КОСОВСКИ ИЛИ ЕВРОАТЛАНТСКИ ПУТ
Господин Миломир Степић, наш угледни географ и научник који се бави геополитичким питањима, није непознат читаоцима „Геополитике“. Свака његова књига је мали празник за људе које занимају дубоке и тачне анализе савремених геополитичких мишљења и њихове политичко-војне реализације у свету чија је равнотежа драстично поремећена.
Сада је пред нама, без икаквог претеривања, његово ремек-дело – студија Геополитика: идеје, теорије, концепције (Институт за политичке студије, Београд, 2016.). У овој обимној научној монографији (690 страница) све је ту: теоријске основе геополитике као науке, однос геополитике са географијом и геостратегијом, везе географског и политичког, историја геополитике, геополитички темељи Хладног рата, концепције униполарног и мултиполарног света, изазови после униполарног света, перспективе геополитике као науке... Препоручујући ову књигу нашим читаоцима, обраћамо се господину Степићу са питањима која се тичу нашег, српског геополитичког положаја у свету који се мења.
„ВЕЛИКЕ ТЕМЕ“ ГЕОПОЛИТИКЕ И НАСУШНА СРБСКА ПИТАЊА
У уводу своје студије, истакли сте да се код нас многи баве „крупним“ геополитичким темама (од глобализације, преко процеса у постбиполарном свету, до судбине САД, ЕУ и Блиског Истока ), а занемарују „ситна“, али за нас животна питања. Тим питањима ћемо се, ако се слажете, бавити у овом разговору. Какав је, дакле, геополитички положај Србије?
„Велике теме“ су примамљиве јер омогућују да се „линијом мањег отпора“ дође до титула, научно-наставних звања, фамозних бодова којима се квантификују научни радови, присуства у медијима „главног тока“, новца за „пожељне пројекте“... За писање о глобализацији, процесима преобликовања светског поретка, Европској унији „на сто начина“, тзв. новом Хладном рату између САД и Русије... постоји небројена литература. То се мало преведе, искомбинује, copy-paste-ује, цитирају општеприхваћена мишљења, обавезно афирмативно оцене западни аутори и – мастер, докторски и (псеудо)научни радови се појављују као печурке после кише. А са њима и хиперпродукција надригеополитичара, који су једва чули за корифеје геополитичке науке, а о њиховим идејама још мање. Наравно да је потребно знати и проучавати њихове глобалне концепције, али првенствено у контексту пројекција тих концепција на Србију, српске земље и Балкан. Положај Србије никада не би требало издвајати из оквира балканског и српског простора у целини. Као што је он раније проистицао из инсталираног Санитарног кордона (због кога су западне силе-победнице и формирале „прву“ Југославију), Heartland-Rimland модела, кенанистичке „Стратегије обуздавања“, те неокласичних постулата Хантингтона у „Сукобу цивилизација“ и Бжежинског у „Великој шаховској табли“, тако би га у постмодерном добу све више требало изводити из поставки руске „Неоевроазијске геополитике“ и кинеске „Свилене концепције“. Не би требало занемарити да смо у контактној зони и на једном од главних експанзионистичких праваца глобалног, тј. „Исламског Heartland-a“. Тзв. Исламска држава, бујање тероризма и миграциони „цунами“ представљају геополитичке инструменте његовог настанка и експанзије.
ИЛИ СРБСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
Уместо српских, приморавају нас, како Ви кажете, на „прекоредне“, европске интеграције. Какво је стање кад је јединство српских земаља у питању? Колико геополитичка кратковидост може да нас кошта у нестабилној ЕУ будућности?
Таоци смо морања наших политичких „гарнитура“ да нас „интегришу“ у (подразумева се) евроатлантске организације, упркос томе што ни оне са нама, ни ми са њима нисмо компатибилни и што српски народ у великој већини то не жели. Чак и да смо већ више од четврт века њихови фаворити, а не анатемисани као оличење глобалног зла кога черече на све могуће начине – требало би одговорно одвагати да ли је „пут у ЕУ (и НАТО)“ онај прави. Одговор на то питање налази се у троуглу логичност редоследа интеграције – цивилизацијско-геополитичка компатибилност интеграције – економско-развојна сврсисходност (перспективност) интеграције, и тај одговор је у сва три случаја негативан. Прво, приморавамо се на прекоредну, наднационалну, а управо одатле нам спречавају логичну, прво националну интеграцију. Штавише, ЕУ и НАТО и даље све чине да фрагментирају и редукују Србију и српски простор. Друго, ЕУ и НАТО представљају организације Западне цивилизације, тако да би чланство у њима Срба и српских земаља, као припадника друге, Православне цивилизације, представљало аномалију и рађало једну шизофрену позицију (слично Грчкој, а у новије врем Бугарској и Румунији). И треће, деклинизам (опадање) ЕУ и за сада нешто мање приметно САД, а тренд убрзаног развоја других сила, доводи у питање оправданост нашег прозападног курса. Дакле, ради се о крајње рационалном посматрању стварности и будућности. Наш национални интерес јесте (прво) национално државно интегрисање. Зар нам нису биле довољне две погубне југословенске наднационалне творевине, у којима смо се нашли у аморфном стању, неразграничени са суседним народима и њиховим простором, већ поново хоћемо у још једну – евроунијску.
