25. децембра 2015. године навршило се 38 година од интронизације Патријарха Илије. 25. децембра 1977. године Илија Други је био изабран за Католикоса-Патријарха целе Грузије.

Светски познати оперски певач Паата Бурчуладзе испричао је како је молитвама Предстојатеља Грузијске Цркве исцељен његов син.

 „Док сам 1989. године боравио у Италији, позвали су ме пријатељи и саопштили ми да морам да оставим све и неодложно дођем у Грузију, јер ми је син смртно рањен. Цео Тбилиси је чуо за то.

Налазећи се у потпуном шоку, ја сам, наравно, отпутовао за Тбилиси. На аеродрому су ме дочекали пријатељи. Одмах смо отишли у републичку болницу, где сам затекао свог сина у бесвесном стању. Сви су мислили да га нећу затећи живог.

Једина ствар која ми је падала на памет била је – обратити се Патријарху за помоћ. Пошто сам пријатељима саопштио своју одлуку, одмах смо кренули у Патријаршију. Од републичке болнице до Патријаршије путовали смо тачно 15 минута.

Пришао сам Патријарху, пао на колена пред Свјатјејшим и почео да ридам...

Ридао сам као и сваки отац који губи сина и оплакује га. Једва сам говорио о својој невољи. Са сузама сам молио нашег Патријарха да спасе мог сина. Видевши ме у таквом стању, он се веома забринуо, окрену се ка иконама и почео да се моли...

Молио се, молио и у једном тренутку се окренуо према мени и упитао ме: „Паата, држиш ли пост?“... Одговорио сам не... Он се ћутке окренуо ка иконама и наставио да се моли.

После неког времена, опет се окренуо и поставио ми питање: „Како, Паата, ти се никада ниси причестио?“ Рекао сам не... Он је слегао раменима и продужио да се моли...

За то време ја сам клечао на коленима и ридао... Патријарх је завршио молитву, пришао ми, покропио ме светом водом и рекао ове речи: „Иди сада, твој син ће сигурно бити спасен, само ти обавезно почни да држиш пост и да се причешћујеш...“

Имајући такву наду и такав благослов, ћутећи сам изашао. Вративши се у болницу, ушао сам у реанимациону салу и нисам могао да поверујем својим очима... Мој син је седео на кревету и осмехивао се... Дечак кога сам пре 45 минута оставио у бесвесном стању, дечак кога су смртно ранили, за кога сам мислио да га нећу затећи живот, - седео је на кревету насмејан и пун живота... У том тренутку није било никог срећнијег од мене на земљи.

Да се ово чудо није мени догодило, ја, вероватно, ником другом не бих поверовао. Око 100 људи ме је подржало у тим тешким тренуцима, са тугом мислећи да је то крај! Они су сведоци овог чуда. Тако је мој вољени Патријарх, по молитвама Господу нашем Исусу Христу, спасао мог сина и дао ми га по други пут!“

Приредио: Константин Церцвадзе

Извор: „Православие.ру“

Превод и приређивање: „Борба за веру“