео да омаловажи Богородицу, него да истакне да је Апостолска Црква поштовала ред успостављен приликом стварања.

Осим тога, извештај спомиње и Исусову „браћу”, а не и сестре. То је за првобитне читаоце Лукиног извештаја било сасвим разумљиво, јер су мушкарци схватани као представници људског рода. Можда су у Горњој соби биле и Исусове „сестре” (ако их је имао), али оне нису поменуте, јер је представничка улога резервисана за мушкарце. Апостол Лука није знао за „инклузивни језик” нити „родну равноправност”.

Супротно тврдњама феминистичких теолога, рана Црква је од самог почетка поштовала ред успостављен приликом стварања и није познавала феминистичко „инкорпорирање жена на водеће позиције”. Таква помодна идеја је потпуно страна било ком писцу Библије, па и писцу Дјела апостолских. Теолози који у древни текст учитавају модерне идеолошке концепте чине недопустиви анахронизам.

Црква је од почетка познавала и признавала онтичку и аксиолошку једнакост мушкараца и жена, али „водеће позиције” имали су само мушкарци. Свети Лука није познавао ни признавао „родну равноправност”, како му то импутирају „феминистички теолози”.

 

2. „Кћери ваше”

(Дјела апостолска 2,17-18)

У својој проповеди Св. Петар се позвао на пророка Јоила рекавши: „И биће у пошљедње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће утваре и старци ваши сниће снове; Јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће” (Дјела апостолска 2,17-18).

У свом основном контексту ове речи су имале циљ да окупљени народ увере у истинитост хришћанске керигме. Стицајем промењених социјалних околности ови стихови су постали веома значајни у круговима „феминистичких теолога”. По њима, они доказују да полови треба да су у свeму равноправни.

Тачно је да Дух Свети није привилегија сaмо једног пола. Он ће се излити – како је прорeкао старозаветни пророк – и на „слуге” и на „слушкиње”, па ће стога прорицати и „синови” и „кћери”.

Али овај пневматолошки егалитаризам не подразумева еклисиолошки егалитаризам – равноправност у обављању црквених служби. Св. Петар и други апостоли поштовали су ред успостављен приликом стварања, а он подразумева да мушкарац има представничку и поглавничку улогу у друштву и Цркви. Стога вероватно није случајно то што Св. Петер дар виђења утвара ограничава само на „младиће”, а дар снивања пророчких снова само на „старце”. Ниједан од старозаветних пророка нити новозаветних апостола није био „родни феминиста”. Сви су они „водеће позиције” ограничавали само на мушкарце. Стога је протестантска „феминистичка теологија” модерна душегубна јерес.

3. Сапфира

(Дјела апостолска 5,1-11)

Св. Лука спомиње брачни пар Ананију и Сапфиру (Дјела апостолска 5,1-11). Они су продали њиву и један део новца дали апостолима. То се може чинити врло великодушним. То и јесте био чин великодушности. Због тога заслужују похвалу. Али они су желели да своју великодушност учине већом него што јесте, па су Св. Петра, као водећег апостола, слагали да су дали сав новац који су добили. Због те лажи Бог их је казнио смрћу. Таква пресуда може се чинити престрогом, али то је било Божје упозорење да се Свети Дух не може слагати.

Ако се овај догађај сагледа из перспективе савремених „родних односа”, онда се може констатовати да он одражава ред успостављен приликом стварања. Као и у случају Адама и Еве, и овде је ислеђиван прво мушкарац, па онда жена. И казне су извршене тим редоследом. И ту је испоштован поредак успостављен приликом стварања.

4. „Мноштво људи и жена”

(Дјела апостолска 5,14)

Жене, као и мушкарци, прихватале су јеванђеље. Св. Лука бележи: „А све више пристајаху они који вјероваху Господа, мноштво људи и жена” (Дјела апостолска 5,14). Дух Свети није привилегије једног пола. То потврђују и други извештаји.

5. Тавита

(Дјела апостолска 9,36-41)

Св. Лука спомиње Св. Тавиту: „А у Јопи бјеше један ученица, по имену Тавита, која значи срна, и она бјеше пуна добријех дјела и милостиње што чињаше” (Дјела апостолска 9,36). У наставку се поближе описује како је то она помагала другима. У извештају се спомињу „сукње и хаљине што је радила Срна” (Дјела апостолска 9,39). Тавита се бавила рукодељем и тако помагала ближњима. То је хвалевредно и благочестиво. И данас је филантропски рад прикладан и за мушкарце и за жене.

