header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Р. Гојковић: Удар екуменистичког двојца, еп. Атанасија и еп. Григорија, на православну Херцеговину Штампај Е-пошта
среда, 09 мај 2012

 УПОЗОРЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

“Херцеговина – ни мање земље,

ни већег богатства у карактерима,

ни мање земље, ни већег броја правих људи”

Свети Николај Српски

Још свети владика Николај, пишући о Херцеговини, написа да Херцеговина цео свет насели, а себе не расели. O Херцеговини су писали многи, од странаца, самих Херцеговаца, од књижевника, путописаца, дипломата, до светитеља Господњих. Многе су војске пролазиле овом српском земљом, али она и данас дише српским плућима. Херцеговина је била последња српска земља која је пала под Турско ропство, скоро цео век после пада Смедерева. Хтео бих написати пар речи о Херцеговини као једном бастиону Православља кроз векове.

Путујући до Рима, свети апостол Павле и његов ученик апостол Тит, пролазили су кроз Херцеговину и по предању, преспавали у пећини надомак Требиња. Кроз Херцеговину су путовали и велики словенски просветитељи, свети Кирило и Методије. Своје војводство, Херцеговину, велики жупан Стефан Немања поклања свом љубљеном сину Растку, каснијем Светом Сави. Он поставља епископа у Херцеговини, међу три прве епархије новостворене Архиепископије Српске. И од тада, до данас, Херцеговина иако често као између чекића и наковња, мухамеданства и латинства, порађа венце јунака, светитеља, исповедника и мученика православних. Да поменемо Данила Хумског (за њега кажу да је био поред светог живота и најученији човек свога доба), Саву II Хумског, Светог Василија Острошког Чудотворца – до Петра Зимоњића и Вукашина из Клепаца и венца српских мученика, од Пребиловачких до Придворичких.

Херцеговина је и планинска и континентална и медитеранска српска покрајина, па је, чини ми се Дучић, једном приликом описао Херцеговину као Престол Господњи, на коме је човек умочио ноге у море, око паса му се вије винова лоза и смокве а изнад главе му је снег. Кад поменух Дучића, у време његове младости, око “Српске зоре” је био окупљен цвет српске културе и многи с правом тада Мостар називају културном престоницом српства. Поред Дучића, тада су у Мостару живели и били окупљени око “Српске зоре” Алекса Шантић, Атанасије Шола, браћа Ћоровић и многи други културни посленици нашег народа. Недавно је Влада Димитријевић цитирао једну девојку из Книна, која је рекла да су захваљујући Туђману, многи Срби постали свесни свог српског порекла, толико је био ослабио српски идентитет у појединим српским покрајинама. Морам рећи да у Херцеговини тога није било, могле су на прсте руке да се изброје породице у мом родном Гацку, које и у Титово време нису славиле Крсну Славу, Божић и Васкрсење Господње. У многим селима велики број људи је упркос комунистичком устројству, поштовао црквене празнике и није радио на “црвено слово”. Вековно предање, вековна борба за свету веру Православну у том непрекидном притиску ислама и Ватикана, у овим горштацима је учврстила њихов српски православни идентитет. Није случајно Херцеговачки песник написао “мене све ране мога рода боле”. Могу рећи да је то тако у доброј мери и данас. Када дође неко “учен” код тих горштака, прво питање које може очекивати је - “хоће ли нам издати Косово?” На почетку Првог светског рата, кад је Аустро-Угарска напала Србију, огроман број Херцеговаца није желео да ратује за Аустро-Угарску и бежали су у Србију да би се пријавили као добровољци. Ретке су породице у Херцеговини које нису имале неког добровољца на Солунском фронту и они су, попут мог деде, добили од краља Александра земљу у Србији. (коју су им после Другог светског рата одузели Титови комунисти). Прва ослобођена територија у нацистичкој Европи није била Ужичка Република како је то приказивао Тито. Невесињски и Гатачки срез у такозваном Трећем Херцеговачком устанку, био је ослобођен од усташа, али пошто то није било под руководством КП, то Тито није желео да призна као почетак устанка против окупатора. Због тога је, по Титовом налогу Петар Драпшин направио прави масакр међу вођама устанка у Херцеговини и највиђенијим Херцеговачким домаћинима. Све ово пишем не из разлога да од Херцеговаца правим неке над људе и неке посебне Србе. Напротив, мислим да су наша браћа из Босне сачувала већи степен свима нама тако потребне кротости духа и смерности, која недостаје Херцеговцима. Херцеговци су се мало погордили и не дао Бог да се још и “поцрногорче” и забораве да живе у Војводству Светог Саве.

