Разговарајући са Јудејцима Господ наш Исус Христос је једном рекао: Тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн. 6,55). Шта значе речи Господа?

О декламацији

Још у младости сам од једног свештеника чуо речи: "Олтар је духовна позорница и служећи Литургију ми морамо да се трудимо да натерамо присутне да се уживе у јеванђељске догађаје, нарочито у страдања Исуса Христа. Да бисмо то учинили треба да их сами добро осетимо и затим пренесемо људима."

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве. Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг.

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и славимо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам научио да га сла­ви­мо, кажите ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли неупореди­вој ле­по­ти и узвише­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко зади­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Великог Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и разноликости бо­гослуже­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном даре­жљи­во­шћу и неисцрпно­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се дослов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­мењи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме православ­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно поклоњење Бо­гу?

Исповест је једна од Светих Тајни наше Цркве. То није формална, уобичајена радња („да бисмо били на сигурној страни“, или „да бисмо се припремили за долазећи празник“), није насилни и неприпремљен акт, то није изолована дужност и обавеза, потреба за психолошким растерећењем. Исповест увек треба да буде пропраћена покајањем. Један Светогорски старац каже:

Свештеник Константин Буфејев 

ПАТРИЈАРХ СЕРГИЈЕ, ОБНОВЉЕНАШТВО И НЕУСПЕЛА

РЕФОРМАЦИЈА РУСКЕ ЦРКВЕ 20. ВЕКА

Увод

Црквени историчари Русије 20. века зачуђујуће мало пажње посвећују покушају црквене реформације у првој четвртини столећа. Саму чињеницу спровођења богослужбене језичке реформе у Руској Цркви многи истраживачи потпуно прећуткују, док је реформација била практично припремљена и само чудом Божијим није била примењена у богослужбеној пракси наше Цркве.

РЕФОРМАТОРСТВО И МОДЕРНИЗАМ

Модернисти желе да се потврде, да реализују своја знања, а уствари желе да насите своју гордост кроз нова "открића" у богословљу, да са себе збаце јарам послушности и вере, да постану нови "пророци", да пређу границу коју су поставили Свети Оци...

Питање:

Поштовани, у Христу драги оче Рафаиле, благословите!