ПОСЛЕДИЦА ЈУГОСЛОВЕНСТВА
Какве су геополитичке последице наше заблуде зване југословенство?
Југословенство може да се поједностављено подели на две историјско-идеолошке, па чак и етно-геополитичке фазе – монархистичку и титоистичку. Обе су биле антисрпске. Монархистичка је припремила терен за титоистичку. Титоизам је био антисрпски мутант комунизма, где је очигледно борба ПРОТИВ српских интереса била приоритетнији задатак од борбе ЗА комунистичку/социјалистичку идеологију. У ствари, југословенска државна творевина немогућа је као демократска држава. Можда би била одржива да су после Великог рата претходно компромисно „кочићима ограђена“ (Н. Пашић) три појединачна национална простора – српски, хрватски и словеначки. Последња прилика пропала је са ампутационом идејом 1928. године. Али, не будимо престроги према нашим тадашњим политичким вођама, па ни према интелектуалној елити која је свој ауторитет ставила у службу образложења нечега што се и данас неоправдано назива „племенитом идејом“. „Прву“ југословенску државу пројектовале су западне, таласократске силе-победнице као антинемачку и антируску баријеру (кључну улогу у томе имао је „отац“ геополитике, утицајни британски географ Х. Мекиндер). Из мање-више истих разлога, исте силе извршиле су њену рестаурацију после Другог светског рата. Зар смо заборавили како су се чак и понижавале да би Тита привукле и задржале на својој страни? То није никаква тајна. О томе на Западу постоје томови написаних књига. „Друга“ Југославија је после „историјског НЕ“ Стаљину спречавала да се телурократски просовјетски (руски) блок простире од Пацифика до Стредоземља. Да апсурд буде већи, ту земљу, коју су сопственом крвљу стварали и у којој су били већина телурократски проруски Срби, водили су таласократски, прозападни Хрвати. Њене унутрашње неетничке или, што би рекао Хантингтон, „неадекватне границе“ већ више од четврт века су суштински разлог сукоба. Да нам је само то остало од (титоистичког) југословенства, сасвим је довољно да га „прецртамо“, али и пажљиво проучавамо. А у наслеђе су нам остале и нове, „синтетичке нације“ (М. Екмечић), са „припадајућим“, геополитички веома важним територијама и антисрпском „мисијом“. Посттитоистичко, нарочито данашње „носталгично“ неојугословенство, које се нападно форсира из веома моћних политичких, економских, културних и нарочито медијских кругова, могло би да се дефинише као патолошка геополитичка некрофилија која ће се временом угасити, да у свему томе нема препознатљивог система слабљења српства. Јер, такво југословенство је негација српства. Некадашњу монструозну титоистичку крилатицу „Слаба Србија (мислило се на Србе и српски простор у целини), јака Југославија“, заменила је нова формула Запада – „Мала Србија (опет се мисли на Србе и српски простор у целини), стабилан Балкан“
ПАД СРБСКЕ КРАЈИНЕ И ПОСЛЕДИЦЕ
Изгубили смо Републику Српску Крајину, крајњу западну границу православног света. Као што рече једна руска научница – да су Руси бранили Крајину, не би данас имали Украјину. Какве су последице тог губитка?
