Ка телу, ка том дому црва, ка том окреченом гробу, од јутра до вечери окренуте су све наше мисли, док ка души, ка најдрагоценијој и највољенијој творевини Божијој, ка образу Његове славе и величине, једва да се обрати и једна мисао за читавих недељу дана. Служењу телу посвећујемо најбоље године свога живота, а вечном спасењу душе само последње минуте оронуле старости. Тело се, као на гозби богаташа, свакодневно опија пуним пехарима и раскошним јелима, а душа једва да сакупља мрвице божанске речи на прагу дома Божијег. Ништавно тело перу, облаче, чисте и украшавају свим ризницама природе и уметности, а скупоцена душа, невеста Исуса Христа и наследница неба, лута изнуреним кораком, обучена у одећу сиромашног путника, не добијајући милостињу.
Тело не трпи ниједну мрљу на лицу, никакву нечистоћу на рукама, никакву закрпу на одећи, а душа је од главе до пете покривена мрљама и једино што прелази из једне греховне жабокречине у другу; тиме што се – и то често лицемерно – једном годишње исповеда, она само умножава закрпе на својој одећи, уместо да је обнови.
Ради благостања тела захтевају се разне забаве и задовољства и неретко се догађа да оно исцрпљује целе породице; ради њега су људи понекад спремни на све могуће напоре, а убога душа једва да има један сат, недељом, да саслуша божанску Литургију, једва неколико минута за јутарњу и вечерњу молитву, на силу сакупља шачицу бакарних новчића ради давања милостиње и бива задовољна када хладним уздахом изрази сећање на смрт.
Ради здравља и очувања тела мењају ваздух и место боравка, позивају најискусније и најудаљеније лекаре, уздржавају се и од хране и од пића, узимају најгорче лекове, дозвољавају да их пале и секу, а ради здравља душе, ради избегавања саблазни, ради удаљавања од греховне заразе, неће да начине ни један једини корак, него остају на таквом истом ваздуху, у оном истом, лошем друштву, у оној истој порочној кући, и не траже никаквог исцелитеља душа или, пак, одабирају исцелитеља неупућеног и неискусног, скривајући пред њим оно што је већ познато и небу и паклу и чиме се и сами хвале у друштву.
Када умире тело, чује се јадиковање и очајање; када, пак, душа умире од смртног греха, често и не размишљају о томе.
Нама је, дакле, непозната вредност наше душе, због чега, слично Адаму и Еви, дајемо своју душу за плод допадљивог изгледа.
Зашто онда бар не плачемо, слично Адаму и Еви? Плач оних што су изгубили душу требало би да буде тужнији од плача пророка Јеремије који је, оплакујући губитак отаџбине, вапио: О, кад би глава моја била вода, а очи моје извори сузни (Јер. 9, 1)!
Ми се углавном бринемо за стицање добара која су, нажалост, само земаљска и привремена, а не небеска.
Заборављамо да су земаљска добра пролазна и незадржива, док су блага небеска вечна, бесконачна и неотуђива!
Свеблаги Господе! Помози нам да презремо све што је краткотрајно и да се бринемо о ономе једином што је потребно за спасење наших душа!