Али та равнопрвност у хуманитарном раду не негира чињеницу да су у Апостолској Цркви „водеће позиције” биле резервисане само за мушкарце.


6. Лидија

(Дјела апостолска 16,13-15)

Св. Лука помиње да су он и Св. Павле проповедали јеванђеље женама. Када су ступили на тло Европе посетили су градић Филибу: „А у дан суботни изиђосмо из града к води гдје бјеше богомоља: и сједавши говорисмо к женама које се бијаху сабрале. И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тијатирскога, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њезино да пази на ријечи Павлове. А кад се крсти она и кућа њезина, мољаше нас говорећи: ако мислите да ја вјерујем Господа, уђите у моју кућу и живите. И натјера нас” (Дјела апостолска 16,13-15).

Изгледа да су жене биле пријемчљивије на речи јеванђеља. То сугерише и чињеница да је једна жена – Св. Лидија – прва обраћеница у Европи. Али она, нити било која друга жена, није била апостол нити је имала било коју „водећу позицију” у Цркви. Св. Лидија је била благочестива и смерна жена. Није тежила никаквим функцијама. Она је спремно ауторитет и функције у Цркви препуштала мушкарцима.

 

7. „Робиња која имаше дух погађачки”

(Дјела апостолска 16,16-22)

У Филиби је живела и једна робиња. Св. Лука бележи: „А догоди се кад иђасмо на молитву да нас сретне једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својијем господарима. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: ови су људи слуге Бога највишега, који јављају нама пут спасенија. И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час” (Дјела апостолска 16,16-18).

Овај егзорцизам је озлоједио њене господаре који више нису могли да користе ову робињу као пророчицу. Стога су Апостола Павла и његовог саборца Силу оптужили пред градским властима. Апостоли су ишибани и утамничени.

Као и Исус, и Апостоли су изгонили зле духове из мушкараца и жена. Егзорцизам није привилегија једног пола, али „водеће позиције” су резервисане само за мушакрце.

 

8. „Од жена господскијех”

(Дјела апостолска 17,4-12)

Апостоли су проповедали и у Солуну. Тамо повероваше многи „од побожнијех Грка мноштво велико, и од жена господскијех не мало” (Дјела апостолска 17,4). И у Вереји повероваше многи „од поштенијех Грчкијех жена и од људи не мало” (Дјела апостолска 17,12). Вера је дар који имају и мушкарци и жене. Извештаји Апостола Луке као да сугеришу да су жене биле отвореније за хришћанство, али то није доводило у питање идеју да „водеће позиције” треба да припадну мушкарцима.

 

9. Дамара

(Дјела апостолска 17,34)

Апостол Павле је проповедао и у Атини. Било је и ту обраћеника. Међу њима су „и Ђонисије Ареопагитски, и жена по имену Дамара, и други с њима” (Дјела апостолска 17,34). Поново се истиче да је хришћанство за све.


10. Прискила

(Дјела апостолска 18,2-3.24-26; Римљанима посланица 16,3; Коринћанима посланица прва 16,19; Тимотију посланица друга 4,19)

Св. Лука спомиње да је Св. Павле у Коринту упознао Акилу и његову жену Прискилу (в. Дјела апостолсака 18,2-3). То је био занатлијски дом. Израђивали су ћилиме. Будући да је Св. Павле такође био ћилимар, радио је и живео код њих.

Акила и Прискила су од Св. Павла добро упознали хришћанство, тако да су могли да њиме подуче чак и високообразованог Аполоса (в. Дјела апостолска 18,24-26).

Они су били толико приљежни хришћански мисионари да је Апостол Павле нашао за сходно да их спомене у три посланице (в. Римљанима посланица 16,3; Коринћанима посланица прва 16,19; Тимотију посланица друга 4,19).

Св. Лука у Дјелима апостолским на првом месту увек спомиње мужа Акилу, а на другом његову супругу Прискилу. То чини и Св. Павле у Коринћанима посланици првој: „Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом” (Коринћанима посланица прва 16,19). У том писму апостол на првом месту спомиње мужа, јер је очигледно он био предстојатељ те „домашње цркве”.