Пад Републике Српске Крајине, укључујући и тзв. мирну реинтеграцију њеног подунавског дела у Хрватску, није био само губитак више од 17.000км2 и увод у војно, а потом и дејтонско-париско сажимање и сакаћење Републике Српске, већ и конкретизација „обуздавања“ српског чиниоца на Балкану. Она се наставила агресијом на СРЈ, фактичком ампутацијом Косова и Метохије и инсталирањем отворено непријатељског и агресивног окружења. Дозволити онакав слом и прогон становништва је не само велика српска срамота, већ и далекосежан геополитички губитак. Неприхватљиве су садашње жалопојке како се, тобоже, није ништа могло учинити. Чак и да ништа нисмо знали о геополитици и геостратегији, упутство нам је дао водећи хрватски геополитички стручњак проф. Радован Павић у једном новинском чланку из тога времена, под насловом „Како бих ратовао да сам Србин?“ Зашто смо се уплашили победе? Зашто смо себи везали руке неповољним Венсовим планом када смо били у офанзиви и боље наоружани? Зашто смо га се и даље придржавали када су га Хрвати први пут, а потом стално кршили? Зашто смо увучени у замку дуготрајног сукоба, уместо да га завршимо брзо и поразом непријатеља? Уосталом, зашто нисмо изашли на море између ушћа Зрмање и Крке када је од обале до јужне границе Крајине преостао појас ширине само 5-10км, а српско залеђе (hinterland) до Саве и Добоја одговарало површини једне Белгије? А како се то могло учинити када је на само спомињање такве могућности једна од кључних београдских политичких личности завапила: „Али, тако би Хрватска била пресечена!“ Е, зато је „хрватска чељуст“ (бенигно је називају „кифла“, „переца“, „банана“, „бумеранг“, „потковица“...), уместо да буде поломљена, „сажвакала“ Крајину и сада готово обухватила и запретила да „угризе“ западни део Републике Српске. Само злонамерни, наивни или незналице мисле да у некој следећој прилици неће покушати да „склопи горњу и доњу вилицу“. Уосталом тако је и почео рат у БиХ – продором хрватске војске са севера у долине Укрине и Босне и са југа на Купрешку висораван. Постоји само један начин да западни део Републике Српске опстане...!
ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ: ИЗМЕЂУ НАДЕ И РИЗИКА
Република Српска очигледно има бројне морфогеографске хендикепе. Које?
Творци „дејтонске мапе“ дали су све од себе да Републику Српску смање, искомпликују њено функционисање, учине је неодрживом, измеандрирају и продуже њену границу, испресецају саобраћајнице, доведу у питање везу источног и западног дела, направе такав морфогеографски puzzle који ће је „увезати“ са Федерацијом БиХ и „привести“ је унитарној БиХ. Огромном српском истрајношћу и гумиљовљевском „пасионираношћу“, та намера се већ више од две деценије спречава. Али, „Дамоклов мач“ и даље прети. Бројна су потенцијална кризна места – од горажданског „прста“ (panhandle-а), козлучког сужења и теочачко-челићких „кљешта“, до тешањског „џепа“, добојског „чвора“ и мркоњићког „врата“. У свакој од тих, али и у многим другим тачкама може лако да се „потпали фитиљ“, те је од животне важности геополитички их проучавати и превентивно деловати. Али, најнеуралгичније место је Брчко Дистрикт као жижна тачка читавог Коридора живота. Нема сумње да је инсталиран ради пресецања и онемогућавања евентуалног осамостаљења Републике Српске, а формиран је супротно једном од (пред)дејтонски утврђених територијалних принципа – континуитету територије и једног и другог ентитета (други принцип био је подела 51%:49%). И поново се поставља питање: ако је утврђена арбитража за „област Брчког“, зашто по реципроцитету српска страна није аналогно тражила, на пример, за „област Дрвара“? Па каква се арбитражна одлука донесе за један случај, нека по реципроцитету буде и за други случај.
ЛАМЕНТ НАД ЦРНОМ ГОРОМ
Шта се десило са Црном Гором после идентитетског инжењеринга? Да ли смо, одласком Црне Горе, заувек изгубили море?
