Покушавају да нас убеде да је политика разбијања (црквене) структуре на комаде и политика фрагментације нешто дивно и чудесно. Након сусрета патријарха Кирила и патријарха Порфирија, патријаршијски званичници су пожурили да направе потребан интервју.

Патријарх прича како је Српска црква „отпустила“ Цркву Северне Македоније. Како је српска јерархија дошла до овог закључка и како је схватила да је то важно, укључујући и за њу саму.

Српска Црква данас показује јединствен и позитиван пример „одустајања“ од територије и превазилажења мита о „историјским правима“ који нагриза целокупно светско православље.

Чему ово служи?

Наш мудри екуменистички патријарх је одлучио да масама представи идеју да ће слом Руске православне цркве бити нека врста благослова и радости? Да ли треба само да се одрекнем свих територија и биће среће?

У извесном смислу, таква идеја би била добар излаз за неспособну и пропалу политику Кирилове владавине и његовог тима попут Балашова, који су током ових деценија забрљали све што се могло забрљати, забрљали су у свим правцима и уништили све пројекте (па, наравно, осим пројекта издаје Православља у виду екуменистичких сабата са јеретицима).

И да садашње и будуће генерације не би проклињале ове издајнике и неспособњаке, покушавају свима да наметну идеју да су ствари чак постале боље.

Наравно, са ове позиције, Горбачов, који је уништио велику земљу, није издајник и мувљуз, већ бриљантан и мудар човек.

 Хајде да се и ми, у оквиру Руске Православне Цркве, одрекнемо канонских територија, одрекнемо се Украјине, Молдавије, Абхазије, свих егзархата и ограничимо Руску Православну Цркву на територију Русије и тада ће, сигурно, сви доживети потпуну срећу!!!

 Изгледа да наш најмудрији патријарх не може да избегне славу „црквеног Горбачова“ и иако је већ на крају снага и глатко се креће ка паклу свом пријатељу Франциску, ипак разуме да му следеће генерације неће опростити такву издају и подлост, и зато покушава да некако оплемени трагедију коју је створио у Цркви својим идиотским владањем, када је све уништено: од саборности унутар структуре до веза са структурама ван Русије.

Тик-так, тик-так... демони су већ уморни од чекања и Кирил то осећа

. У ствари, он није једини који ово осећа - многи људи у близини то већ активно посматрају.

Али сада, немојмо о томе: чињеница да је он све уништио, да је својим екуменизмом заправо постао отпадник и издајник Православља – то је очигледно.

Друга ствар је то што сада у низу земаља људи буквално пате за право да остану верни идеји јединства Цркве.

У Украјини је ово преплављено чак и затвором и повредама за људе, али људи то држе... и поступци у стилу Горбачова, да „све то изгори у плавом пламену“ - то је пре свега издаја оних који су увек били верни Цркви чак и под претњом угрожавања здравља и слободе, а у низу земаља то би био тријумф за оне који патолошки мрзе Русију и Руску православну цркву.

И да, наравно, ово је кршење заклетве коју је дао Богу, обећавајући да ће заштитити „стадо Христово“ - тј. вернике Цркве, које они тако подло покушавају да издају.

Вероватно се многи људи више не сећају, а неки од млађе генерације чак ни не знају за Горбачовљева достигнућа током распада земље, када су на Црвеном тргу били шатори са бескућницима, а у школама су наставници добијали плате у вотки.

Па, да, све ће бити другачије за нас и дугорочна деградација под Кириловом владавином ће довести само до просперитета и општег добра, тако да нема потребе обраћати пажњу на све што сам овде написао.

Превод: "Борба за веру"