Пишем ово из разлога, што су српски непријатељи видели чврстину идентитета православног Србина из Херцеговине, видели су да није лако од Херцеговца направити присталицу Преокрета. И ударили су тамо где је најважније, у највећу светињу, свету веру Православну. Наклоњенима Ватикану у СПЦ, као да је за Херцеговину био недовољан један епископ-новотарац, па су за њу припремили тешку артиљерију у виду двојице жестоких владика новотараца-екумениста. Хтео бих да напишем пар речи о њима, двојцу са Ватиканским кормиларом Херцеговачке епархије – владици Атанасију и владици Григорију.

И овде нећу да пишем о бизнису, фудбалу, вину, партијашењу, ергелама, манекенству…, хоћу да пишем искључиво о неким питањима вере. Ко је имао прилику да почетком априла погледа унијатску литургију на ТВ, видео би све “благодати” и крајњи циљ наших литургијских реформатора. Унијатска литургија је идентична са Атанасије-Григоријевском, са две разлике у корист унијата. Код унијата су сва одговарања на црквено-словенском језику и они још увек не дозвољавају “клинкама” да приликом читања Апостола окрену леђа (да не употребим ружнију реч) Светом Олтару, већ Апостол чита ђакон окренут лицем Олтару. Додуше, још увек овај двојац не помиње папу на крају литургије, али све остало је идентично са унијатима. Ето резултата високоумног реформаторства српских новотараца. Са уклањањем иконостатаса из Требињског саборног храма, који без православног иконостаса заиста изгледа саблазно, та сличност са унијатима је још упечатљивија.

Морам да кажем да ми није нимало једноставно писати овај текст. У време мог хришћанског “одрастања” (свакако и под утицајем средстава јавног информисања, које су му тада давале огроман простор у свим медијима), владика Атанасије ми је тада изгледао као један велики православни светионик. Тада нисам схватао ко је Сорош и како то да српски владика несметано често гостује на тада Сорошевом “Студију Б”. Тада нисам знао да је владика мирно, без реаговања, слушао нападе римокатолика на свог духовног оца Јустина Ћелијског. Тада нисам знао да га је Јустин Ћелијски још у Ћелијама опомињао да не новотари. Али, полагано је почињало отрежњење. Прво је то била све чешћа, потпуно непримерена галама на светим литургијама, а онда је то ескалирало у једно незапамћено високоумље и свађалаштво са сваким ко му се нађе на путу. Пијачним речником су чашћени сви они који нису били по вољи великог пријатеља Јована Зизијуласа и његових јеретичких учења. Највећи ауторитети попут професора Петровића као и појединих владика српских, који су дигли глас против самовољног новотарења владике Атанасија, омаловажавани су без икаквих скурпула а истински православни ревнитељи називани су најпогрднијим речником, који свакако не приличи православном владици. Опомена стиже у виду тешког пада са зидина Тврдоша, али та опомена као да не дотиче владику. Он устоличава млађаног Григорија, који многе православне људе запрепашћује већ у свом првом итервјуу. За млађаног владику као да нису важне речи нашег Спаситеља, о Претечи као највећем међу људима, за њега је Цар Давид највећа личност Библије (наравно да овим нипошто не желим да умањим значај и величину Цара Псалмопојца, али не може владика Православни да се спори са речима Самог Спаситеља). Владика Атанасије се спори са светоотачким предањем и светим владиком Николајем Српским, тврдећи (апсолутно неутемељено) да свети Игњатије Богоносац не може бити оно дете из Јеванђеља, које је Христос ставио у крило рекавши да је таквих Царство Божије (Марко, 14-16). Владика Атанасије и поред двојице живих епископа (прво Жичког а онда Рашко-Призренског) заузима њихов трон а тражио је од Сабора пензионисање (што православни канони не познају, али овај владика је познат по изјави да каноне треба окачити мачку о реп). Владика Атанасије у једној полемици назва Наташу Јовановић “до зла бога лошом новинарком”. Да ли је могуће да православни владика, ако се од њега није повукла благодат Божија, може и у узречици Бога назвати злим? Ја мислим да не може. Није моје да подсећам владике да је послушање изнад поста и молитве. Али због надменог игнорисања неколико Саборских одлука СПЦ о неопходности служења свете Литургије по вековном поретку и чак директним исмевањем тих одлука, тумачењем да се под тим подразумева “њихова” литургија, то подсећање је потпуно умесно и треба га свакодневно понављати. Постављам питање – тешко је побројати личности са којима се владика Атанасије Јефтић спорио, међу њима је много новинара, професора, доктора, игумана, владика,…, многи су му указивали на његове бројне грешке – да ли је икада он рекао или признао да у нечему није у праву? Не, никада, а спорио се, као што сам навео, не само са живим људима него и са светоотачким предањем и са оним што је написао свети Николај Српски. Плашим се да такав пут не може довести ни до чега другог, него до отпадија од Цркве.

