"Како сви, тако и ја"
петак, 04 август 2017

 “Окачи на ФБ слику како смо заједно у Риму, да сви виде како нам је добро било.”

“Мишлиш ли да је то ок, да сви виде оно што је само наше?”

“Наравно да јесте, морамо показати нашу срећу.”

Да ли се живот људи и човјечанства промјенио уназад 20-так година драстично?

Да ли су људи изгубили оно што их је красило тим називом некада или су на добром путу да то у потпуности изгубе?

Море оваквих питања ми се намеће када пратим свакодневицу која ме окружује и мој живот у њој.

Ако ниси окачио слику на некој од бројних друштвених мрежа, ако ниси поставио свој став у виду “пост-а” као да ниси ни био жив. Међутим, све ово поменуто, вријеме обрише брзином свјетлости. Чим су те ствари написане, слике окачене, неко их погледа, прочита и одмах сујета која је један од главних носилаца људског пада и стално присутни гост у нашим душама, некога од тих читалаца или гледалаца их покрене да ураде слично и боље од тога. Већ када та мисао у главама таквих сине и пројави се, оно што је било њен иницијатор, слика или чланак који је видјео постаје заборављења и у потпуности погажена као да је никада није ни било. Након тога све се у истом току понавља и та иста правила понављају као закономјерност. Тако то постаје све масивније и бојније и свако гледа свачије слике,а уствари их уопште и не гледа, нити обраћа суштински пажњу на њих, већ он у тим сликама гледа себе и у својој души равна по себи. Онда ако не може да праира том некоме ко је ту слику поставио јављају се неколико могућих осјећаја. Рецимо, љубомора, што не може достићи по нечему тога (путовање у удаљено мјесто или област, љепота или још боље атрактивност дјевојке са којом је тај који је слику окачио, немогућност да присуствовање неком догађају као званица на истом…), потиштеност јер се никада неће изаћи из илегале и досећи ти “врхови” живота, бијес, жеља за осветом и шта све не.

   Нису данашњи људи ништа бољи нити гори од оних људи из прошлости наше, уназад 500 или пак 1000 година. Само је наша несрећа што живимо у последњим временима када је све на неки начин убрзано и када се све што би модерни”аналитичари живота “ рекли мултипликовало (иако 80 посто људи нема појма шта та ријеч значи).

   Рецимо, некада онај наш балкански сељак није толико имао времена за размишљање у правцу којим наше мисли данас ходе. Он иако се поредио, поредио се по томе колики му је био принос пшенице или кукуруза, колико је овца ојагњила, колико је имао теле за клање. То, које је боје био кожух на леђима, да ли је вез на ношњи био од позлате или нечег другог није му на памет падало. Само је гледао да преживи и на томе је био захвалан Господу Богу. Прилику за поређење имао је само са комшијама, или евентуално ако оде у неко село или град па се упореди, али ти моменти су трајали у поређењу са моментима када он то није радио јако кратко.

   Враћао би се кући и настављао да ради у оно мало њиве што је имао и око стоке и на то се сводио његов живот. У сталној борби да подигне дјецу и да их прехрани.

   Није тај наш чукунђед имао превисе времена да мисли о ко зна чему и да се превисе упоређује са другима.

   Међутим, данас нас иза сваког ћошка вреба ова пошаст. Само вреба и чека да нас покупи и узме душу. Неко ће рећи, лако је теби који све имаш да судиш и да паметујеш. Не, ја нити судим нити паметујем, а још мање било кога учим шта треба да ради, само се осврћем на то колико смо сви ми (ту укључујем и себе) посрнули.

На ову тему свети Николај жички је написао у мисионарским писмима бр.127 писмо жени која се води логиком “како сви тако и ја”. Е то је слика данашњих времена и данашњег живота.

Предраг

Последњи пут ажурирано ( петак, 04 август 2017 )