Свештеник Јован Сава Романидис: Постоји ли епископска непогрешивост?
недеља, 11 јул 2021

 Све ово што говори Христос, а што се налази у Јеванђељу по Јовану, које свештеници читају на Велики петак, јесу поглавља од темељног значаја. Зашто су ова поглавља од темељног значаја?

Зашто је толико значајна ова првосвештеничка молитва Исусова? Зашто се Христос молио за јединство апостола? За које се јединство молио? Можда за јединство Цркве? Какво је то јединство? Речи, да ће нас Дух „водити у сваку истину“, када их је Христос изговорио, постављене су на најбоље место. Које је то место?

Поглавља 14-17, Јеванђеља по Јовану, показују читав напредак духовног стања апостола у вези са љубављу и говоре о томе шта је последица љубави. Потпуни лик љубави се пак открива у опиту обожења. Обожење је пуноћа љубави. Тако љубав, која извире из искуства обожења, постаје савршена за исцељење човека.

Ова љубав почиње да делује када Дух Свети уђе у човека, када човек постане станиште и храм Духа Светога. А када дође Дух Свети, и када се насели у човеку, са собом доводи и Оца и Сина. Тако у човеку тада пребива читава Света Тројица. Али како човек зна да је постао храм Духа Светога? Како се у то може уверити? Прави духовни оци знају када је неко њихово духовно чедо примило Духа Светога и постало храм Духа Светога. Постоје одређена светоотачка мерила о томе. Која су [то мерила]?

Када је Христос говорио о изливању Духа Светога на Цркву и на верне, није говорио у апсолутном смислу, није мислио да ће га послати читавој Цркви уопште, нити је мислио на то да, пошто владике и свештеници имају прејемство рукоположења, да ће га тако задобити читава Црква.  Није мислио да због хиротоније епископа постоји икакво јемство да ће се Дух Свети настанити једино у јерархији. Постојање епископа није јемство да је сабор надахнут Духом Светим. Чињеница је да су постојали многи епископи који су осуђени као јеретици. Да су ти епископи имали Духа Светога, не би запали у јерес. Али хиротонија епископа не представља доказ или јемство, да у сваком епископу неизоставно борави Дух Свети. Тако, није благодат архијерејства  та која води Цркву „свакој истини“.

Христос овде говори о нечему другом. Оци јасно кажу да Христос овде говори о два стања. С једне стране, Он говори о просветљељу, а са друге стране говори о обожењу. Када Христос каже да сви буду једно, на кога мисли? На апостоле свакако. Он дакле, моли Оца да апостоли буду: ...једно као ми (Јн. 17.11). Не каже један него једно. Како су пак Отац, Син и Свети Дух једно? Одговор: уједињени су у једно, по слави (енергији) и по суштини. По лицима, по Ипостасима, нису једно. Јер лица Свете Тројице, кажу оци, нису смешана међусобно. Јединство Свете Тројице јесте суштина или природна енергија суштине, дакле слава. Отац, Син и Дух Свети јесу једно. А како ћемо ми постати једно, међусобно и са Светом Тројицом? Шта ће бити то што ће нас сједињавати? Одговор: биће то јединство по слави.

Дакле, као што су Отац, Син и Дух Свети једно по слави, пошто имају заједничку славу, тако ћемо и ми бити једно, када сви будемо учествовали у слави Божијој, када дакле, сви ми, или неки од нас, постанемо достојни, када постанемо учесници благодати Духа Светога и нестворене светлости. Када се, дакле, један човек прославља, тада постаје заједничар нестворене славе Свете Тројице, тако да се сједињује са Светом Тројицом, али и са људима који су тада сједињени са славом Божијом. Тако оно, за шта се Христос молио на Тајној вечери јесте – прво, за очишћење њихово, након тога за просветљење и напокон за њихово обожење. Тако се речи: „…који ће вас водити у сваку истину“ не односе уопште на све људе него на оне који приме опит обожења. Када, дакле, човек достигне обожење, само је тада вођен у сваку истину. Достизање сваке истине (не о створеном свету него о Богу) постаје познато само у опиту обожења.

Пошто су сви оци имали овај опит или образ, пошто су или били у стању просветљења или у стању обожења, због тога су сви имали исто схватање Светог писма и сви су на исти начин тумачили Свето писмо у главним моментима, а то важи и за њихова тумачења других отаца Цркве.

Али шта значи ово што је речено? Да ли су они који се налазе у стању просветљења или обожења богонадахнути или нису? Одговор: они, природно, јесу богонадахнути. Јер шта богонадахнутост значи? Значи да је неко надахнут од Бога. А шта је супротно томе? Када је неко надахнут од ђавола и демона. Такав је ђаволонадахнут или демононадахнут. Виши вид откривења који такође јесте богонадахнутост, јесте онај који су имали апостоли у дан Педесетнице. Кључ православне теологије за разумевање богонадахнутости јесте Педесетница. Ако је неко у стању да схвати значење Педесетнице за светоотачко предање, тада ће, ако и није теолог, у најмању руку знати шта је теологија и шта је теолог. Као што није потребно да неко буде лекар да би знао шта је медицинска наука и шта је лекар, на исти начин неко може да зна шта је теологија и ко је теолог и ко су теолози, а да сам није теолог.

ИЗ КЊИГЕ „СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ“, ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 јул 2021 )