header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Ранко Гојковић: Унутрашњи бол српске деце Штампај Е-пошта
среда, 13 октобар 2010

Ранко Гојковић

УНУТРАШЊИ БОЛ СРПСКЕ ДЕЦЕ

          Колико је либерална личност, личност без вере, уистину антиличност, распаднута личност, како рече руски пастир Александар Шумски, сведочи понашање огромног броја српских либералних новинара. Колико треба бесчашћа па да се на јавном сервису каже да је монах Антоније био организатор протеста и да је све почело из Саборне Цркве. Свако са трунком истинољубивости у себи, ко је био сведок свих ових догађања, треба да томе човеку ода признање. Захваљујући њему и светосавцима око њега, они су и тог несретног дана, доносили мир и међу српску децу и међу српске полицајце. Како се лепо изразио Александар Павић, где је био крст, ту је био мир. А ови што се после оглашавају из патријаршијских кутака, не заслужују да носе свето звање ђаконско и да они говоре ко је достојан монашке мантије. Свети архиђакон Стефан је радио оно што данас ради монах Антоније а никако оно што ради ђакон Ивица – непоколебиво и неустрашиво је исповедао Христа Распетога. А само Господ Свемогући ће одредити свакоме по његовим заслугама.

 

Као један од људи који је учествовао на конференцији за штампу и који је предао захтев полицији за одржавање Крсног хода, и као учесник Крсног хода, могу својом хришћанском чашћу да кажем и посведочим следеће: после завршетка литије у суботу, стајао сам поред монаха Антонија када је поновио оно што је рекао и на конференцији за новинаре а што је звучало отприлике овако: „Ко жели да своје неслагање са овим богомрским чином искаже и сутра, може да дође на Литургију у Саборну Цркву, после чега ћемо, као истински светосавци, са крстовима и иконама у рукама, са богоугодним песмама на уснама, мирно изразити своје неслагање са парадом срама. Понављам, мирно, са рукама у џеповима и молитвом у срцу. Ако треба да добијемо батине, нека добијемо са рукама у џеповима, ако падне нечија крв, нека то буде наша крв, крв светосаваца, али мирно, са молитвом и песмама“.

И он је то и урадио и тако се и понашао. И где је долазио тога дана доносио је мир. Моја болесна нога није издржала напоре од суботе, па у недељу нисам био са светосавцима, где сам требао бити, али сам у једно сигуран - смирење неколицине монаха, храброг свештеника из Шапца и светосаваца са иконама и молитвеним песмама, и крсни ход одржан у суботу, учинили су да Божијом милошћу, ипак не падне ни једна жртва у српској престоници, што никако није одговарало онима који су све ово закували у својој слугерањској беди. И бесни због тога, оптужују за немире онога који је доносио мир тога несрећног дана.

Али да се вратим наслову и унутрашњој боли српске деце. Јер онаква одлучност и неустрашивост српске деце није плод никакве индоктринације, него уистину унутрашња бол невине деце која самим својим крштењем у светој вери Православној, осећају да је организација ове сатанске параде у исконској супротности са свим оним што би требало да представља идеал младог човека, још незараженог либералним вирусом самољубља и самокористи. Та деца осећају да страда њихова држава, да страда њихова породица, да страда њихова вера, осећају издају, кукавичлук, лицемерје. И они желе да се ослободе те унутарње боли. Зато су стали у одбрану тога, са свакако неоправданим али потпуно разумљивим гњевом за младог човека. Волови јарам трпе а не људи, Бог је слободу дао за човека каже српски песник.

Реакција високог државног чиновника, да ће одговор државе према тој деци бити ЈЕЗИВ, захтевао је аутоматску реакцију српског Синода и самог Патријарха, али ње нема. Да ли је ЈЕЗИВ ОДГОВОР терминологија правне државе за коју се декларативно залажу наши властодржци? Да ли ће се својим ћутањем они прећутно сагласити са оваквим, УИСТИНУ ЈЕЗИВИМ понашањем? Или су  богомољци и светосавци и монаси и монахиње - који су својим смирењем и молитвеношћу спречили вероватно много теже последице неодговорне одлуке да се одржи срамна парада - и за Синод, као и за РТС једини кривци свега произашлог? Зато што су ти људи радили посао који је требао и морао да уради Синод и Патријарх? Они су утицали како на омладину, тако и на полицију, која је такође, у дубини душе осећала да та деца имају разлог за свој бунт, па су ипак успели да углавном сачувају смиреност и не примене најбруталнију силу.

Где нема Бога, све је дозвољено. Да ли ову децу треба препустити либералним развратницима да им испирају мозак а можда и пребијају бубреге или урадити све да се од власти захтева да се на тој децом не примењују бруталности. Или ће апел монаха Антонија остати глас вапијућег у пустињи? Мора се покушати све да се тој деци објасне узроци царујућег зла које они својим младалачким чистим срцем осећају. Да не крену путем којим су кренули бољшевички омладинци, који су такође осећали неку неправду тадашњег друштвеног живота и помислили да је сиромаштво и незнање једини извор свих зала и несрећа једног друштва. Неко мора тој несумљиво храброј деци објаснити да су и сиромаштво и незнање последица несумњиво само једног узрока – првородног греха, удаљености творевине од Творца, што само повећава и зло и незнање и сиромаштво и све друге невоље.

