Надбискуп Алојзије Степинац осведочени клерикални “џелат” и духовник НДХ, која је била у склопу политике Трећег Рајха одговорна је за истребљење и исељавање Срба, Јевреја и Рома у НДХ у “дијалогу” мешовите комисије Српске патријаршије и Хрватске бискупске конференције постаје “жртва” тоталитарног односно комунистичког режима.
Уместо истине која треба да буде предмет пастирског и духовног помирења народа и цркава на основу истине, стоји “рационализација” која суштински негира историјске чињенице. Тако се саопштењу рада мешовите комисије наводи да су све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере. НДХ и Алојзије Степинац су поништили СПЦ и вршили геноцид, покрштавање и исељавање и стварали Грко-Православну цркву у НДХ. Српски народ и СПЦ су доживели “Варварство у име Христа“ како није виђено од времена Инквизиције и све је то било познато Ватикану више од седам деценија. Срби су у Хрватској 1991 до 1995 године доживели су “римејк” политике НДХ и Kатоличке цркве у блажој али суровој форми.
Тоталитаризам “опрашта” грехе Ватикана и Степинца?
Данас када је Хрватска чланица ЕУ и преко Ватикана и Немачке је добила независност и “опрост” за злочине “Бљеска” и “Олује” ствара се нова слика да се злочини НДХ и Kатоличке цркве из Другог светског рата преко надбискупа Степинца ублаже или релативизују и добију контекст страдања од ауторитарних режима. По овој оцени СПЦ је страдала од НДХ и Павелића, а католичка црква и надбискуп Степинац од комунистичке и Брозове власти, као што је страдала и СПЦ од 1945 и касније. Ауторитарни и тоталитарни режими уташко—нацистичке и комунистичке власти се изједначавају, да би се заштитио углед Ватикана и преко њега и надбискупа Степинца, који је осуђен и био у неком облику кућног притвора и забране црквеног рада до своје смрти 1960 године. У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве. На овај начин “мученик” Степинац отвара себи врата да постане “блажени” односно “светац”, а Ватикан “пере руке” за геноцид НДХ и проусташког клера, пре свега фрањеваца.
Прагматизам изнад истине и историје?
Зашто се све ово ради? Пре свега да би се преко “трулих“ компромиса дошло до “уравнотежња” СПЦ и Србије и Ватикана али и Римокатоличке цркве у Хрватској и СПЦ. Ватикан није признао Kосово и процена је да надбискуп Степинац у дипломатском смислу не би требало да буде препрека односа две државе али и две хришћанске цркве. Тежи се стварању “светске цркве” и “помирењу” хришћана у сукобу или великим играма са исламом. Србија у региону мора да игра позитивну улогу, и за то треба да добије и “позитивну” оцену чланица ЕУ попут Хрватске као и Ватикана који се “пита” око статуса држава у ЕУ. Овај “толерантни“ став дела мешовите комисије Србије и СПЦ има више у себи политичку димензију него што је био циљ научног “раскринкавања” улоге надбискупа Степинца у НДХ и става Ватикана. Очигледно је да су “прагматски“ и државни разлози били изнад историјских, научних и црквених. Тако је историјска наука али истина о страдању православног становништва пре свега Срба али и СПЦ у НДХ доживела неку врсту “капитулације” пред дневном полтиком. Овакав став мешовите комисије државе Србије и СПЦ је несумњиво “договорен” на реалацији државни врх Србије и СПЦ у име “виших интереса” у будућности са Ватиканом, ЕУ и Хрватском. Да је то тако показује и мишљење историчара Института за савремену историју и функцинера СПС–а Предрага Марковића који у први план истиче изградњу поверења и бољих односа између две цркве. Марковић каже: “Ово је крај вишедеценијског процеса у коме је најважнији резултат потпуно промењена атмосфера у односима између две цркве. Веома значајно је и што је папа Фрања показао спремност да заустави процес канонизације и отвори научни дијалог”. Озбиљног научног дијалога очигледно више неће бити а Ватикан ће “када дође време” ипак канонизовати надбискупа Степинца због оцене мешовите комисије да је Степинац “жртва” тоталитраног режима и НДХ и Брозове власти. Ово ће бити и “победа” клеркилнне политике у Хрватској и “чишчење” историјске науке у Хрватској око Степинца али и НДХ. Очигледнио је да се чека да на трон Ватикана дође “нови“ Папа који ће канонизовати надбиксупа Степинца. Дотле Ватикан и Римокатоличка црква у Хрватској су добиле “индулигенцију” за злочине и геноцид НДХ, а СПЦ могућу подршку Ватикана за “очување” интереса СПЦ на Kосово и пут Србије ка ЕУ.
Извор: „Видовдан“