Али Св. Павле у Римљанима посланици прво спомиње жену: „Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу” (Римљанима посланица 16,3).[iii] Исто чини и у Тимотију посланици другој: „Поздрави Прискилу и Акилу” (Тимотију посланица друга 4,19). Св. Павле је знао да препозна свачији дар и таленат. Није био никакав „женомрзац”. Волео је и ценио благочестиве и побожне жене, каква је била Прискила.

 

11. „Са женама и дјецом”

(Дјела апостолска 21,4-5)

Св. Лука је био пратилац Св. Павла на његовим мисионарским путовањима. Стога има и личних искустава у проповедању јеванђеља. Стога у Дјелима апостолским има „ми” секција. То су делови текста у којима говори у првом лицу множине.

У једном таквом извештају он описује шта је доживео док је био са Апостолом Павлом у Тиру: „И нашавши ученике остасмо ондје седам дана: они Павлу говораху Духом да не иде горе у Јерусалим. А кад би те ми дане навршисмо, изишавши иђасмо, и праћаху нас сви са женама и дјецом до иза града, и клекнувши на бријегу помолисмо се Богу” (Дјела апостолска 21,4-5).

Апостол Лука је поштовао ред успостављен приликом стварања. Стога он под ученицима подразумева само мушкарце. Tек касније он спомиње да су ученици ишли „са женама и дјецом”.

Апостол Лука не познаје никакав „родно неутрални језик” (gender-neutral language). Таква модерна феминистичка концепција њему је непозната. Он је био сексист par exellence. Али то су и сви други писци Библије.

 

12. Филипове кћери

(Дјела апостолска 21,8-9)

Св. Лука бележи: „А сјутрадан пошавши Павле и који бијасмо с њим дођосмо у Ћесарију; и ушавши у кућу Филипа јеванђелиста, који бјеше један од седам ђакона, остасмо у њега. И овај имаше четири кћери дјевојке које прорицаху” (Дјела апостолска 21,8-9).

Овај кратки извештај потврђује то да се у Апостолској Цркви поштовао ред успостављен приликом стварања. Св. Лука спомиње четири „дјевојке које прорицаху”, али оне нису имале „водећу позицију” у Цркви, него ју је имао њихов отац, који је био „јеванђелиста” и „један од седам ђакона”. Жене су могле да буду пророчице, али ђаконство и друге руководеће службе биле су резервисане само за мушкарце.

 

13. Закључак

У Дјелима апостолским дато је много примера да су жене спремно прихватале јеванђење о Исусу Христу. Чини се да су у томе биле чак и ревносније него мушкарци. Све оне су биле смерне и благочестиве жене жељне божанске истине. Ниједна од њих није доводила у питање потребу да „водеће позиције” имају мушкарци. Све су оне познавале и признавале поредак установљен приликом стварања. Теза „феминистичких теолога” да је „рана Црква инкорпорирала жене на водеће позиције од самог почетка” представља изобличавање историјских чињеница, унаказивање библијског текста и сушту еклисиолошку јерес.

[1] Феминистички теолог Калеб Росадо (Caleb Rosado) у делу „Жене, Црква и Бог: социобиблијска студија” (Women, Church and God: A Socio-Biblical Study, Loma Linda University Press, Riverside, California, USA, 1990) тврди: „Тhe Early Church incorporated women into leadership positions right from the very begining (стр. 73). Тврдња је нетачна.

[2] Ibidem: Women were part of the Upper Room experience in Acts 1 when the Holy Spirit descended upon all present (Acts 1:14: 2:1-4).”

[3] Феминистички теолог Калеб Росадо (Caleb Rosado) у делу „Жене, Црква и Бог: социобиблијска студија” (Women, Church and God: A Socio-Biblical Study, Loma Linda University Press, Riverside, California, USA, 1990) поводом стиха из Римљанима посланице 16,3 ентузијастички је записао: „Прискила се доследно спомиње на првом месту, показујући тиме да је имала проминентнију улогу од њих двоје” (Prisca is consistently mentioned first, showing that she was the more prominent of the two) (стр. 74). Тврдња је нетачна. Прискила се на првом месту не помиње „доследно”, него само у два стиха (Римљанима посланица 16,3; Тимотију посланица друга 4,19), а на другом месту у три стиха (Дјела апостолска 18,2.26; Коринћанима посланица прва 16,19). Феминистички теолог је у жељи да докаже проминентност жена у раној Цркви превидео чак три стиха. Такав превид је недопустив за оног који претендује да буде озбиљан библист.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 07 јул 2017 )