Приликом откопавања гробнице са моштима Придворичких мученика, један велики молитвеник наших времена, брат Драган Уљар, покрај цркве Светог Цара Лазара и мученика косовских, скочио је као да се брани од јата демона на помен имена Атанасија Јефтића. “Шути, шути брате, не знаш ти ко је Атанасије” – махао је Уљар рукама, на запрепашћење мене и мога брата. Тај брат Драган је неколико година у молитвеном подвигу проживео у суровим планинским условима Херцеговине, буквално у пећини и тек пред смрт, била му је у планини недалеко од цркве саграђена мала колибица. Проживео је надомак поменуте цркве, чију је обнову иницирао код владике Григорија, рекавши му на исповести – “Владико, мени је свети Никола рекао да ова црква мора да се обнови”. Радници на обнови цркве причали су да ни једно јутро нису дошли у цркву, а да није било све почишћено и упаљена кандила. Питао сам га како у суровим планинским условима преживи без куће, да се не смрзне и он ми је одговорио: “Брате, читао си у Житијима Светих како је молитва грејала људе. У неким тренуцима ми изгледа да ми се мрзну вене, помолим се усрдно Господу и Пречистој Матери Његовој и осетим како топлота проструји мојим венама”. Овај, за двадесет први век свакако несвакидашњи молитвеник, нађен је мртав у молитвеном клечећем положају, тачно 7 дана пред освећење цркве у Придворици. Тадашњем ђакону, данашњем свештенику, брат Драган је пророчки рекао: “Видим те оче како служиш свету литургију у храму у Придворици, на годишњицу освећења храма”. Ђакон је одговорио да он као ђакон не може служити литургију. Међутим, ђакон је у међувремену рукоположен и заиста је служио литургију на првој годишњици освећења храма.

Image

Разговор са Драганом Уљаром испред храма у Придворици, на дан преноса моштију Придворичких мученика у храм.

Морам навести и једну интересантну историју, која се одиграла следеће године по преносу моштију Придворичких мученика, а пре освећења храма у Придворици. На Благовести, владика Атанасије у Ћелијама, разговарајући са Врањанцима и мене је упитао – “да ли си и ти Врањанац?” Одговорио сам да сам Херцеговац, из Гацка, на шта је он рекао, како ми у Гацку имамо једног веома мудрог и великог молитвеника. Упитао сам - да ли мислите на Драгана владико - на шта је он потврдно одговорио. Ја сам, знајући шта Драган о њему мисли, упитао – “да ли Ви владико познајете Драгана” - на шта је он одговорио да га не познаје, само је чуо за њега. У магновењу сам био у недоумици да ли да тада испричам какво мишљење Драган има о њему, али сам се, због места и светиње у којој се налазим, од тога уздржао. Брат Драган је сахрањен на православном гробљу у Српском Горажду.

Image

Гроб Драгана Уљара на православном гробљу у Српском Горажду

Чињеница да је брат Драган одбио да се исповеди код Атанасија а пристао код владике Григорија, као и чињеница да је владика Григорије, после Драганове исповести благословио обнову храма у страдалној Придворици, давала је наду да ће владика Григорије постати свестан погубности наставка следовања јеретичког пута Јована Зизијуласа и зближавања са римокатолицима. Ова фотографија из Дубровника, где владика Херцеговачки клечи у јеретичком храму, ту наду православних верника, свела је на минимум.

Православни владика клечи у јеретичком храму

Владико, ни Херцеговини, ни Херцеговцима, нити било ком здравомислећем Србину, није потребна “Историја и есхатологија код Јована Зизијуласа”1. Имате се чиме напајати из богатог светоотачког предања православне Цркве, као и саме епархије на чијем сте челу, да нам не намећете учења савремених папољубивих фанарских епископа без пастве. Учење светог Василија Острошког Чудотворца (слава му и милост - увек додају Херцеговци приликом помињања његовог имена) и Јована Зизијуласа, никако не могу ићи руку под руку. Човек који је у време бомбардовања Срба изјавио да је НАТО спасао Балкан од болесног национализма, може изазвати само презрење сваког истинског Србина из Херцеговине, никако му тај јеретик не може бити узоран богослов.

