Одакле исламолог у комисији о Степинцу?
недеља, 16 јул 2017

 Многи се питају шта ће исламолог Дарко Танасковић у комисији која се бави Степинцем. Он није никакав историчар, нити се кад бавио историјом рата у Југославији 1941.- 1945., ни улогом Ватикана у томе. Ипак, разлог постоји: Танасковић је члан реда Малтешких витезова и близак човек Ватикана. Ево једног његовог интервјуа из јула 2010. године који то потврђује.

 + + +

Интервју: Професор Дарко Танасковић 

 

Бивши амбасадор у Ватикану открива добро чувану дипломатску тајну и каже: сумњам да је поглавар Римокатоличке цркве икада усмено добио формалан, званични државни позив да посети Србију, а раније Југославију. Писани још мање.

Професор Дарко Танасковић је шест година службовао у Ватикану и један од ретких Срба који је лично од папе Јована Павла II добио орден. Као амбасадор при Светој столици био је јако добро упућен у званичне односе Београда и Ватикана, па је зато и било логично да га упитамо шта мисли о могућности да папа Бенедикт XVI посети Ниш? Односно, колико су тај скуп и прослава важни за хришћански свет и за сусрет поглавара Српске православне цркве и Римоикатоличке цркве у Србији 2013. године?

– Могућност да папа Бенедикт XVI буде један од црквених поглавара који би се 2013. године окупили у Нишу, родном месту цара Константина, на обележавању 1700. годишњице Миланског едикта, реална је, али уз претходно стварање одређених предуслова. Пре свега, од највећег је значаја да се ова истински екуменска манифестација, која сећа на времена неподељене цркве Христове, у сваком погледу осмисли и припреми на начин достојан њеног значаја и да се у те припреме укључе сви они који би тај значај требало да схвате као своју обавезу и одговорност пред историјом, али и прилику да се нешто вредно учини за опште добро, при чему никако не треба имати у виду само вернике. Верујем да су Српска православна црква и држава Србија у пуној мери свесне посебне привилегије, али и обавезе, да буду домаћини таквог светског скупа. Све, наравно, не зависи од њихове спремности, али нема сумње да Србија може дати знатан допринос стварању позитивне атмосфере у вези с општехришћанским јубилејом 2013. године, како у Нишу тако и у Милану. Али, не заборавимо да времена нема много…

Фото: diplomatija.com

о Какав је историјат досадашњих разговора о посети Светог оца Србији и ста је у тим разговорима био главни проблем да се та посета није реализовала?

– Моја сазнања о конкретним разговорима такве врсте крајње су оскудна, јер се они, ако их има и кад их има, обављају у дискрецији. Мислим да се у јавности више расправљало и нагадјало о тим разговорима но што је њих, заправо, и било. А било их је, свакако, али више у начелном него у непосредно датумски обавезујућем смислу, сем можда двапут. Није тајна да је досад основна препрека остваривању посете поглавара Римокатоличке цркве Србији била неспремност СПЦ да се о њој изричито и конкретно позитивно изјасни.

о Зашто је СПЦ била неспремна ?

– За то постоји више разлога, од којих је један, али никако и једини, нерасположење према папиној посети у значајном делу верничког народа, посебно оног из Хрватске и БиХ. Има архијереја који сматрају да с папом, из суштинских догматских и теолошких разлога, уопште не треба успостављати дјалог, али верујем да су они у мањини. Отпор папиној посети тежишно је укорењен у историјском и колективнопсихолошком слоју свести нашег народа, а и свештанства СПЦ. Он има рационалну подлогу, али сеже до ирационалних размера.

о Шта мислите о позиву прво Свете Маровића испред државе СЦГ покојном папи Јовану, потом Бориса Тадића испред државе Србије папи Бенедикту XVI да посете нашу земљу?