Одвајање Црне Горе од Србије, у чему је тако здушно учествовала ЕУ, јесте типичан пример геополитички мотивисаног слабљења српског чиниоца на Балкану. Да би се то „запечатило“, врши се и принудна идентитетска конверзија. Тиме се покушава да српски приступ мору буде трајно онемогућен, а да Црна Гора постане не само не-српска, већ и радикално анти-српска. Србија је једна од само 44 земље на свету које немају приступ мору, а такве земље се у геполитици, геоекономији и геостратегији сматрају хендикепираним земљама. Србима и српским земљама, иако „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“ (Ј. Цвијић) и упркос томе што се простиру у средишњем и највећем делу Балкана, западне таласократске силе намениле су судбину „опкољене земље и ухапшеног народа“ (опет Ј. Цвијић). Али, то ће се остварити само ако на то пристанемо и предамо се. Очигледно се мењају међународни односи и следе глобални геополитички „тектонски покрети“, што се неминовно преноси и на „балкански сеизмограф“. Има ли нешто променљивије од балканских граница? Да ли смо за то спремни? Знамо ли шта хоћемо? Умемо ли да српске интересе „привежемо за неки већи брод“, тј. да се самопрепоручимо као савезник и балканско исходиште „осовине пријатељства“ (А. Дугин)? Ако смо у крајње негативним условима доживели „геополитичку катастрофу“, нећемо ваљда да пристанемо да наши супарници „цементирају“ такво стање и у околностима које ће нама више одговарати? Зар ћемо се заувек одрећи (тренутно) отуђених територија? Хоћемо ли мирно чекати да хрватској мегаломанији у некој новој прилици подлегне западни део Републике Српске, а исламистички експанзионизам избије на Дрину, па и преко ње? Да ли ћемо „одлазак“ Црне Горе прихватити као дефинитиван, или ћемо правилно протумачити „знакове поред пута“ које нама старијима постављају матуранти гимназије у Даниловграду или подгорички основац Раде Рачић? Разумемо ли суштину поруке „Догодине на мору!“ маритимног српског писца Николе Маловића, или ћемо и даље наклапати о српској мисији гаранта балканске стабилности, анахроности реваншизма, предностима националног полицентризма, неважности простора, граница, изласка на море...? И, зар ћемо послушати позив да морамо да се помиримо са „реалношћу косовске независности“, тј. да се „ослободимо Косова“, како нам је у својој књизи одавно поручио један недодирљиви академик?
ЛАЖ О ПОДЕЛИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Косово и Метохија нису само основа нашег идентитета, него и најбитнији геополитички простор, што доказује америчка база Бондистил. Шта ћемо са Косовом и Метохијом? Како без овог простора?
Много је учињено да се „убије“ српска воља за очувањем Косова и Метохије у саставу српске државе. Има ту резултата, али не и дефинитивног успеха. Зато је сваковрсна пресија огромна, а примећује се и не баш безразложна ужурбаност. Намера је Запада да се „доврши започето“ док још постоји надмоћ. Из пера британског аутора, утицајни амерички часопис Foreign affairs нам, ето, актуелизује „непристојну понуду“ о тзв. подели Косова (и Метохије) у склопу „уважавања реалности“ и „трајног решења“, које би подразумевало стварања наводне и инвалидне „Велике Србије“, али зато стварне „Велике Албаније“ и „Велике Хрватске“. Да би „добила“ Северну Митровицу, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић, Србија би требало да дефинитивно призна независност готово 90% територије Republika e Kosovës, тј. њену интеграцију у предложену „Велику Албанију“. Није мали број оних међу Србима који брже-боље прихватају свако решење које пласира Запад, па и ово. Није им важно што јужно од Ибра остају готово сви природни ресурси, приватно и државно земљиште, фабрике, инфраструктура, бројни Срби, њихове области, насеља, поседи и српске православне светиње. Сви значајнији манастири, подразумева се и они на листи УНЕСКО, остали би на пажљиво старање „Великој Албанији“. Уосталом, Косово и Метохија у целини су саставни део државне територије Србије и ту нема нагодбе. То је део немерљиво геополитички важне средишње балканске области, тј. само њено срце. Оно представља „геополитичку макротврђаву“ Балкана и српских земаља, коју су Американци, уважавајући његову вредност, заузели у намери да из тог Fort Kosovа „америчка коњица“ може да изјаше када и у ком правцу хоће. Али, то време неумитно пролази. Да ли ћемо се можда и изненађујуће брзо наћи у прилици као и 1912. године? Шта у долазећем времену логичније „нама алтернативу“: евроатлантски или косовски пут?
БУДЕ ЛИ СЕ СРБСКИ ПОЛИТИЧАРИ?
На крају: има ли неког међу србским политичарима из власти и опозиције који схвата озбиљно геополитичке изазове пред нама?
На изненађење и радост, све више српских политичара почиње да уважава значај геополитике. Неки од њих се труде не само да се о томе обавесте, већ и да се формално образују. Иако је закашњење велико и плаћена скупа цена, то буди наду. Коначно се схвата оно што дуго понављам, о чему упорно пишем и предајем – српско питатње је геополитичко питање. Било је, јесте и биће! Али, нисам сигуран да српски политичари геополитичка знања, анализе и прогнозе добијају од правих стручњака за геополитику, или од медијски свеприсутних самозваних „експерата“ и естрадних „аналитичара“, који су, што би рекао Свети Владика Николај Жички и Охридски, „ненаучени већ постали учитељи другима“.
РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Преузето из часописа „Геополитика“