Наслушао сам се у протеклом периоду много ружних ствари од огорчених Херцеговаца о владикама Херцеговачким. Не бих да препричавам народне приче, али сам сигуран да упркос великим напорима који се у то улажу, у Херцеговини унијатство неће проћи. Додуше, има у Херцеговини и оних који владике дижу у небеса, међу њима видим и оне који су само заменили некадашње хвалоспеве “највећем сину наших народа и народности” данашњим хвалоспевима владикама. Народ их је прозвао отварачи уста. То су они који се без икакве припреме, без дана поста и молитве и без исповести, причешћују на свакој литургији, као да приступају тањиру са супом, потпуно несвесни да то може бити и “огањ који спаљује недостојне”. Свештеник пред причешће као мантру понови “а сада, они што јутрос нису ништа заложили и ако нису са ким у завади, нека приступе Светој Чаши” и отварачи уста прилазе. (Пошто овакво причешћивање није карактеристично само за Херцеговачку епархију, него се као епидемија шири по целој СПЦ, није на одмет подсетити у ове предсаборске дане православне вернике (и њихове поједине пастире), шта се каже у глави 32 православног Типикона о Светом Причешћу: “Кад неко хоће да се причести Светим Христовим Тајнама, ваља њему да се чува целе седмице, од понедељка да пребива у посту и молитви и трезвености савршеној до краја и тада са страхом и великом побожношћу да прими Пречисте Тајне”).

Владико, размислите ко ће на Страшном Суду бити одговоран за душе оних који се недостојно причешћују Пречистим Тајнама, кршећи православни Типик. Владикујете у војводству светог Саве, владикујете у покрајини којом су ходили апостоли Христови, у земљи која је породила светог Василија Острошког Чудотворца и Леонтија Радуловића, у земљи у којој су текли потоци мученичке крви православних, пострадалих од крвничке руке римокатоличких јеретика. Да ли Вам они могу опростити клечање у римокатоличком храму и извињење непокајаним потомцима српских крвника?

Два дана пред упокојење Патријарха Павла, приликом обнове Саборног храма Свете Тројице у Мостару (коју су порушиле модерне усташе приликом последњег рата у БиХ), откривене су нетрулежне мошти Митрополита Леонтија Радуловића, првог Србина епископа у тим крајевима, после дуге владавине епископа фанариота. О том догађају написао сам једам мањи текст за Руску Народну Линију http://www.ruskline.ru/news_rl/2009/12/05/obreteny_netlennye_mowi_mitropolita_leontiya_zaholmskogercegovinskogo/ и недуго после тога, учествовао сам у Петрограду на конференцији “Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан”?

Нетрулежне мошти митрополита Херцеговачког Леонтија (Радуловића)*

По завршетку конференције, неки од руских учесника конференције, питали су ме о животу Митрополита Леонтија и када сам рекао да је био велики борац против папизма и да је због тога био и затваран од стране римокатоличке Аустро-Угарске монархије, један руски професор је приметио: “Његове мошти су пројављене од Господа баш у овом тренутку, да би упозориле српске владике-екуменисте да не шурују са римокатоличким јеретицима”. И заиста, пред пројаву нетрулежних моштију Леонтија Радуловића, први пут у историј Цетињске богословије је неки римокатолички бискуп држао предавање у њој, а римокатолички свештеници су шетали по херцеговачким светињама, у пратњи српских свештеника.

Не припадам онима који воле да критикују свештеноначалије, од малих ногу ми је усађен однос побожног страхопоштавања према свештеноначалију. Надао сам се да ће ово упозорење и пројава нетрулежних моштију Митрополита Леонтија, наше владике натерати на размишљање. Међутим, после клечања у катедрали, сматрам да православна јавност треба да сазна за несвакидашњег молитвеника Драгана Уљара и да речи које је изговорио поред костију Придворичких мученика нису случајно изговорене. Сам владика Григорије треба да зна шта је о његовом духовном оцу мислио онај који му је рекао “владико, мени је свети Никола рекао да црква у Придворици мора да се обнови”. Богу је свакако све могуће, али слика кад владика српски клечи у јеретичком храму, та надања је свела на минимум. Та слика је за мене, као Србина из Херцеговине, толико поражавајућа, да не могу да је прећутим. Ако Херцеговци ово клечање прећуте, камење ће проговорити уместо њих. А ово клечање не би смело да се прећути ни на предстојећем мајском Сабору српских архијереја.

Ранко Гојковић

__________

1 Рад епископа Григорија: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=2721

+++

*Напомена "Борбе за веру":

Препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца два текста са нашег сајта о Митрополиту Леонтију Радуловићу:

1. "Откривене целебне мошти Митрополита Леонтија" (фото)  и

2."Животопис митрополита Леонтија Радуловића".

Последњи пут ажурирано ( среда, 09 мај 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.