– Требало би, пре свега, разјаснити шта се подразумева под позивом, јер се о разним позивањима папе у Србију много и бурно расправљало у нашој јавности. Премда о томе по природи ствари нисам могао бити изворно обавештен ни док сам, од 2002. до 2008, био амбасадор при Светој Столици, јер се суштински део разговора између папе и највиших гостију обавља у четири ока. Сумњам да је поглавар Римокатоличке цркве икада усмено добио формалан, званични државни позив да посети Србију, а раније Југославију или СЦГ. Писани још мање. Увек је одговарајућим формулацијама изражавана жеља државе да папа дође у посету, уверење да би таква посета била обострано корисна, као и спремност да се допринесе стварању услова да се она што пре и реализује. То се после дипломатски тумачи као отворени позив.

о Шта све треба да се учини и испуни да би Свети отац посетио Ниш, можда и Београд, односно целу Србију?

– У делу јавности се помиње и низ услова које би Ватикан претходно морао испунити како би папа могао доћи у Србију. Већина тих услова, иако можда морално утемељена, потпуно је ван политичке и животне реалности. Потребно је, као што сам већ рекао, да се стекну многи услови, од којих је најважнији сагласност Синода и Сабора СПЦ. Има коментара да је то што држава „чека“сагласност Цркве доказ некакве клерикализације нашег политичког живота. Овакве оцене више су доказ неразумевања природе папских посета које никада нису само државничке, већ и пасторалне. Папа би теоријски могао неку државу да посети и само у државничком својству, али се то у пракси не дешава. Ватикан такве посете не жели. Папа увек посећује и вернике Католичке цркве, а и поглавара оне хришћанске или нехришћанске цркве, односно верске заједнице, која постоји у датој земљи, поготово ако је у њој већинска.

о Како оцењујете данашње односе Србије и Ватикана, односно СПЦ и Свете столице?

– Мислим да су односи између Србије и Ватикана у целини данас добри и складни, чему свакако доприноси и чињеница да Света столица није признала самопроглашену независност Косова. Рекао бих да је међуцрквени дијалог СПЦ и Римокатоличке цркве, а то значи и Ватикана, укупно узевши, и поред извесног застоја у последње време, у успону.

ЗА И ПРОТИВ

Према анкетама грађана постоје најмање пет разлога „за“ и толико „против“ доласка папе у Србију. Заговорници ове идеје кажу да је то корисно јер „католички верници желе да их Бенедикт XВИ посети“, јер „папа подиже кредибилитет Србије“, „подстиче Србију на путу у ЕУ“, „Ватикан није подржао Косово“ и јер „папа подстиче екуменистички дијалог“.

Противници папине посете тврде да се „Ватикан није извинио за усташке злочине у НДХ“, да је „Света столица Алојзија Степинца прогласила свецем“, да је “Римокатоличка црква прва признала независну Хрватску“, да „шири катиоличанство“ и да се „епсикопи СПЦ не слажу са доласком папе“.

Ипак, српска јавност је лане само муком реаговала на вести да је папа примио хрватског националисту Марка Перковића Томпсона и потом и Фатмира Сејдиуа, председника Косова. Последња медијска истраживања су показала да 62, 53 одсто грађана Србије сматра да папа Бенедикт XВИ треба да посети Ниш. А само 26,7 одсто грађана је против ове папине посете Србији.
БЕЗ ДИПЛОМАТСКОГ ОДГОВОРА

– Долазак Бенедитка XVI биће прва посета једног понтифекса Србији. Да би се она реализовала, после црквеног и државног договора о посети папе Србији, треба да уследи дипломатска акција. Министарство спољних послова Србије треба преко Амбасаде Ватикана да упути службени позив Светој столици за посету папе Бенедикта XVI граду Нишу 2013. године – објаснио нам је званичну процедуру ове посете бискуп Ласло Немет.

До закључења нашег листа, из кабинета министра Вука Јеремића нисмо добили одговор да ли је позив папи послат или не. Само су нам искусни амбасадори рекли да је за службени позив Ватикану рано, јер се екуменски скуп у Нишу одржава кроз две године.

Извор: http://serbianna.com/srpski/archives/345

Последњи пут ажурирано ( недеља, 16 јул 2017 )