Деценијама уназад, Српска православна црква у расејању представљала је стуб окупљања српског народа у дијаспори.

Међутим, како преноси портал Демонтажер, појавом епископа Иринеја Добријевића, некада представљаног као „нада модерне православне Америке“, та стабилност је доживела озбиљан удар. Са биографијом исписаном контроверзама, финансијским спорностима, судским споровима и оптужбама за сарадњу са страним структурама, Иринеј је постао један од најполаризованијих архијереја СПЦ.

Рођен као Мирко Добријевић у САД, Иринеј је постао монах након свега девет дана искушеништва у манастиру Светог Саве у Либертивилу 1995. године. Сам патријарх Павле, познат по својој строгости и духовној проницљивости, одбио је да учествује у његовом хиротонисању. Та одлука, која је у том тренутку деловала као мала унутарцрквена напомена, временом ће добити своје пуно значење.

После академске каријере у језуитском колеџу „Игнасио Лојола“, где је дипломирао са највишим признањем – summa cum laude – Иринеј добија позиције у СПЦ у Америци и касније преузима Епархију аустралијско-новозеландску. Тамо почињу и прве озбиљне контроверзе: осликавање сопствене фреске у храму, живот у луксузу, оснивање приватне компаније преко које је пренео црквену имовину, и нестанак више десетина хиљада долара из фондова намењених Косову и Метохији, колеџу Светог Саве и старачком дому „Симеон Мироточиви“.

Судио се широм континента, а након губитка свих спорова, избегавао је плаћање судских трошкова у износу од преко 350.000 долара. Са дипломатском визом америчког Стејт департмента напустио је Аустралију, где му и данас прети хапшење уколико се врати.

У Епархији источноамеричкој, коју је преузео 2016. године, наставио је са моделом централизоване и често репресивне управе. Свештеници који га не подржавају – смењују се. Парохије које се супротставе – добијају претње изопштењем. Посебно је значајан сукоб у Њујорку, где парох Живојин Јаковљевић покушава да одбрани Саборну цркву Светог Саве од преузимања од стране Иринеја, који, према сведочењима, планира продају ваздушног простора изнад објекта – једне од највреднијих локација у Њујорку.

Међутим, оно што је изазвало највећу узнемиреност међу верницима јесте продаја црквене имовине: шума око манастира Марча у Охају, као и земљишта код дечјег кампа Шејдленд. Сведоци тврде да је све претворено у сирову грађу коју одвозе амиши са тешком машинеријом, док се манастир празни и гаси.

Бивши свештеници, попут Његоша Перковића, беже са породицама у Канаду. Народ протестује – Иринеј прети. Уместо молитве – политички маневри. Уместо покајања – маркетинг и савезништво са спорним финансијерима, попут Адреја Кесића, чије је везе са СПЦ све теже игнорисати.

Док поједини медији, попут Пинка, глорификују Иринеја кроз емисије с новинарима попут Јоване Јеремић, остаје отворено питање: коме и зашто одговара да човек са оваквим досијеом управља највећом епархијом СПЦ у иностранству?

И што је још важније: ако је патријарх Павле видео проблем још 1995. године, зашто га Сабор и даље не решава 2025?