Кратка прича о томе како је један српски владика оценио да је обележавање имендана Светог Влаха важније од парастоса жртвама Олује.

У случају српског народа и његовог историјског тумбања не може бити говора само о издаји, дезертерству и потезима појединаца који раде против свог народа. Срби највећи страдалници протекла два века требало би да освесте своју позицију и коначно схвате шта им се десило. Била је то велика историјска хаварија и то је натјерало наш народ да плати велику цену. Све због потребе за слободом и независношћу.

Постоји обавеза да се понашамо у складу са оним што се назива цивилни сектор. За нас је ту најважније да се историјска одговорност страдања других али и нас самих истиче како би се повећао ниво друштвене одговорности.

Тако је и страдање Срба у хрватско-америчкој акцији ,,Олуја” у време Бориса Тадића обележавано ретко и помало стидљиво, изузев опела у цркви Светог Марка. У ствари ту није било ничег другог. Али данас већ можемо говорити о масовном обележавању овог најтежег дана у српској историји на прелому два века. Ту се, међутим, губи траг интелектуалцима који су склони практиковању онога што се подразумева као цивилни активизам. Ретко се ко од прозападних невладиних организација јавља тим поводом и ретко ко од њих констатује да је то било највеће етничко чишћење у завршници рата деведесетих. Тешко би од њих било очекивати обрнуто, највећи број њих лаже за плату.

Али где се рецимо изгубе неки од црквених великодостојника. Да ли је владика захумско-херцеговачки Григорије кренуо стопама заштите цивилних вредности занемарујући велико страдање властите нације. Да ли је ситно рачуноводство трговачке, а не свештеничке свести преовладало код овог владике па се због дубровачких плажа на којима се радо купа, и отмјених дубровачких локала у којима вечера уз свеће плаши да предводи опело страдалницима Олује у требињској цркви, него то препушта старијем, пензионисаном колеги Атанасију. Зачеће модерне српске државе је скривено управо у Српској православној цркви. Да не би наших владика из Карловачке и Неготинске епархије не би било ни Првог ни Другог устанка, па ни српске кнежевине, касније краљевине. Овако владика Григорије не само да изневјерава националне вредности и незабележено страдалништво у модерној историји Европе, већ и идеју цивилног друштва коме наводно тежи.

Како тумачити чињеницу да је опело страдалницима Олује у требињској цркви држао пензионисани владика Атанасије, а не владика Григорије? Чини се да у случају владике Григорија преовладавају лични интереси и да њему остају неважни и цивилни и национални интереси. Чињенице говоре да је огромна имовина епархије у Дубровнику стављена у функцију управо владике Григорија, јер како тумачити његову изненадну љубав према црквеним великодостојницима у Дубровнику и како разумјети његов екуменизам него да је владика користећи се њоме постао мајстор за разумјевање тржишних вредности црквене имовине која је у том граду огромна , са непознаницом гђе завршавају средства од рентирања те имовине?

Да ли је прича о владики Григорију и његовом поништавању у истих мах цивилних и националних вредности започета симболичким открићем мултифункције дубровачког свеца Светог Влаха у чију част је владика организовао обележавање његовог имендана у Дубровнику , вајкајући се тим поводом да Срби ,,да су знали да је Влахо и наш”, како то рече владика, ,,не би бацали бомбе на Дубровник”. Зашто за светога Влаху владика Григорије има времена а за страдалнике ,,Олује” нема , знају само владика и Бог. Али ту је и вјечна дилема и још неразјашњења загонетка да ли владика Григорије уопште вјерује у Бога?

Извор: „Видовдан“