Институт "Арчибалд Рајс": Да ли је Србија достојна свог Савонароле? |
недеља, 19 септембар 2021 | |
Сваки дан немо, својим упорним присуством, сведочећи пред сатрапијом која слови за „владу“ окупиране Србије, а сваке суботе литијом која редовно обиграва главна упоришта окупационог система, Патријаршију, „скупштину“ и пропагандни штаб у Таковској улици, ови дубоко побожни и за своје отачество још дубље забринути људи проповедају својим часним примером. Они као да се руководе Гандијевим геслом да „истину треба понављати све док има људи који у њу не верују.“ И они то одиста чине, истину јогунасто и сваки дан понављајући својим равнодушним и заблуделим сународницима, којима до ње очигледно није стало. Истина коју монах Антоније и његови малобројни следбеници разглашавају, не натурајући је никоме али заступајући је одлучно и речито, тек „да немају изговора“ (Јн. 15:22), за њихове савременике мора да је мучна и горка. Прва од тих неудобних истина, која њене гласнике одмах дисквалификује у очима и ушима већине оних којима је намењена, је неугодан позив на неопходност покајања. За објављивањем ове кардиналне истине следи низ других, једнако непријатних: фактичка окупација и велеиздаја, расцрковљеност и аморалност, биолошки рат против народа лажним и опасним „вакцинама,“ киднаповање и продавање деце странцима под окриљем корумпиране и марионетске власти, посипање народа из ваздуха отровима, попут бубашваба, из авиона непознате намене и порекла, оркестрирана најезда страних освајача, разбојничка пљачка националних добара и безобзирно загађење животног окружења, мотивисано профитом и масним провизијама. А то су само главне ставке из вапајног репертоара овог пожртвованог ревнитеља за добро ближњега свог. Али у клинички мртвом, предпотопском друштву то је довољно да већина намрштено окрене главу. Потресне суботње омилије оца Антонија уместо да их уздрмају, оне их иритирају у делиријуму саможивости и приземности у коме тумарају. Јер суочавање са истинама које им се проповедају, а надасве називање ствари њиховим правим именом, од чега су се одавно одвикли, налаже моралну обавезу да се о нечему размисли, нешто жртвује и понешто учини. Тачност дијагнозе коју поставља отац Антоније потврђује и одбојни став према њему и његовој дружини увелико декадентне установе која би по свом послању на његову пастирску делатност требало најблагонаклоније да гледа. Донедавни патријарх барем је ћутке, правећи се да ништа не чује и ништа не види, сваке суботе поред литије равнодушно пролазио, идући у Саборну цркву на вечерњу молитву. Садашњи оца Антонија и његову литију још ниједанпут није удостојио ни такве равнодушности. У његовој безобалној екумени, испуњеној дијалогом и љубављу за све и свакога, ипак је претесно да би се ту могао сместити и један убоги српски калуђер са ревносним православним душама које заједно са њим, верно и са љубављу, сваке суботе по обезбоженој престоници проносе молитвене литије. Ако га није признала и почаствовала Црква којој припада, и којој част чини, отац Антоније је задњих дана добио највиша признања од безбожне власти којој се са јеванђелском смелошћу у свакој прилици и сваке суботе, на агори једине преостале слободне територије, на улици, храбро и прекорно обраћа. За протеклих десетак дана, власт је оца Антонија хапсила рекордних три пута, од чега два пута истога дана у суботу 18. септембра. Неустрашиви и непоколебљиви слуга Христов прогоном је достојно одликован и уважен од стране богобораца, ако већ није могао бити прихваћен и подржан од својих.
НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА!
|
|
Последњи пут ажурирано ( понедељак, 20 септембар 2021 ) |