Ако то не ураде српски пастири, урадиће то непријатељи Православља. Али ће то урадити на начин сличан јунацима комунистичке књижевности. Као што је то рекао јунак Максима Горког - „Треба Бога променити мајко, очистити Га!“ Не дао Бог да ова храброст српске деце заврши у духовној сфери неке модерне хилијастичке грозоте. Или рационалног хуманизма слободне мисли. Слободна мисао је истинска вредност само ако је човек свестан да је он икона Божија. Без тога, слобода мисли постаје сатанистичка саблазан. И код либералних политичара и код либералних свештеника и код либералних владика – свеједно. Као што је то дивно приметио велики руски православни геније Ф. М. Достојевски: „Ко сувише воли човечанство, тај је у великој мери неспособан да воли човека појединца“. Тако и наши црквени либерали. Много воле „сестринску цркву“ али не и брата Артемија и његово монаштво.

Хтео бих на крају да напишем и једно пријатељско и добронамерно обраћање браћи из Двери Српских. Ових дана могло се чути и на улици и прочитати на интернету, доза критике према „Дверима“. Двери су несумњиво патриотска организација која је читаву деценију имала пуно пројеката који су будили народ, просвећивали, опомињали. Много сјајних тематских бројева на којима је одрастао велики број српске патриотске омладине. И сам припадам онима који су подржавали многе њихове акције и међу њима имам и личних пријатеља. Мислим да су то поштени, паметни људи, несумљиве патриоте, али...  Хтео бих да кажем из братских побуда пар речи и о овоме „али“ и Бог ми је сведок да ово пишем чиста срца и љубави према њима.

Драга браћо, није само актуелни режим узрочник свих невоља овога народа. Нама је осим породице, државе и морала – нападнута и вера светоотачка. Наравно да се треба чувати раскола, раскол не помиње нико од прогнаних монаха Рашко-призренских, нити од богомољаца светосавских, него трпељиво подносе све незаслужене казне (ево одскора и шамаре у црквама) и остају верна чеда СПЦ. Наравно да су и старокалендарци и зилоти и многи други у историји Цркве  били огорчени на неправде свештеноначалија али су због свог несмирења упали у јерес и отпали од Једне Свете и Апостолске Цркве. И наравно да се треба чувати да се не иде у раскол, све док се не крене у отворену јерес, попут помињања папе или нечег сличног.  Али се не смеју затварати очи пред овом „заглушујућом ћутњом Синода“, како написах за „Руску Народну Линију“ извештавајући о овим догађајима око несрећне параде. Зар је било неопходно да се преда 15 000 потписа верника у Патријаршију па да се Синод огласи (два дана пре параде) поводом нечега што Јеванђеље вапијуће налаже. И како су се обратили боље да се нису ни обратили. Кажу, то су у суштини ирелевантна питања. Значи Господ је Содом и Гомору спалио због ирелевантних ствари? Двери су издале дивне тематске бројеве, међу њима и о Светом Владици Николају и о светом Јустину Ћелијском. Свети Николај Српски каже: „Кога мрзиш, хвали, кога волиш, критикуј“. То мора постати и ваша девиза, да не би обљутавио сав ваш огромни досадашњи труд. Јер за веру се мора ревновати. Јустин Ћелијски је написао да је екуменизам свејерес. Морамо, ако волимо Патријарха, да га питамо да ли се он сложио са проглашењем о. Јустина за светитеља. Патријарх нам каже да је и пацифиста. У природи православног хришћанина је мирољубивост и на свакој Светој Литургији се молимо за мир. Али да ли значи нечије декларисање као пацифисте, да су рецимо свети Александар Невски или свети кнез Лазар, који су мачем бранили нападнуту Свету Веру - погрешно проглашени за светитеље? Да ли је време да запитамо владику Атанасија, да ли би легао и под ова борна кола од недеље, као што је претио са тада опозиционог „Студија Б“ (сви ми добро знамо ко је финансирао тадашње опозиционе и ко финансира садашње државне медије). Тада је и са опозиционих телевизија и са трибина Двери поручивао да ће завршни чин издаје тадашњег руководства бити предаја Косова а сада када је Косово стварно предато, нешто нам се владика не оглашава.

Руски протојереј Д. Дудко написао је дивну књигу „Литургија на Руској земљи“ у којој је изразио ову мисао: „На Литургији, за време певања „Херувимске“, стање ваше душе треба бити такво да сте Ви лично спремни, већ следеће секунде, поћи за Христом на Крст, страдање и смрт. Ако таква спремност код Вас не постоји, Ви сте тада, у најбољем случају – оглашени – али не и хришћанин“. Од срца желим Дверима благодат Божију и да не заврше као многе српске организације, које су сјајно почеле, а неславно завршиле и то је једини разлог овог обраћања њима.        

Последњи пут ажурирано ( среда, 13 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.